Verovatno nema mnogo onih koji nisu čuli za krilaticu „ Srbi, narod najstariji“ i za teorije i tvrdnje povezane sa njom koje se predstavljaju kao „ skrivena“ ili „ zabranjena“ istorija Srba.
Oni, koji kreiraju ove teorije, pripadaju neformalnoj grupi samozvanih „ istoričara“ pod nazivom „ Srpska autohtonistička škola“. Napisali smo „ samozvanih“ jer njihov rad po naučnim merilima spada u oblast pseudonauke pa stoga o njima možemo da govorimo isključivo kao o pseudoistoričarima ili lažiistoričarima (termin koji se češće koristi u Rusiji). Osim toga, većina od njih i nema zvanje diplomiranog istoričara o čemu ćemo nešto više reći u daljem tekstu.
U užem smislu pripadnici „ Srpske autohtonističke škole“ ili skraćeno „ autohtonisti“, su oni koji se izjašnjavaju kao njeni članovi, ali u širem smislu termin ”autohtonisti” se koristi za sve pseudoistoričare koji zastupaju pseudonaučne teorije o autohtonosti Srba na Balkanskom poluostrvu. (1)
U Srpsku autohtonističku školu spadaju Vesna Pešić, Goran Šarić, Slavica Šetina, Branko Dragaš, Miodrag Milanović, Dragoljub Antić, Radomir D. Đorđević, Mirjana Stojisavljević, Sanja Šuljagić, Ilija Petrović, Radovan Damjanović, Milutin Jaćimović, Slaviša K.Miljković, Božidar Mitrović, Dragan Jovanović, Aleksandar Šargić, Aleksandar Mitić, Milan Vidojević, Siniša Ognjenović (koji se već neko vreme pojavljuje pod pseudonimom Todor Pešterski), Petar Aškraba Zagorski, Petko Nikolić Viduša, Miroljub Petrović, Stevan Tomović, Milan T. Stevančević, Milan Paroški, Zoran Nikolić, Predrag Đurić, i drugi.
Ovoj grupi su pripadali i Jovan I. Deretić, Momir Jović, Slobodan Jarčević, Đorđe Janković, Relja Novaković, Olga Luković-Pjanović, Anđelija Stančić Spajić, Radivoje Pešić, Svetislav Bilbija, Milić Stanković (Milić od Mačve) i dr.
Začetnici ovakvog, nenaučnog, pristupa istoriji su Pantelija Srećković, Miloš Milojević i Sima Lukin-Lazić.
Među one koji podržavaju pseudoistoričare Srpske autohtonističke škole spadaju Nebojša Ozimić, Saša Adamović, Zoran Milošević, Đorđe i Radmila Ćapin i dr.
Do nedavno je najpoznatiji pseudoistoričar kod nas bio Jovan I. Deretić ali je već pred kraj njegovog života vodeću ulogu počeo da preuzima „ hrvatski istoričar i katolički teolog“ Goran Šarić. (2)
Teorije koje kreiraju pseudoistoričari nisu rezultat primene naučnih metoda, tj. u njihovom radu ne postoji uobičajeni put koji vodi od definisanja problema (teme), preko postavljanja hipoteze i njene provere, do teorije.
„Naučna metoda znači put utvrđivanja istine, odnosno planski postupak koji se u istraživanju stvarnosti primenjuje da bi se saznala istina. Nijedna metoda, pa ni naučna, ne može biti proizvoljno određena.“ (3)
Kod pseudoistoričara je sve podređeno postavljenom cilju a ne istini. Njihov rad nije motivisan težnjom da se sazna istina već da se po svaku cenu postigne cilj, a to je da se javnosti kao istina nametne fikcija da su Srbi autohtoni na Balkanskom poluostrvu, da su najstariji narod na svetu, da su imali pismenost i pre Ćirila i Metodija, da je srpski jezik najstariji jezik na svetu (4) itd. Pritom su pseudoistoričari uvereni da je to što rade izraz rodoljublja, što i otvoreno govore, i da pseudonaučnim teorijama i neutemeljenim tvrdnjama koje plasiraju pomažu svom narodu. Ovo nam potvrđuju i reči Sime Lukinog Lazića, iz teksta pod naslovom „ Dvije oskoruše – jedna meni, druga njemu“, u kome odgovarajući na kritike Stanoja Stanojevića, kaže: „ A niti sam ja kakav naučenjak, niti je ta moja knjiga kakvo naučno djelo. Ja sam – ako mi se dozvoli – samo skroman služitelj Srpske Misli, pa toj misli pokoravam sve (podvlačenje moje, D. M.), i samo njoj služim ja po sili sila svojih, po snazi snage svoje.“ (5)
Način na koji pseudoistoričari dolaze do svojih tvrdnji i teorija mogao bi se najkraće, a ujedno i najtačnije, opisati narodnom izrekom „ što je babi milo, to joj se i snilo“. Iako ova ocena onima koji nisu dovoljno upoznati sa radom pseudoistoričara može da izgleda kao pristrasna ili omalovažavajuća, verujem da ćemo mnoštvom primera koje ćemo navesti pokazati da je i te kako tačna.
