Студентски бунт наставља да се шири по америчким универзитетима. Полиција је силом интервенисала да би растерала демонстранте на више факултета. Да ли ће шефови америчких универзитета „преживети” последице својих потеза?
„Друга Накба!”, „Смрт Ционистима!”, одјекивало је у среду, 1. маја, у кампусу Универзитета Калифорније (УЦЛА) у Лос Анђелесу, пошто су ривалске групе студената – произраелска и пропалестинска – одлучиле да различитости реше на сличан начин као и они које подржавају у нешто више од 9.000 километара удаљеној Гази. Полиција је 24 сата након њиховог сукоба из кампуса универзитета силом уклонила камп пропалестинских демонстраната и поред протеста стотина окупљених, а ухапшено је око 300 студената.
Ово је била само једна од ескалација протеста покренутих готово истовремено пре десетак дана на неколико америчких универзитета, једних како би се дигао глас против безумног убијања Палестинаца, других због растућег антисемитизма. Ситуација се претходно закомпликовала када су 30. априла увече у још један од бастиона америчких слобода – Универзитет Колумбија у Њујорку – упали полицијски специјалци и разјурили пропалестинске демонстранте тврдећи да су међу студентима и агитатори. Демонстранти су, иначе, претходно провалили у зграду „Хамилтон хола” која се налази у склопу Универзитета Колумбија и тамо се забарикадирали. Њихов камп испред зграде био је подигнут много раније.
„У слободи постоји известан ентузијазам који људе нагони да се уздигну и чине храбра и херојска дела”, речи су које су остале заборављене док је полиција чистила травњак Универзитета Колумбија тачно испред бисте човека који их је изговорио – Александра Хамилтона, једног од очева америчке нације. Заменик шефа њујоршке полиције Тарик Шепард је у директном телевизијском преносу махао великим ланцем којим су неколико дана раније врата зграде на Колумбији замандаљена, као крунским доказом нечасних намера студентарије. „Ово студенти не доносе у школе. Ово доносе професионалци”, грмео је Шепард, да би се, недуго затим, испоставило да се ради о ланцу против крађа бицикала који се, тренутно на акцији, продаје баш у универзитетској продавници.
Снимци полицијског насиља су одмах преплавили свет и изазвали талас реакција званичника. Турски председник Реџеп Тајип Ердоган је Америку оптужио за мучење пропалестинских демонстраната, а израелски премијер Бењамин Нетањаху учеснике протеста за антисемитизам.
Кандидати на наредним председничким изборима у САД поздравили су акцију полиције, сваки на свој начин. Џозеф Бајден је подржао и право на протест и акцију полиције, док је Доналд Трамп рекао како је „било прелепо гледати” како полиција хапси пропалестинске студенте на Колумбији, називајући их „бесним лудацима и симпатизерима Хамаса”.
Понављање историје
Готово идентичне сцене већ су виђене на Колумбији, Ју-Си-Ел-Еју (УСЛА) и другим америчким универизитетима крајем 1960-их година прошлог века, када су амерички студенти устали против рата у Вијетнаму, расизма и предрасуда. На Колумбији чак истог датума као и ове године, 30. априла.
Тадашњи председник Универзитета Колумбија, Грејсон Кирк је позвао полицију да уклони демонстранте, па су полицајци наоружани пендрецима тог 30. априла 1968. улетели у кампус, премлатили студенте и похапсили око 700 људи. Тај Кирков потез је касније прозван симболом међугенерацијског конфликта у Америци који је обележио 1960-е.
Међу учесницима протеста на Ју-Си-Ел-Еју (УСЛА) био је тада и Лу Алсиндор, центар кошаркашког тима тог универзитета, који ће касније променити име у Карим Абдул Џабар и постати један од најбољих играча у историји кошарке.
Алсиндор је рођен у Харлему, био је сведок уличних немира који су уследили пошто је полиција, без разлога, 1964. године убила црног дечака Џејмса Пауела. „Од тог тренутка, знао сам ко сам и где треба да будем”, причао је касније, а због односа према Афроамериканцима одбио је да наступи у дресу САД на Олимпијским играма у Мексико Ситију 1968. године.
