Nevesinjska puška predstavlja jedan od najvažnijih događaja u istoriji srpskog naroda na Balkanu i označava početak ustanka koji je kasnije prerastao u širi pokret oslobođenja od Osmanlijskog carstva. Ustanak je započeo 9. jula 1875. godine u okolini Nevesinja, u Hercegovini, kada su nezadovoljni seljaci, pre svega Srbi, prvi put jasno podigli glas protiv viševekovne osmanske tiranije i ekonomske eksploatacije. Ovaj događaj nije bio samo lokalna pobuna, već je zapalio varnicu koja će se proširiti na ceo Balkan, što je na kraju dovelo do velikih međunarodnih promena.
Uzroci Nevesinjske puške duboko su ukorenjeni u teškom položaju seljaka pod osmanskom vlašću. Osmanlijska imperija, koja je u drugoj polovini 19. veka bila u opadanju, gubila je kontrolu nad svojim teritorijama, a administrativna korupcija i samovolja lokalnih moćnika postajali su sve izraženiji. Ljudi u Hercegovini, posebno hrišćanski seljaci, bili su izloženi strahovitom nametanju poreza, teškim kulučkim obavezama i nehumanom tretmanu od strane osmanskih vlasti i begova. Trpeći takve uslove, naročito nakon što su vlasti uvele nove poreze i vršile nasilje nad stanovništvom, seljaci su počeli da organizuju otpor.
Tokom jula 1875. ustanici su napali osmanske jedinice u Nevesinju, što je označilo početak oružanog sukoba. Ovo nije bio izolovani čin, jer je ubrzo čitav region Hercegovine i Bosne planuo. Ustanak se proširio na druge delove, uz veliku podršku srpskog stanovništva, ali i znatnu podršku Srbije i Crne Gore. Te dve kneževine, koje su već imale određeni stepen samostalnosti, videle su priliku da ojačaju svoj uticaj i konačno pomognu svojim sunarodnicima u borbi protiv turskog ugnjetavanja.
Nevesinjska puška je ubrzo postala simbol ne samo srpskog otpora već i šireg oslobodilačkog pokreta na Balkanu. Događaji u Hercegovini izazvali su talas nezadovoljstva i kod drugih naroda koji su živeli pod osmanskom vlašću, kao što su Bugari i Grci. Ovaj ustanak je takođe bio katalizator za veće međunarodne sukobe. Neposredni rezultat Nevesinjske puške bio je ulazak Srbije i Crne Gore u rat protiv Osmanskog carstva 1876. godine, a zatim i izbijanje Rusko-turskog rata 1877–1878, koji će konačno dovesti do oslobođenja i nezavisnosti mnogih balkanskih naroda.
Međunarodna reakcija na Nevesinjsku pušku i kasnije sukobe bila je značajna. Velike sile tog vremena, kao što su Austrougarska, Rusija i Velika Britanija, uvidele su da je osmanska kontrola nad Balkanom ozbiljno ugrožena i da je neophodno intervenisati kako bi se sprečilo dalje širenje nemira. Berlinski kongres 1878. godine je direktna posledica ovih dešavanja, iako rezultati nisu u potpunosti ispunili težnje srpskog i hercegovačkog naroda. Ipak, Nevesinjska puška je ostala trajan simbol otpora i borbe za slobodu.
Ustanak nije uspeo da odmah donese oslobođenje Hercegovini i Bosni, ali je pokrenuo nepovratan proces koji je doveo do značajnih geopolitičkih promena u regionu. Austrougarska je 1878. dobila pravo da okupira Bosnu i Hercegovinu, što je formalno značilo kraj osmanske vlasti, ali ne i kraj borbe za nezavisnost. Hercegovci su nastavili da pružaju otpor, a Nevesinjska puška ostala je duboko urezana u kolektivno sećanje naroda kao ključni momenat u borbi protiv tiranije.
Nevesinjska puška je više od istorijskog događaja; ona je metafora za snagu i rešenost jednog naroda da se izbori za svoja prava, čak i u najtežim uslovima. Istorijski gledano, ona predstavlja prekretnicu u srpskoj i balkanskoj istoriji, koja je pokazala da je narod, ma koliko dugo bio ugnjetavan, spreman da se ujedini i podigne protiv nepravde kada više nema šta da izgubi. Ovaj ustanak nije samo pokrenuo niz događaja koji su vodili oslobođenju Balkana od osmanske vlasti, već je i ostavio trajan uticaj na kolektivnu svest i nacionalni identitet srpskog naroda.