Osim toga rad pseudoistoričara karakteriše i makijavelizam, odnosno princip – „ Finis santificat media“ tj. „ Cilj opravdava sredstvo“. Ovo podrazumeva i intelektualno nepoštenje.
Tako npr. u dopisu Komisiji Odeljenja za arheologiju docent dr. Branislav Anđelković piše: „ U dopisu br. 158/1, od 30.06.1999. dr Miloja Vasića, direktora Arheološkog instituta, upućenom Nastavno-naučnom veću Filozofskog fakulteta u Beogradu, povodom sporne knjige Đ. Jankovića, Srpske gromile (Beograd 1998: Sveslovenski savez [knjiga nije imala recenzente]), naglašava se: „Metodološki postupak koji je sproveden u ovoj knjizi, neprimeren je arheološkoj i istorijskoj nauci. Zaključci se grade ili na pogrešnim premisama, ili na nedokazanim hipotezama koje se u kasnijem tekstu smatraju kao nepobitni dokazi (…) ovde se radi o pseudonauci (…) knjiga je opasna kao literatura koja truje srpski narod idejama koje nemaju nikakvog naučnog osnova.” “( 6)
Jedan od najočiglednijih primera makijavelizma jeste falsifikovanje izgleda jedne strane( 101 strana) udžbenika iz prirode i društva za 4. razred osnovne škole ( fotografija ispod) kako bi se stekao utisak da u njoj piše da su se Sloveni doselili na Balkansko poluostrvo u 10. veku Mogli bismo još da kažemo da način na koji autohtonisti kreiraju svoje teorije podseća na Roršahov test, pri čemu funkciju mrlja mastila, koje se koriste u testu, u ovom slučaju ima pojam „ srpska istorija“.
Kako bi postigli svoj cilj pseudoistoričari se u kreiranju svojih teorija, koriste različitim ne samo nenaučnim nego i nepoštenim sredstvima, od fabrikovanja (izmišljanja), preko selektivnog korišćenja podataka i vađenja iz konteksta, do različitih vrsta krivotvorenja (falsifikata).
U već pomenutom tekstu, Sima Lukin Lazić kaže: „ …da mi je samo znati, da ću tim usrećiti rod i narod svoj, vjeruj mi, ja bih slatko podnio i onu najvišu žrtvu, višu od života, višu i od časti: lagao bih dan i noć – lago bih k’o pas.“ (podvlačenje moje, D. M.). Ovo pravda na sledeći način: „ I kad bih ja s ovog mjesta smio govoriti punim ustima, mogao bih navesti sjajnih primjera: kako najprosvjetnija društva i najprosvjećenije države siju u narod svoj milijune knjiga, koje su skroz „ lažne u osnovi svojoj“, ali koje u svemu razboritom svijetu nalaze dovoljna opravdanja li u onome – „ što hoće da se postigne“. Jer kad se „ uzme na oko“, da oni tim hoće da postignu plemenit i pošten smjer: onda je pametnom svijet „ vuršt“, e da li se to postiže crkvom ili školom ili književnošću ili politikom, jer sve je to opet samo – politika. Pa kad je to slobodno onako jakim i zaštićenim narodima, k’o za što nije slobodno onim nejakim i nezaštićenim, koji su izloženi svačijem nasrtaju i svakom nasilju? Ruku na srce, a prst na čelo, pa reci po duši: za što ne?“
Lažiistoričare ne krasi ona ključna osobina koju preporučuje Vasilije Vasiljevič Bolotov, nekadašnji profesor Petrogradske duhovne akademije i doktor crkvene istorije: „…izuzetno velika ljubav prema istini treba da predstavlja obaveznu osobinu istoričara.“(7)
Pseudoistoričari se bave i istorijom Crkve koja je stub i tvrđava istine (1.Tim. 3,15) na isti način na koji se bave svetovnom istorijom, a kao što ćemo kasnije videti neodvojivi deo njihovog rada čini propagiranje paganizma i zastupanje najraznovrsnijih jeretičkih učenja.
