Rat između Irana, SAD i Izraela, koji već danima potresa Bliski istok, ponovo je u prvi plan izbacio upozorenja da bi ovaj sukob mogao imati posledice daleko izvan regiona. Iako se trenutna eskalacija posmatra kao deo aktuelnih geopolitičkih tenzija, brojni analitičari podsećaju da su slični scenariji najavljivani i ranije.
Još pre nekoliko godina, tačnije 2024. – kineski istoričar i geopolitički komentator Đijang Sjuećin izneo je opsežnu analizu u kojoj je upozorio da bi eventualni rat sa Iranom mogao izazvati lančanu reakciju koja bi zahvatila ne samo Bliski istok, nego i globalnu ekonomiju, energetska tržišta i odnose velikih sila. U toj analizi on nije govorio samo o neposrednim vojnim posledicama ovog sukoba, već je pokušao sagledati kako bi jedan regionalni rat mogao pokrenuti širi niz političkih, ekonomskih i bezbednosnih potresa širom sveta.
Današnji razvoj događaja, kako ističu pojedini analitičari, pokazuje da njegove procene više ne zvuče kao apstraktna geopolitička teorija, utopija, već kao mogući scenario koji se postepeno materijalizuje na terenu.
Proročanstvo
Njegovo predavanje odprije poar godina privuklo je pažnju jer se nije zadržavao isključivo na vojnim aspektima potencijalnog sukoba. Sjuećin je pokušao sagledati širu sliku, posmatrajući mogući rat sa Iranom u kontekstu globalnih političkih, ekonomskih i tehnoloških promena. U tom smislu, on je nastojao pokazati da savremeni ratovi više nisu izolovani događaji, već procesi koji se prelivaju na čitav sistem međunarodnih odnosa.
Prema njegovom mišljenju, veliki sukob između Irana i SAD mogao bi pokrenuti niz događaja koji bi postepeno zahvatili celi Bliski istok. Takav scenario mogao bi dovesti do ozbiljnih poremećaja u globalnoj trgovini energentima, što bi onda imalo direktne posledice po cene nafte, stabilnost finansijskih tržišta i opšte kretanje svetske ekonomije. On je posebno naglasio da je savremena globalna ekonomija izuzetno osetljiva na šokove u snabdevanju energentima, zbog čega svaki veliki sukob u energetski ključnim regionima može proizvesti efekte koji se osećaju na svim kontinentima.
Promena poretka
U svojim analizama Sjuećin je posebno ukazao na na činjenicu da se međunarodni sistem nalazi u periodu dubokih i postepenih transformacija. Po njegovom mišljenju, svet se već neko vreme udaljava od geopolitičke strukture nastale nakon Hladnog rata, u kojoj su SAD imale gotovo neupitnu dominaciju u političkom, vojnom i ekonomskom smislu. Ukazao je i da se međunarodni odnosi sve više kreću ka modelu u kojem postoji više centara moći.
Pored SAD, sve veću ulogu igraju Kina, Rusija, ali i pojedine regionalne sile koje nastoje ojačati svoj geopolitički uticaj. U takvom okruženju, kako je rekao, regionalni sukobi više nisu samo lokalni problemi, već često postaju deo šireg nadmetanja između velikih sila. Prema njegovoj oceni, upravo takva struktura međunarodnih odnosa povećava rizik da lokalni konflikti eskaliraju i poprime mnogo šire razmere. Kada se interesi velikih sila ukrste u istom regionu, čak i relativno ograničeni sukobi mogu vremenom prerasti u krize sa globalnim posledicama.
Bliski istok kao žarište
Sjuećin je upozorio da je Bliski istok jedno od najosetljivijih geopolitičkih područja na svetu. Taj region je, kako smatra, istovremeno bogat prirodnim resursima i opterećen brojnim istorijskim, političkim i verskim podelama. Velike rezerve nafte i gasa čine ga jednim od ključnih energetskih centara sveta, ali istovremeno i prostorom u kojem se ukrštaju interesi brojnih država i velikih sila. Upravo zbog te kombinacije faktora, ovaj stručnjak smatra da bi svaka veća vojna eskalacija u regionu mogla vrlo brzo poprimiti širi karakter i prerasti u krizu sa globalnim posledicama.