Један од култних антиратних филмова О јагодама и крви („Тхе Страwберрy Статемент”) снимљен је 1970. године по истоименој књизи новинара и публицисте Џејмса Сајмона Канена, у којој је он описао своја искуства са студентских демонстрација на Колумбији 1968. године.
Суштинска разлика данашњих у односу на протесте против рата у Вијетнаму је у чињеници да су ово прве велике демонстрације у којима студентске организације – па чак и факултети – хушкају студенте једне против других. Још једну разлику између ондашњих и данашњих студентских протеста чине друштвене мреже, које су драматично помогле студентима да се мобилизују, али и да слику догађаја који се одигравају готово тренутно пошаљу у свет.
Реторика званичника је, међутим, слична ондашњој. „Не можете да пустите младе људе да бирају које ће законе поштовати само ако тврде да то раде у знак протеста… Мука ми је и уморан сам од дебате да ли ће покушај да се успостави ред и мир довести до ескалације ситуације”, говорио је 1969. после нереда на калифорнијском Универзитету Беркли Роналд Реган – тадашњи гувернер Калифорније – чија каријера „великог комуникатора” је потом политички експлодирала да би 1980. био изабран за америчког председника.
Пошто су након интервенције полиције на месту на којем су студенти протестовали у кампусу унутар Колумбије и испред ње остали само изгажени шатори и палестинске заставе, огласио се и градоначелник Њујорка Ерик Адамс, који је похвалио „смиреност полиције против антисемитских демонстраната које је водио неко споља у глобалном покушају да се млади људи радикализују”.„Покушали су да поремете живот у граду и то нисмо могли да им дозволимо”, рекао је Адамс. Либерални медији у САД су и у његовим речима чули ехо Раганових говора, упозоравајући да употреба силе, до сада, није решила ниједан од проблема у Америци.
Парадоксалне ситуације
Увод у ескалацију протеста на америчким универзитетима почео је 17. априла, када је стотинак студената ушетало у кампус факултета Колумбија и поставило шаторе на које су окачили палестинске заставе и поруке „Колумбија финансира геноцид” и „Док ви читате Газа крвари”. Парола „Колумбија финансира геноцид” повезана је са захтевом демонстраната да универзитет прекине сарадњу са компанијама које испоручују оружје Израелу или му у рату помажу на неки други начин.
„Шаторизација” Колумбије, како се чини, била је планирана неколико месеци унапред, пошто је група антиратних активиста покушавала да пронађе начин да подигне глас против крвопролића у Појасу Газе. До тада су на Колумбији – као и на осталим америчким универзитетима – повремено одржавани протести и контрапротести, али је временом расла напетост између ривалских табора. Судбина Израелаца и Палестинаца постала је једина ствар о којој се у кампусима озбиљно разговарало.
Колумбија је, још у новембру прошле године, после првих протеста забранила рад организацији „Студенти за правду у Палестини”, наводећи да су чланови ове групе непрестано кршили универзитетска правила. У кршења правила убројили су и поруке попут „глобализације интифаде”, која свакако није у складу са циљевима које је пропалестинска организација јавно прокламовала. Убрзо, појавиле су се и присталице друге стране узвикујући „Пустите Израел да живи” (Ам Yисраел цхаи) машући гигантском израелском заставом.
Око универзитета, смештеног на ободу Харлема, пријављени су тада и први напади – подједнако на произраелске и пропалестинске активисте. Насиље никада, међутим, није добило забрињавајуће размере, пошто су се у међувремену Њујорчани смрзли од страха због ратоборних порука, дебата на ивици туче и слабо планираних протеста, који су све време претили да пређу у отворене окршаје.
Од могућих судара са законом обе стране браниле су се позивањем на Први амандман – који гарантује слободу говора – што је управа Колумбије у извесној мери одбацила, наводећи да је правно обавезна да свим студентима гарантује безбедно окружење, укључујући и оне које отворено подржавају Хамас или оне које се представљају као ционисти.