Kako je došlo do toga da se pitanja poput doseljavanja Slovena na Balkansko poluostrvo, na koja je nauka već dala svoj odgovor, identifikuju kao problemi i izlože reviziji od strane lažiistoričara? Odgovor leži u spletu različitih faktora, kako unutrašnjih (subjektivnih) tako i spoljašnjih (objektivnih). Od onih subjektivne prirode to su različite želje i strasti (ovde mislimo na strasti, onako kako ih definišu i o njima uče Sveti Oci Pravoslavne Crkve, kao što su gordost, sujeta, srebroljublje…), a od spoljašnjih i objektivnih to su okolnosti u najširem smislu (političkom, kulturnom, duhovnom itd.), u kojima se kao narod i država nalazimo.
Pomenuli smo već uverenost autohtonista da je njihovo delovanje izraz rodoljublja, međutim, ukoliko se upustimo u analizu njihovog rada postaje očigledno da ni u kom slučaju ne možemo govoriti o rodoljublju nego o šovinizmu. Do ovog zaključka je došao još arhimandrit Ilarion Ruvarac, rektor Karlovačke bogoslovije i akademik, jedan od začetnika kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Naime, Ruvarac poredi Panteliju Srećkovića, koga ironično naziva najvećim Srbinom među Srbima, sa Antom Starčevićem, koga naziva najvećim Hrvatom među Hrvatima, i kaže da su čeda i emanacije istog duha, da rade isti posao i seju isto seme. (8)
Osim toga, među pseudoistoričarima i njihovim sledbenicima je raširen i rasizam a posebno antisemitizam. Tako je povodom teksta Mirjane Stojisavljević „ Iza zidina tajni“, ministar za naučnotehnološki razvoj, visoko obrazovanje i i informaciono društvo Republike Srpske bio prinuđen da uputi pismo ministru inostranih poslova Izreala u kome je izneo osudu i zgražavanje zbog njegove antisemitske sadržine ali i uveravanje da ono što je ona napisala „ ni na koji način ne predstavlja stav bilo koje institucije ili Vlade RepublikeSrpske, njenih građana i srpskog naroda u celini“. (9) Povodom njenog teksta oglasio se i Upravni odbor Društva srpsko-jevrejskog prijateljstva koji ga je označio ne samo kao antisemitski nego i kao antisrpski uz konstataciju da je pisan „ nenaučnim, na momente čak i bulevarskim jezikom“. (10)
Na fejsbuk stranici „ Miloš S. Milojević“ koja pripada Udruženju „ Miloš Milojević“ iz Crne Bare, ispod objave o akademiku Matiji Bećkoviću, u jednom komentaru se kaže: „ „ Akademik“ je isto gov.o (cenzura je moja, D. M.)… kao i sva ostala GOV.A u toj židovskoj skupini nazvanoj „ Srpska Akademija nauka“ .“ (11)
U komentaru ispod snimka emisije „ Doseljavanje Slovena“ televizije Hram, Srpske pravoslavne crkve, u kojoj je govorio dr Zoran Ranković, redovni profesor Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu, čitamo: „ Ovaj na prvi pogled bezazleni čikica, „ prljavog“ tena (ne čisto belog a da nije pocrneo na suncu) i čudnog nosa za jednog pripadnika „ bele“ rase, najviše liči na one, koje mnogi zovu ĆIFUTI.“ Zbog dužine navodimo samo prvi deo komentara ali je i ostatak sličnog sadržaja (Jevreji, ili kako ih ova osoba naziva „ ćifuti“, se nazivaju „ obojenim polusvetom“ itd.).
Ne treba stoga da čudi što su teorije pseudoistoričara popularne, na primer, i na rasističkom forumu Stormfront. (12)
Pseudoistoričari su kao jedan od osnovnih uzroka poraza koje smo kao narod i država pretrpeli u bližoj i daljoj prošlosti (okupacija Kosova i Metohije i etničko čišćenje Republike Srpske Krajine, genocid nad Srbima u NDH i pokatoličavanje, komunizam sa svim njegovim posledicama, uključujući urušavanje i gubitak nacionalnog identiteta itd.) identifikovali „ zvaničnu istoriju“ a sledstveno tome i istoričare kao odgovorne subjekte. Jedan od njihovih sledbenika to opisuje ovako: „ Istoričari od pojave kritičke istorijografije (sa „ j“, napomena je moja, D. M.) su naneli više zla Srbima od svih pandemija i ratova!“
Kao ključne „probleme“ u okviru „ zvanične istorije“ autohtonisti su uočili nepostojanje podrobnijih informacija o Srbima i Slovenima pre doseljavanja na Balkansko poluostrvo, naučnu teoriju o doseljavanju na Balkan, nepostojanje pisma i pismenosti pre Ćirila i Metodija i dr. Pseudoistoričari ovo na neki neobjašnjiv način povezuju i sa odsustvom srpskog stanovišta u politici i kulturi sa jedne strane, i autošovinizmom sa druge, a pseudoistorija je, po njihovom mišljenju, sredstvo za rešenje brojnih nacionalnih i državnih problema sa kojima se suočavamo. U probleme koji se mogu rešiti širenjem teorija lažiistoričara spada i problem Kosova i Metohije kao jedan od ključnih problema sa kojima se suočavamo. Od velikog broja primera koji ovo potvrđuju, navešćemo nekoliko.
