Lujo Vitez Lovrić umro je mirno, na Sušaku, 26. novembra 1986, u 92. godini. Umro je, vele škrti biografski podaci, i srećan, jer je doživeo ostvarenje ideje jugoslovenstva, za koju se svim srcem borio. Bio je slep 70 godina, od septembra 1916, kada je, kao borac Prve srpske dobrovoljačke divizije, u Dobrudži, kraj sela Kokardže, u bici protiv Bugara, izgubio oba oka. Ipak, video je i radio i više i bolje od mnogih koji imaju i oči i sofisticiranu tehniku upomoć. U avgustu 1916, divizija sastavljena od pripadnika jugoslovenskih naroda, prebeglih iz austrougarske vojske ili oslobođenih zarobljenika, upućena je na front u Dobrudžu, da pomogne novom savezniku, Rumuniji. Tako je i austrougarski poručnik Lovrić, rodom iz Bakra kraj Rijeke, dospeo u nju: kada se u Galiciji, prvom prilikom predao Rusima.
U puku u kome je bio (Hrvat) Lovrić bili su i Imbro Punka, Hrvat iz okoline Vinkovaca, Mita Gajdobranski, Srbin iz Banata, Čeh Prohaska… U septembru, divizija je imala prvu i najkrvaviju bitku, kod Kokardže. Lovrićev puk pretrpeo je najžešći udar. U ovoj bici poginula su oba komandanta pukova: srpski, Milorad Matić i bugarski, Ivanov. Čeh Prohaska izgubio je jedno oko. Komandir Četvrte čete Trećeg bataljona Drugog dobrovoljačkog puka Dobrovoljačke divizije, poručnik (potom kapetan) Lujo Lovrić – oba.
Slepi Lujo Lovrić postao je Vitez. Ali, pored tog i stotinak drugih najvećih odlikovanja, tamne naočari bile su mu „najdraži i najveći orden„, kako je to jednom rekao. A pored odličja viteza Karađorđeve zvezde s mačevima, nosilac je ruskog Ordena Sv. Đorđa, najvišeg rumunskog odlikovanja za hrabrost Sv. Mihaila Viteza, ruskog Ordena Svete Ane, čehoslovačkog Ordena Belog lava sa mačevima…
Orden Svetog Đorđa u bolnici u Odesi mu je uručila velika kneginja Jelena Petrovna Romanov, kćerka kralja Petra Prvog i crnogorske princeze Zorke i žena velikog kneza Ivana Konstantinoviča Romanova. Nikada Lujo Lovrić nije zaboravio ovaj susret, jer je kneginja Jelena Petrovna plakala.
„Visočanstvo, ja sam svjestan svoje žrtve, i to je sitnica od onoga što je naš cjelokupni narod dao i što će dati do konačnog oslobođenja i ujedinjenja…”, rekao je tada Lujo kneginji.
A u pismu majci, u kom joj je rekao za svoje rane, napisao je: „Majko! Nemoj da plaču oči tvoje za oči moje kad ne plačem ja. Nemoj da se bojiš za budućnost moju kad se ne bojim ja. Jer, znaj, budućnost je moja u budućnosti ujedinjenog naroda našeg. U njegovoj sreći, biće i moja sreća…„.
Kada su lekari sanirali one najgore ozlede, Lujo se preselio u dom Alekseja i Sofije Filipovne. Pojavio se u novoj, elegantnoj uniformi srpskog oficira. Sačekala ga je Sofijina kćerka, sedamnaestogodišnja Palja. Lujo joj je poljubio ruku otpevao romansu „Uberite ljubičice“ od Smirnova. Tako je ta pesma postala znak njihovih susreta sve dok nije otišao u London, u školu za slepe oficire.
icira. Sačekala ga je Sofijina kćerka, sedamnaestogodišnja Palja. Lujo joj je poljubio ruku otpevao romansu „Uberite ljubičice“ od Smirnova. Tako je ta pesma postala znak njihovih susreta sve dok nije otišao u London, u školu za slepe oficire.
Admi
„Ljubav se javlja između nas od prvog dana našeg poznanstva“ – pisao je Lujo u svom romanu „Suzna jesen„. „Njene su kose bile uvojito plave i mekane kao svila. Voljela je muziku i knjigu. Kada sam mislio da ću biti najsrećniji, morao sam napustiti dom Sofije Filipovne, Palju, Odesu i Rusiju„…
Osim ovog, Lujo je napisao i roman „Kroz snegove i magle„, kao i više pesama i pripovedaka… Možda je njegova najpoznatija pesma „Balada o Vitezu„, za koju je muziku napisao Žarko Petrović. Sam Petrović setio se reči koje mu je Lovrić uputio na prvom susretu:
„Milo mi je. Ja sam napisao roman ‘Suzna jesen’. Znači, braća smo po duši. Vi ste Srbin, a ja Hrvat. Eto, braća, braća smo i po krvi. Upamtite to„!
Jedno poglavlje knjige „Solunci govore“ je upravo priča o Luji Lovriću.
Posle rata bio je veoma aktivan, kao predavač u školi za slepe. Pomagao je u zbrinjavanju ratnih vojnih invalida, bio je urednik „Dobrovoljačkog glasnika„, predsednik Udruženja slepih Rijeka i predsednik Saveza ratnih dobrovoljaca 1912-1918 Kraljevine Jugoslavije.
Dočekao je duboku starost. Srećom, ne i raspad zemlje za koju je dao oči.
