Nova zbunjujuća teorija koja objašnjava ljudsku svest sugeriše da ona dolazi iz skrivenih dimenzija i da nije samo rezultat aktivnosti mozga.
Kada stvaramo umetnost, bavimo se naukom, razmišljamo o filozofiji ili sanjamo, uključujemo se u ove nevidljive ravni univerzuma, tvrdi jedan fizičar.
To bi moglo da objasni fenomen koji vekovima nije mogao da bude naučno objašnjen.
Dr Majkl Pravica, profesor fizike na Univerzitetu Nevada u Las Vegasu, zasnovao je svoju „divlju ideju“ na hiperdimenzionalnosti. Teoriji da se univerzum sastoji od više dimenzija, a ne samo od četiri koje opažamo: visine, dužine, širine i vremena. Njegova teorija je kontroverzna. Neki naučnici smatraju da se kamen temeljac teorije profesora Pravice, koji je inače srpskog porekla, „graniči sa naučnom fantastikom“.
„Činjenica da u svom umu možemo da zamislimo više dimenzija od četiri, u okviru naše matematike, je dar… to je nešto što prevazilazi biologiju,“ rekao je Pravica za „Popular Mehaniks“.
Naučnici pokušavaju da objasne ljudsku svest i njeno poreklo već stotinama godina. I teorije se redaju u nizu. Jedna od vodećih teorija sugeriše da je svest povezana sa tim koliko informacija je integrisano između različitih delova mozga. Što je više informacija povezano i integrisano, smatra se da je biće svesnije.
Prema drugoj teoriji, svesna mentalna stanja vođena su signalizacijom odozgo nadole u mozgu. Signalizacija odozgo nadole se odnosi na proces kojim regioni mozga višeg nivoa šalju informacije, očekivanja ili sadržaj regionima mozga nižeg nivoa.
Kada svest prevazilazi fizičku dimenziju
Teorija profesora Pravice, međutim, izlazi van domena neuronauke i ulazi u teorijsku fiziku. On je sugerisao da u trenucima povećane svesti, kada ulazimo u stanje sna ili koristimo svoj mozak za duboko kreativne ili intelektualne zadatke, naša svest može da prevaziđe našu fizičku dimenziju i uđe na viši nivo, piše Dejli Mejl.
„U tim trenucima naša svest se sinhronizueta sa skrivenim dimenzijama i dobija poplavu inspiracije,“ kaže Pravica.
Da biste bolje razumeli ovu kontroverznu teoriju, razmislite o sledećem scenariju: Zamislite da ste dvodimenzionalno biće koje živi u dvodimenzionalnom svetu, kao lik iz stripa. Sada zamislite da sfera prolazi kroz vašu ravnu gledanja. Sfera bi izgledala kao tačka koja raste u sve veći i veći krug kako se približava, a zatim se postepeno smanjuje dok ne bude van vidokruga. Ne biste mogli da znate da je to zapravo trodimenzionalni oblik.
Doktor Pravica nas vidi kao verziju ovih 2D likova. Iako postojimo u četvorodimenzionalnom svetu, možemo da percipiramo samo materiju i energiju, baš kao što bića u 2D svetu ne mogu da percipiraju 3D objekat. Dakle, ograničenja našeg sveta nas sprečavaju da otkrijemo više dimenzije. One bi, u teoriji, mogle da postoje svuda oko nas. Ovo je osnova hiperdimenzionalnosti. Ideja da je univerzum sastavljen od mnogih dimenzija, od kojih su neke skrivene, jer su van domašaja našeg fizičkog carstva.
Teorija struna
Hiperdimenzionalnost je povezana sa „teorijom struna“, koja kaže da se stvarnost sastoji od beskonačno malih vibrirajućih struna koje su manje od atoma, elektrona ili kvarkova. Dok žice vibriraju, uvijaju se i savijaju, one proizvode efekte u više nevidljivih dimenzija koje stvaraju sve čestice i sile koje možemo da posmatramo, od fizike čestica do gravitacije.
„Teorija struna je u suštini teorija hiperdimenzionalnosti,“ kaže profesor Pravica.
„Kada gledamo kako je univerzum sastavljen na podkvantnoj skali, iako možemo da posmatramo efekte koje ove vibrirajuće žice imaju na fiziku naše dimenzije, ne možemo da posmatramo skrivene dimenzije u kojima vibriraju. Odnosno – ne možemo fizički da ih posmatramo. Ali, naša svest će možda moći da ih iskoristi,“ ističe fizičar koji je 1998. doktorirao na eksperimentalnoj fizici kondenzovane materije na Univerzitetu Havard.
Hiperdimenzionalnost i „teorija struna“ su široko prihvaćene od strane fizičara, ali je ideja Pravice o njihovom odnosu sa svešću kontroverzna – posebno zato što briše granice između nauke i duhovnosti.
Isus kao hiperdimenzionalno biće
Kao pravoslavni hrišćanin, Pravica je otkrio da je hiperdimenzionalnost način da preostane jaz između svoje naučne pozadine i svojih verskih uverenja. On, na primer, veruje da je Isus možda hiperdimenzionalno biće.
Prema Bibliji, Isus je uznesen na nebo 40 dana nakon što je bio na Zemlji.
„Kako se uzdići na nebo ako si četvorodimenzionalno stvorenje,“ pita Pravica.
Međutim, to što je hiperdimenzionalan moglo bi, teoretski, dozvoliti Isusu da se kreće između našeg sveta i neba. To može da bude svet viših ili beskonačnih dimenzija, smatra naučnik.
„Teorija profesora Pravice je zasnovana na perspektivi ‘Boga praznina’. Tu se praznine u naučnim saznanjima objašnjavaju božanskom intervencijom,“ kaže Stiven Holer, vanredni profesor fizike na Univerzitetu Fordam.
On veruje da je ovakav način razmišljanja nedovoljan i da otežava naučna istraživanja potrebna da bi se istinski razumeli i objasnili neizrecivi fenomeni poput ljudske svesti.
„To je loš mehanizam objašnjenja koji verovatno guši radoznalu prirodnu potrebu za dobrom naukom i uči da nije u redu reći: ‘Ne znam’,“ rekao je Holer.
Nauka nema dokaze
On ističe da naša sposobnost da matematički manipulišemo višim dimenzijama nije dokaz da one zaista postoje, niti da naša svest može da komunicira sa njima. Štaviše, istraživanje ovih viših dimenzija je nemoguće zbog ograničenja naših trenutnih tehnoloških mogućnosti. Čak ni najmoćniji akcelerator čestica na svetu – Veliki hadronski sudarač (LHC) u CERN-u – ne može da pruži pravi dokaz da ove dimenzije postoje.
LHC razbija čestice na neverovatno velikim brzinama, do brzine svetlosti. Ovo omogućava fizičarima da proučavaju osnovne građevne blokove materije i energije i pristupe beskonačno malim dimenzijama. Čak manjim od jednog protona.
Čak ni LHC, međutim, nije u stanju da otkrije visokodimenzionalne žice koje predviđa kvantna fizika. Da bi dobili tu granulaciju, fizičarima bi bio potreban mnogo moćniji sudarač. Bez tih konkretnih dokaza, Holer kaže da se hiperdimenzionalnost „graniči sa naučnom fantastikom“.
Pravica je optimista. Smatra da bi takva tehnologija mogla da postoji tokom života njegove dece.
Do tada, on će nastaviti da podržava hiperdimenzionalnost i svoju teoriju o tome kako ona utiče na našu svest.
„Inače, ne vidim nikakav smisao. Zašto učiti? Zašto živeti?“ pita se on.