Tako se, na primer, na fejsbuk (facebook) stranici Društva za naučno istraživanje najstarije istorije Srba „ Serbona“, kaže: „ Povod za nastanak društva su krucijalni problemi koji su zahvatili naše društvo tokom devedesetih godina prošlog veka. Izraziti problemi, manifestovali su se i u našoj nauci, posebno u okvirima nauke istorije. Naša nauka istorija „ pala“ je na ispitu objektivnosti i to na našu štetu, a u korist svih ostalih, nama, sada okolnih i nekada „ bratskih“ naroda. … Zapravo, društvo „ Serbona“ je uočilo niz protivurečnosti,kako u objašnjavanju najstarijih tako i u objašnjavanju nama bliskijih i skorašnjih istorijskih događaja.“ (13)
Da bismo ispravno protumačili ove reči, dovoljno je da pročitamo objašnjenje koje daje jedan od njihovih sledbenika: „Eto zašto je autohtonizam važan, jer on ne daje pravo doseljenom, nego autohtonom.“ (podvlačenje je moje, D. M.) (14)
Na pitanje novinara: „ Otimanje Kosova počelo je krivotvorenjem istorije, povratak Kosova počinje pisanjem istinite istorije, napisali ste jednom prilikom. Na što ciljate?“, Goran Šarić odgovara: „ Otimanje Kosova počelo je krivotvorenjem srpske povijesti. Srbi su uvjeravani da nisu starosjedioci Balkana, nego došljaci na tuđu zemlju. Velika seoba Slavena i ilirsko podrijetlo Albanaca su dvije strane iste medalje.“ (15)
I Jovan Deretić na isti način vidi i uzrok problema sa Kosovom i Metohijom i njegovo rešenje: „ U toj lažnoj istoriji utemeljene su neke granice i neki narodi. Ako bi oni priznali šta je istina i kada istorija ne bi bila falsifikovana, onda bi Srbija, posmatrajući makar teritorijano, bila tri puta veća nego što je danas. Minimum. I Albanci ne bi imali šta da traže na Kosovu i Metohiji.“ (16)
Ako na trenutak ostavimo po strani tvrdnju o navodno lažnoj i falsifikovanoj istoriji, dovoljno je setiti se američkih starosedelaca (Indijanci) da bismo shvatili koliko ovo ima smisla. Da li je njima nešto pomogla opštepoznata činjenica da su starosedeoci na američkim kontinentima?
Mirjana Stojisavljević takođe povezuje istoriju sa političkim događajima i procesima, a pseudoistoričare predstavlja kao misionare i spasioce: „ Revizija istorije Srba traje do danas kada je srbstvo u Srbiji isparcelisano na 450 stranaka i partija, a od Srba u posljednjem antisrbskom ratu oteta Kninska krajina, obe Slavonije, dio Srema, oteto Kosovo i Metohija,prijete da otmu Rašku oblast i uzmu Vojvodinu. Pride tome, oteta nam je trihiljadugodišnja prošlost (podvlačenje je moje, D. M.) … Srbi se danas nalaze na istinskoj raskrsnici. Do sad je za njih vladalo pravilo: Rob koji ne zna da je rob,najbolji je rob! Otkad su saznali da su roblje svezano za njih važi staro kolonizatorsko princip: Rob koji sazna daje rob treba ga ubiti! Da ne bismo, kako reče ruskojezički Jevrejin Osip Mendeljštajm,`umrli sa usnama iskrivljenim od neistine, prst sudbine poslao nam je nekolicinu istinskih istočnika srbske istorije da nas vrate na put istine sa kojeg smo vijek i po vjerolomno odstupili. … Misionarski doprinos istorijskoj nauci srbskih autohtonista zalog je svenacionalnog duhovnog preporoda koji treba da prati i duhovna pobjeda nad davnim berlinsko-vatikanskim diktatima pa da konačno kažemo: Bilo pa prošlo, kao i svako robovanje!“ (17)