Prema njegovim procenama, Bliski istok predstavlja jedan od onih prostora gde lokalni sukobi gotovo uvek imaju potencijal da se prošire i uključe veći broj aktera. Osvrnuo se i na političke promene unutar samih SAD. U tom kontekstu, te 2024. govorio je i o mogućnosti povratka Donalda Trampa na vlast i potencijalnom zaoštravanju američke sporne politike prema Iranu. Prema njegovoj tadašnjoj proceni, takva politička promena mogla bi dovesti do jačeg pritiska na Teheran, ali i povećati rizik od direktne konfrontacije. Istovremeno je naglašavao da eventualni rat između Irana i SAD gotovo sigurno ne bi ostao ograničen samo na te dve države, upravo zbog složene mreže regionalnih savezništava, bezbednosnih interesa i političkih rivalstava koja već decenijama oblikuju odnose na Bliskom istoku
Rat sa više frontova
Kako je tada objasnio, Iran ima značajan politički, vojni i ideološki uticaj u više država Bliskog istoka. Zbog toga je upozoravao da bi eventualni sukob mogao dovesti do otvaranja više frontova istovremeno. Kao potencijalna žarišta spominjao je Irak, Siriju, Liban i Jemen, zemlje u kojima već godinama deluju različite vojne i političke grupe povezane sa regionalnim rivalstvima. Ukazao je i da se Iran više od 20 godina priprema za rata sa SAD iu Izraelom. Prema njegovoj analizi, upravo pomenuta mreža savezništva mogla ni pretvoriti lokalni rat u mnogo širi regionalni konflikt.
Ukoliko bi se borbe proširile na više država istovremeno, vojne operacije bi onda zahvatile veliki deo Bliskog istoka, uključujući i važne transportne i energetske koridore. Takva situacija mogla bi dovesti do toga da rat zahvati ne samo kopnene teritorije više država, već i važne pomorske rute, luke i energetsku infrastrukturu. Sjuećin je tada izneo tezu da bi potencijalni rat sa Iranom bio mnogo složeniji od ratova koje su SAD vodile u Iraku ili Avganistanu, gde je protivnik bio znatno slabiji u institucionalnom i vojnom smislu.
Najkontroverzniji deo njegove analize odnosio se na procenu da bi SAD u takvom sukobu mogle izgubiti rat u strateškom smislu. Sjuećin pritom nije tvrdio da bi Iran nužno ostvario klasičnu vojnu pobedu na bojnom polju, piše Glas Srpske.
Međutim, upozorio je da bi Teheran mogao voditi dugotrajan rat iscrpljivanja koji bi vremenom protivniku nametnuo ogromne političke, vojne i ekonomske troškove. Naveo je i da američka vojska nije osmišljena za borbu u ratu 21. veka, te da je vojnoindustrijski kompleks nastao nakon Drugog svetskog rata, osmišljen je za borbu protiv Hladnog rata, a on se zapravo svodi na pokazivanje mišića, ne i za dugotrajno ratovanje.
Geografija kao oružje
Jedan od razloga za takvu procenu, kako je tada objasnio, leži u samoj geografiji Irana. Veliki deo teritorije te države prekriven je planinskim masivima kao što su Zagros i Alborz. Takav teren predstavlja ozbiljnu prirodnu prepreku za velike kopnene vojne operacije i značajno otežava kontrolu teritorije.
Sjuećin je ukazao i da su brojni vojni analitičari upravo zbog toga upozoravali da bi eventualna kopnena intervencija u Iranu bila izuzetno složena i skupa. Za razliku od ravničarskih područja, planinski teren omogućava odbrambenim snagama da lakše organizuju otpor, kontrolišu prolaze i vode dugotrajne gerilske operacije.
Pored geografskih prednosti, ovaj kineski analitičar je naveo da Iran ima i relativno veliku populaciju i razvijen sistem mobilizacije. Pri tom, je posebno ukazao na ulogu Islamske revolucionarne garde, elitne vojne struktura koja ima veliko iskustvo u vođenju vojnih operacija.
Strategija iscrpljivanja
Prema mišljenju ovog stručnjaka, Iran bi u eventualnom sukobu mogao koristiti strategiju koja se oslanja na kombinaciju raketa, dronova, pomorskih napada i operacija preko savezničkih grupa u regionu. Cilj takve strategije, kako je pojasnio, ne bi bio direktan vojni obračun sa tehnološki superiornim protivnikom, već postepeno nanošenje štete i stvaranje dugotrajnog konflikta koji bi vremenom iscrpio resurse protivnika. Još jedan ključni element njegove analize bio je Ormuski moreuz. Sjuećin je rekao da je reč o jednom od najvažnijih energetskih prolaza na svetu.