Званичници универзитета су се тако нашли у прилично незгодној ситуацији, покушавајући да одрже мир у кампусу, све док се није појавио извештај Доксинг групе и универзитетске Радне групе за борбу против антисемитизма, која је за организацију протеста окривила „спољне агитаторе”.
Колумбији је одмах замерено што није формирана и радна група за борбу против исламофобије, а ствари су постале уистину сложене када је један од студената тужио универзитет јер „није успео да спречи дискриминацију и заштити Јевреје, чиме је цео кампус постао непријатељско окружење”.
У наредним данима тужбе је покренуло још петнаестак студената, тврдећи да протести против ционизма нису чисто политички став, већ покушај напада на Израел и јеврејску заједницу. Табак су пресавили и пропалестински активисти, тврдећи да је Колумбија – под маском борбе против антисемитизма – покушала да сваку критику израелских потеза подведе под мржњу против Јевреја.
Појавиле су се супротстављене групе и унутар јеврејских студената, па је дошло до парадоксалне ситуације да су политички говори једне организације јеврејских студената забрањивани како би се заштитила осећања других јеврејских студената. У причу су се, некако, умували и противници апартхејда, а онда и полиција чији су хеликоптери скоро непрестано лебдели изнад кампуса.
Испитивања у Конгресу
Да ствар буде компликованија, председница Универзитета Колумбија Немат Минуш Шафик се у то време спремала да сведочи пред Представничким домом о оптужбама да кључне особе више америчких универзитета омогућавају студентима да позивају на геноцид над Јеврејима.
До тренутка када је Минуш Шафик требало да се појави у Конгресу, две председнице других великих универзитета – Клодин Геј са Харварда и Лиз Магил са Универзитета Пенсилванија – биле су принуђене да поднесу оставке под притиском републиканске представнице у Конгресу Вирџиније Фокс, кључне фигуре овог лова на вештице на високошколским институцијама у САД.
Унакрсно испитивање у Конгресу било је поражавајуће по све – и по ту институцију, али и по Универзитет Колумбија – пошто је републиканац Рик Ален, констатујући да је „Јерусалим центар космоса”, питао Минуш Шафик да ли жели да њена школа буде „проклета од Бога”.
Изостанак отпора према будалаштинама које је изговорио конгресмен Ален може се објаснити чињеницом да је Универзитет Колумбија, иако приватан, веома завистан од власти, пошто је ослобођен стотина милиона долара пореза на имовину, док значајна средства добија и из федералних фондова, чије је укидање тражила Вирџинија Фокс.
Иако се пред Конгресом представила као жесток борац против антисемитизма и у потпуности се покорила пред жестоким налетима републиканаца, малтретирање председнице Колумбије одмах је дало резултате. Дан после расправе у Конгресу обезбеђење универзитета поделило је летке у којима се студенти упозоравају да престану да ремете мир, претећи им суспензијама са факултета. Када су прва решења о суспензијама стигла, многи студенти су их јавно бацали у канте за смеће или газили на трави.
Убрзо затим Минуш Шафик је упутила поруку да је, забринута за безбедност у кампусу, „позвала полицију да рашчисти травњак”. „Јасна и непосредна опасност”, то је у кратким цртама била њена порука њујоршким плавцима, како ју је описао полицијски званичник Џон Чела.
Универзитет Колумбија, ипак, слови за Меку слободоумља у Америци, па је низ професора јавно упозорио на последице лоше осмишљених потеза – наводећи да би председница универзитета пре морала да енергију усмери ка реафирмисању истинских вредности него да упада у замку макартизма, или бесмислених потеза – попут недавних забрана књига на Флориди и у Тексасу.
Радикализација протеста
Тако је полиција 30. априла, као и 1968. године, поново упала у Колумбију. Носили су шлемове и одмах ухапсили двојицу представника адвокатске коморе, који су у кампусу били као посматрачи. Пошто су похапсили све које су затекли на травњаку, полицајци су полупали камп и по блату побацали палестинске заставе, књиге и десетак врећа за спавање.