Izvršni direktor izdavačke kuće Katena mundi (Catena mundi), Nikola Marinković, povezuje pseudoistoriju čak i sa ekonomijom. Na promociji enciklopedije Katena mundi, on kaže: „ Katena mundi sa svojim tematskim celinama obuhvata gotovo sve, zapravo sve, probleme sa kojima se srpski narod susretao u svojoj istoriji. Na prvom mestu to je tematska celina paleoistorija ili zaboravljena, možda tajna, zabranjena, prećutana istorija Srba. … Kao što smo videli iz polemike Ante starčevića ne postoji teorija zavere. O teoriji zavere pričaju oni koji žele danas učine nemoćnima. Dakle, ne postoji teorija zavere, postoji samo zavera teorije. Da neke stvari koje nam se čini da su potpuno apstraktne, kao što je na primer nemačka geopolitika ili paleoistorija Slovena koja seže daleko, daleko, daleko (moje podvlačenje, D. M.) … Dakle, oni koji nas ubeđuju da su te stvari potpuno nebitne kasnije će nas ubeđivati da su prava žene nastala na Zapadu, da su se Srbi doselili u VII veku i da ih nikada pre toga nije bilo ni u Banatu ni na Balkanu. Ti će nas ubeđivati da smo bili nepismeni ili polupismeni, divlja horda na Balkanu, iako znamo da je na Balkanu nastala pismenost (moje podvlačenje, D. M.). Dakle, u tome je značaj čitanja knjiga i u tome je značaj enciklopedije Katena mundi. Ukoliko ne povratimo to dostojanstvo, tu svest o sopstvenoj vrednosti, o sopstvenim dostignućima, kako naroda kome pripadamo, tako i civilizacije i vere kojoj pripadamo, da nećemo, pa čak ni ekonomski, napredovati.“ (18)
Međutim, ni kada je reč o zloupotrebi nauke u političke svrhe pseudoistoričari nam nisu otkrili ništa novo. Adolf Hitler u „ Majn Kampfu“ piše: „ Narodna država i u nauci treba da sagleda samo jedno pomoćno sredstvo za podsticanje nacionalnog ponosa! Ne samo svetska već i sva celokupna kulturna istorija se moraju podučavati sa ovog stanovišta.“ (19) Pseudoistoričari van svake sumnje rade upravo to.
Istorija kao nauka nam može pomoći u postavljanju nacionalnih ciljeva i u skladu sa tim u oblikovanju unutrašnje i spoljne politike, ali isključivo u svetlu poznate izreke Historia magistra vitae est – istorija je učiteljica života.
Međutim, povezivanje istorije kao nauke sa genocidom izvršenim nad srpskim narodom i optuživanje srpskih istoričara za saučesništvo u genocidu kao što to rade pseudoistoričari, o čemu ću pisati nešto dalje, može se objasniti samo pomračenim umom i pomenutim principom – cilj opravdava sredstvo.
Pitanje koje se prvo nameće u vezi sa optužbama autohtonista protiv istoričara jeste kako to da kao odgovorne za neke od pomenutih problema, koji realno postoje, nisu identifikovali pripadnike političke elite nego optužuju pripadnike intelektualne elite? A kada je reč o intelektualnoj eliti kako to da nisu optužili politikologe, što bi bilo logično, nego baš istoričare? Očigledno zbog toga što kod autohtonista različiti subjektivni faktori odnose prevagu nad kritičkim mišljenjem.
Bilo kako bilo, nuđenje lažinaučnih teorija kao rešenja za političke, ekonomske i druge probleme je apsurdno.
Ipak, iako su u potpunosti promašili u identifikaciji uzroka određenih nacionalnih i državnih problema i odgovornih subjekata, i ponudili potpuno besmisleno rešenje, reakcija lažiistoričara kao takva nije neuobičajana i nepoznata nauci.
Prof. dr Bogoljub Šijaković piše: „ Kada su članovi jedne nacionalne zajednice biološki ugroženi upravo zbog pripadnosti toj nacionalnoj zajednici, onda oni očekuju da u nacionalnoj zajednici nađu zaštitu i stoga imaju osjećanje posebne obaveze prema ‘naciji’. Naročito ako država ili ne postoji ili nije u stanju i raspoloženju da obavlja svoju osnovnu funkciju: da štiti interese svojih državljana. Tada postaje čak intuitivno jasno da je nacionalni identitet zapravo integritet jednog naroda, naime sistem njegovog opšteg samoodržanja, kao što je to identitet ličnosti svakog od nas. Nacionalizam je, između ostalog, odgovor na potrebu za identitetom. Prirodno je što je ta potreba jaka kada želimo da se suprotstavimo nacionalnoj i državnoj dezintegraciji.“ (20)
Odgovor pseudoistoričara je proizvod, kao što smo već rekli, šovinizma a ne nacionalizma, i kao takav neadekvatan.