Taj uski morski koridor povezuje Persijski zaliv sa Indijskim okeanom i predstavlja glavnu rutu za transport nafte i tečnog prirodnog gasa iz zemalja Zaliva. Kroz ovaj prolaz svakodnevno prolazi značajan deo svetske trgovine energentima. Svaki ozbiljniji poremećaj pomorskog saobraćaja u tom području mogao bi dovesti do naglog skoka cena nafte i gasa na globalnom tržištu, što bi se vrlo brzo odrazilo i na ekonomije brojnih država koje zavise od uvoza energenata.
Udari na ključne tačke
U svojoj analizi on je ukazao i na mogućnost napada i na drugu kritičnu infrastrukturu u regionu.
Prema njegovim rečima, moderni ratovi sve češće uključuju napade na sisteme koji omogućavaju funkcionisanje društva. Kao primer je naveo postrojenja za desalinizaciju i sisteme za snabdevanje vodom u sušnim državama Bliskog istoka. Ta postrojenja su od presudne važnosti, jer osiguravaju pitku vodu za milione ljudi. Njihovo oštećenje moglo bi dovesti do ozbiljnih humanitarnih i ekonomskih problema, pa čak i do destabilizacije čitavih država.
Domino efekat
Sjuećin je ukazao i da veliki deo ekonomije država Zaliva počiva na stabilnom izvozu nafte i funkcionisanju pomorskih energetskih ruta. Zemlje poput Saudijske Arabije, UAE i Katara značajan deo svojih budžetskih prihoda ostvaruju upravo iz energetskog sektora. Svaki veći poremećaj u transportu nafte, kako kažeovaj struučnjak, mogao bi dovesti do velikog pada prihoda tih država, što bi onda imalo širi uticaj na globalna finansijska tržišta.
Takva situacija mogla bi pokrenuti čitav niz ekonomskih reakcija koje bi se postepeno prelile na druge delove svetske ekonomije. Da sve ide u tom pravcu govore i to da neke arapske zemlje već razmatraju radikalne ekonomske korake Na stolu je čak mogućnost obustave velikih inostranih investicija, o čemu je Sjuećing govorio još 2024. godine Još jedan zanimljiv aspekt koji je on analizirao odnosio se na moguće posledice rata za tehnološki sektor.
Kako je tada istakao, države Zaliva poslednjih godina ulažu ogromne količine kapitala u tehnološke kompanije i investicione fondove u SAD. Prema njegovoj proceni, veliki ekonomski šok izazvan ratom mogao bi dovesti do smanjenja takvih investicija, što bi onda imalo efekat i na razvoj novih tehnologija, uključujući sektor veštačke inteligencije i naprednih digitalnih sistema.
Politički pritisak
Na kraju svoje analize Sjuećin se osvrnuo i na političke posledice eventualno dugotrajnog ratova. Podsetio je da istorija pokazuje kako veliki i skupi vojni konflikti često stvaraju snažan pritisak unutar samih država koje ih vode. Kao primere je naveo ratove u Vijetnamu i Avganistanu, gde su dugotrajni vojni angažmani doveli do dubokih političkih rasprava i promena u javnom raspoloženju.
Ukoliko bi rat sa Iranom potrajao godinama, on bi zahtevao ogromne vojne i finansijske resurse, što bi neminovno stvorilo snažan politički pritisak unutar američkog društva. Kada se današnja dešavanja uporede sa njegovom analizom, sve je više onih koji ukazuju da su se neka od tih upozorenja već počela ostvarivati, zapravo veći. Napetosti u regionu naglo su porasle, a energetska tržišta već reaguju na rizik od šire destabilizacije Bliskog istoka.
Ukoliko bi se sukob nastavio širiti zahvatajući veći broj država, postoji realna opasnost da bi se moglo ostvariti i njegovo treće upozorenje – da bi rat sa Iranom mogao prerasti u dugotrajan i iscrpljujući konflikt čije bi ekonomske, političke i bezbednosne posledice osetio gotovo celi svet, a pogovoto Amerika.
Cena ratovanja
Rat između SAD i Irana samo je prvog dana vojne akcije Vašington koštaooko 750 miliona dolara. Pojedini nalitičari smatraju da ako se sukob nastavi, ti troškovi mogli skočiti i do 65 milijardi dolara, a u slučaju dugotrajnog konflikta čak 95 milijardi ili više. Kako su istakli, ako se u sve ovo uključei ekonomski efekti, poput poremećaja u trgovini i energetskoj ekonomiji, troškovi bi mogli premašiti 210 milijardi dolara.