Још једном су у ушима посматрача одзвањале речи Роналда Регана о „малој групи кавгаџија, радикала и активиста прљавих језика… које за врат треба ухватити и избацити из кампуса”.
Сматрајући да ће растеривање демонстраната окончати проблеме, универзитет се суочио са додатним проблемима, пошто су пропалестински и произраелски активисти почели једни другима да отимају заставе, а поруке типа „Зауставите страдање Палестинаца” замениле су поруке попут „Ви сте следећа мета Хамаса”.
У Њујорку су пропалестински активисти, ходајући за групом Јевреја, помињали Пољску, жицу и логоре, док су на Ју-Си-Ел-Еју произраелски демонстранти испаљивали ватромет у шаторе супротне стране, призивајући „другу Накбу”.
Универзитет Колумбија је само један од универзитета на коме се одржавају протести. На колеџу у Дартмуту полиција је, спасавајући Јевреје од пропалестинских демонстраната, на земљу бацила бившу шефицу Катедре за јеврејске студије и историју Анализу Орлек.
Насиље на Дармуту снимио је Џош Пол – највише рангирани званичник Стејт департмента који је због америчке политике према Палестинцима поднео оставку – наводећи да је Бајденова политика „кратковида, неправдена, деструктивна и у супротности са вредностима на којима се САД заснивају”.
Најжешће акција, како се чини, виђена је на Универзитету Емори у Атланти, где је полиција деловала као да се никада није догодио случај убиства Џорџа Флојда од стране полицајаца 2020. године, који је довео до дуготрајних и масовних демонстрација предвођених покретом „Црни животи су важни” (Блацк Ливес Маттер). Полицајци су, као и пре четири године у Минеаполису, заскочили једног од активиста и коленом му главу набили у бетонску стазу. Професорку која је покушала да прекине насиље бацили су на земљу уз узвике „Зграбите ту гузицу”.
На Принстону је похапшена трећина студената завршне године Афроамеричких студија, који су се затворили у згради названој по Тони Морисон, првој Афроамериканки добитници Нобелове награде за књижевност, 1993. године. На сличан начин поступили су и председници универзитета у Остину и Атланти, који су мобилисали локалну службу обезбеђења и позвали полицију како би зауздали протесте. Током претходног викенда, демонстранти су се у Сент Луису директно сукобили са полицијом.
Полиција је, као и обично, поступила трапаво па су заскочили учеснике протеста, извели прилично упитна масовна хапшења, те насрнули на новинаре и универзитетске професоре. По крововима су лежали снајперисти, и читава сценографија неодољиво је личила на задовољавање политичких групација којима се, са мање или више разлога, учинило да позиви на прекид рата у Појасу Газе представљају антисемитизам.
Реакције на исход протеста
Огласиле су се протестом и групе за заштиту људских права, а студенти – Јевреји и муслимани – почели су да напуштају кампусе сматрајући да ће се ситуација тешко побољшати. Ове сцене су оберучке дочекали и преносили Иранци, Руси и сви остали амерички ривали, показујући како америчка полиција прогања и хапси неистомишљенике. На шаторима палестинских избеглица у Појасу Газе појавили су се натписи у којима се изражава захвалност пропалестинским демонстрантима у Америци.
Неколико дана после полицијске акције у Њујорку – оставку председнице Колумбије затражила је група професора овог универзитета – наводећи да је Минуш Шафик начинила низ пропуста који су кулминирали нападом на студенте пред очима читавог света. „Гласање о неповерењу је једини начин да повратимо углед и ујединимо нашу разједињену заједницу. Морамо да обновимо основне вредности слободе говора, права на мирно окупљање и заједничко управљање”, навели су они.
Да ли ће шефови америчких универзитета „преживети” последице својих потеза и како ће се даље развијати протести и контрапротести на америчким универзитетима, махом ће зависити од компликоване политичке гимнастике, сличне оној којом председник Џозеф Бајден покушава да заузда ширење сукоба на Блиском истоку.