Prof. dr Radivoj Radić, u svoj knjizi „ Srbi pre Adama i posle njega“ daje slikovito objašnjenje jednog od navodnih „ problema“ kojim se bave pseudoistoričari: „ Niko od ozbiljnih istoričara ne smatra da su Srbi nastali u VII veku, kada se doseljavaju na Balkansko poluostrvo. Međutim, njihova prethodna istorija je zamagljena zbog pomanjkanja istorijskih izvora. Jednom rečju, neki narod stupa na istorijsku pozornicu u onom trenutku kada bude zabeležen u delima antičkih ili ranosrednjovekovnih pisaca. Omeđimo taj tada poznati svet, prostor okrenut basenu Mediterana, prostor koji se uglavnom podudara sa granicama Rimskog carstva u doba njegovog najvećeg prosperiteta – što će reći sa Severnom granicom na slivovima Rajne i Dunava, južnom na Severnom obodu afričkog kontinenta, istočnom u dalekoj Mesopotamiji, i zapadnom u Galiji, odnosno Britaniji. Pokušajima da sada taj svet zamislimo kao jedan veliki moderni fudbalski stadion, osvetljen blistavom svetlošću reflektora, gde se kao na dlanu vidi sve što se događa. To se jasno vidi jer antički pisci u svojim delima opisuju povesnicu tog sveta čije je jezgro basen sredozemlja. Izvan tog ”stadiona” je uglavnom mrkli mrak. Otuda da se malo zna o narodima koji su bili van vidokruga grčkih i latinskih pisaca. Ipak, i tu postoje određene razlike: nešto više se zna o onim narodima koji su bili tik uz granicu pomenutog sveta, a o onim udaljenim se ne zna gotovo ništa. To je razlog što se o najranijoj istoriji Slovena zna nedovoljno ili bar ne onoliko koliko bi smo mi priželjkivali. I, dodajemo, nisu područja nastanjena Slovenima bile nekakve močvare, kaljuge i baruštine, kako, u neprikrivenoj želji da kod svojih čitalaca izazovu ozlojeđenost prema kritičkoj istoriografiji, tvrde pseudoistoričari.“ (21) Pseudoistoričari pokušavaju, da se i mi izrazimo slikovito, da na razne nenaučne načine, retroaktivno „obasjaju“ Srbe i Slovene.
Navedimo još, u vezi sa poslednjom rečenicom profesora Radića, i jedan konkretan primer.
Jovan Deretić u jednoj emisiji kaže: „ Dokazi kažu u priči, što sad teraju naše učenike da uče, da su Sloveni došli na Dunav, išli su po dnu Dunava peške (moje podvlačenje, D. M.) i disali na trske. A ja sam onda dodao pitanje: a je li, jesu li i volovi disali na trske jer oni nisu išli bez volova?… Dunav je dubok od 5 do 10 metara, kakva trska, jadna trska,. Trska ima svakih 20 centimetara pršljen…“ ( 22)
Pogledajmo sada šta su istoričari zaista napisali: „ Nastanjeni na močvarnom terenu Sloveni su vremenom postali pravi majstori za ratovanje na vodi; na drvenim čamcima, napravljenim od izdubljenog debla – monoksilima (grčka reč sastavljena od monos = jedan i ksilon = drvo) oni su se izvanredno vešto borili na rekama, pa čak i na moru. Ovu veštinu borbe u močvarnim predelima naročito ističu vizantijski pisci. Ako bi ih neprijatelj iznenada napao, Sloveni bi legali u vodu, dišući kroz za to specijalno pripremljenu trsku.“ ( 23)
Među najpoznatijim teorijama i tvrdnjama koje autohtonisti iznose su sledeće:
– tvrdnja da je istorija Srba pre Nemanjića izbrisana ili zabranjena za izučavanje te da je, saglasno tome, „ zvanična“ istorija koju učimo u školama falsifikovana. Ove tvrdnje su veoma važne jer na njima lažinaučnici grade svoje teorije. Bez njih one ne bi mogle ni da nastanu niti bi imale prostora za život – samo ako postoji izbrisana, zabranjena i falsifikovana istorija Srba postoji i mogućnost da nam oni „ otkrivaju“ našu „ pravu“ istoriju;
– različite tvrdnje o starosti srpskog naroda. Najpoznatiji primer u vezi sa ovim je tvrdnja Drašća Šćekića da su Srbi 5.000 godina pre Hristovog rođenja imali dve države u Indiji. Kažemo da je ovo najpoznatiji primer jer Šćekić u istoj knjizi tvrdi da je svet stvoren 4004. godine stare ere, iz čega proizilazi da su Srbi stariji od neba i zemlje a samim tim i od prvog čoveka, Adama. Upravo zbog toga je profesor Radivoj Radić za svoju knjigu izabrao naslov „ Srbi pre Adama i posle njega“ ; (24)
– različite teorije o prapostojbini Srba, među njima npr. teorija o Indiji kao prapostojbini (25), Iranu (26), Balkanskom poluostrvu (27) (u vezi sa tim je i teorija da su kulture Vinče i Lepenskog vira deo srpske kulture, odnosno da su nosioci ovih kultura Srbi;) (28) (29), Podunavlju (Đorđe Janković) itd.
– osim teorija o različitim delovima naše planete kao prapostojbini, postoje i teorije o poreklu Srba sa drugih planeta (30)(31);
– različite teorije o pismenosti Slovena i Srba pre Ćirila i Metodija, a jedna od njih je teorija o Vinčanskim simbolima kao srpskom pismu (32);
– tvrdnja da je „ svaki jezik, živi ili mrtvi na kugli zemaljskoj“ nastao iz srpskog jezika (33);
– teorije o prisustvu i vladavini Srba u različitim delovima sveta, kao npr. u Egiptu (34);
– teorije o brojnim srpskim vladarima i dinastijama pre Nemanjića kao što su npr. Nino Belov i Serbo Makaridov (35), Svevladovići i Drvenarovići (36) i dr.
– tvrdnje da su brojne slavne ličnosti iz istorije bili Srbi (npr. Tales iz Mileta koji se prezivao Telić (37)) ili poreklom Srbi (npr. Aristotel (38)), uključujući i brojne ličnosti iz sadašnjosti ili bliske prošlosti, npr. Fidel Kastro. (39) Najpoznatija teorija iz ove grupe je verovatno ona da je Aleksandar Makedonski bio Srbin i da se prezivao Karanović (40);
– tvrdnja da su Srbi, verovatno, pre Kolumba otkrili Ameriku (41);
– teorija da je Troja, zapravo, srpski grad Skadar (42);
– teorija da su Ilijada i Odiseja srpski epovi (43) (Homer se zvao Momir (44)), i brojne, brojne druge.
Tvrdnji i teorija pseudoistoričara, poput gore navedenih, ima toliko da ih je teško ili čak nemoguće sve i pobrojati.
Istoričar, prof. dr Ronald Frice (Ronald H. Fritze) u svojoj knjizi „ Izmišljeno znanje: neistinita istorija, lažna nauka i pseudoreligije” (Invented Knowledge: False History, Fake Science and Pseudoreligions) kaže: „Svi želimo identitet, kao individue i kao društva, ili kao grupe unutar društva ili samog sveta. Pojedinci žele da znaju o prošlosti svoje porodice. Društva i grupe žele da znaju svoju kolektivnu istoriju. Što se dublje mogu vratiti u svojim istorijama, to bolje. Najbolje od svega je ako se potraga za identitetom može pratiti do stvaranja ili početka zapisane istorije.“ (45)
Pseudoistoričari se ne trude da prodube samo nacionalnu prošlost (prošlost srpskog naroda) nego i svoju ličnu. Profesor Radivoj Radić o tome piše: „ Posebno želim da ukažem na Deretićevu tvrdnju „da se njegovo bratstvo Deretića pominje u rimskoj literaturi pre dve hiljade godina”! Čitaocima prepuštam da je procene. To bi značilo da je on nekoliko puta „plemenitiji” od engleske kraljice čija porodična starina ne seže toliko duboko u prošlost kao Deretićeva. Doduše, gospođa Olga Luković-Pjanović, Deretićeva duhovna „bliznakinja”, u knjizi Srbi…narod najstariji pouzdano „zna” da su njeni preci po majčinoj liniji lovili lavove na Balkanskom poluostrvu u vreme Aleksandra Makedonskog, to jest, pre više od 2300 godina, što znači da je ona za tri veka „prebacila” Deretića. Verujem da će u ovoj bizarnoj podudarnosti, koja uopšte nije slučajna, u ovim „Potemkinovim” selima, u ovoj, dakle, vrtoglavoj i opasnoj uobrazilji, čitaoci prepoznati celokupnu tragiku pseudoistoričarske zaslepljenosti. „ (46)
U poređenju sa Jovanom Deretićem i Olgom Luković- Pjanović, Miroljub Petrović je daleko skromniji – on tvrdi da vodi poreklo od Skenderbega, „ najvećeg srpskog junaka 15. Veka“, kako ga on naziva. (47)
Ni njihovi sledbenici ne zaostaju za njima. Tako je, na primer, istoričar Dejan Ristić primio poruku sledeće sadržine: „Gospodine Ristiću, ja sam direktan potomak Miloša Obilića. To vam saopštavam na ovaj najsvetliji hrišćanski praznik.“
Pomenimo još i „Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Kulić Vladu Južara, Potomka Svete Loze Nemanjića (petostruki direktni i zakoniti Potomak Svete Loze Nemanjić)“, koji je kao takav „ priznat u manastiru Hilandar, Sveta Gora Atos“. Ovo „Južar“ dolazi iz druge linije potomstva od Jug/Juže Bogdana. (48)
Svoje ideje pseudoistoričari šire na različite načine: putem velikog broja knjiga koje izdaju, izdavanjem časopisa,organizovanjem tribina, putem interneta itd. ali su prisutni i na televizijama sa nacionalnom pokrivenošću i dnevnim listovima.
Od izdavačkih kuća koje izdaju njihove knjige najznačajnije su Izdavačka kuća „ Pešić i sinovi“ i IPA „ Miroslav“. Osnivač i vlasnik izdavačke kuće „ Pešić i sinovi“ je Vesna Pešić, ćerka autohtoniste i pseudopaleolingviste Radivoja Pešića koji je „dešifrovao“ “vinčansko pismo“ .
Na njihovoj stranici na fejsbuku čitamo (sve velikim slovima, bez znakova interpunkcije): „ U MISIJI SAMOSVESTI A NE SAMOLJUBLJA PEŠIĆ I SINOVI JEDINI IZDAVAČ PREĆUTANE ISTORIJE MI PRAVIMO KNJIGE ZA GENERACIJE KOJE ĆE DOĆI. “ ( 49) Dalje čitamo da ova kuća „ objavljuje istorijske materijale, vremenom zaboravljene ili zabranjene od strane zvanične nauke (podvlačenje moje, D. M.) i kao takve nedostupne javnosti, istovremeno podržavajući slobodno istraživanje.“ Na njihovoj internet prezentaciji se, između ostalog, (latinicom) kaže: „ …duboko verujući da smo u misiji samosvesti a ne samoljublja, da kao izdavač prećutane istorije suprotnoj strani ukidamo mogućnost da i ovom prilikom prisvaja isključivo pravo na vreme i istinu (podvlačenje moje, D. M.)… Konačno, mi pravimo knjige za manjinu koja predstavlja budućnost.“ (50) Izdavačka kuća „ Pešić i sinovi“ propagira pseudonauku i putem svog kanala na Jutjubu (YouTube).
Izdavačka kuća „ Miroslav“ je štampala ne samo knjigu Olge Luković- Pjanović „ Srbi… narod najstariji“ već i knjige drugih pseudoistoričara: „ Bivši Srbi Mađari“ i „ Hrvatske u Srednjem veku nije bilo“ Slobodana Jarčevića, „ Staroevropski jezik i pismo Etruraca“ Svetislava S. Bilbije, „ Najstariji jezik Biblije ili jedan od najstarijih kulturnih naroda“ Anđelije Stančić- Spajićeve i druge.
O njima Vladimir Dimitrijević kaže: „ …tačno je da IPA“ Miroslav“ neguje kult Srba kao posebnog naroda, naročito obdarenog i bitnog za svetsku istoriju, i to u novopaganskom ključu, za koji smo koristili, između ostalih, i izraz „ Srbi – narod najstariji“. ( 51)
Osim knjiga pseudoistoričara izdavačka kuća „ Miroslv“ štampa i knjige pseudonaučnika iz drugih oblasti, npr. Svetozara Radišića ili Spasoja Vlajića. Vlajić čak u njihovim prostorijama održava i svoja „predavanja“.
O Spasoju Vlajiću Vladimir Dimitrijević piše: „Veoma je zanimljiv „ prorok svetlosne formule“, Spasoje Vlajić, jedan od boraca za obnovu slovenskog paganstva sa „hrišćanskim elementima“. … Vlajićeva „formula“ je jedno od uticajnijih kvazinaučnih buncanja na našem prostoru posle II svetskog rata.“ ( 52) Dimitrijević dalje navodi odlomak iz Vlajićeve knjige „ Nova (meta)fizika na osnovama svetlosne formule“:
„Veliko putovanje kroz vreme i riznicu duhovnih praslika nagovesti uzlazni tok kojim simboli slobodarske misije srpskog naroda prerastaju u jedan viši sadržaj slobode, ravnopravnosti, bratstva i jedinstva. Mnogi su razlozi da se – sputavajući tvrdoglavost prošlosti i brzopletost sadašnjosti – svetlosna nit Rastko – Save, Rade – Petar, tananim energijama usmeri i ulije u najviši simbol nove Jugoslavije Broz – Tito koji ima sve uslove da postane nepresušni izvor delotvornog zračenja koje će svojom čovečnošću nadmašiti granice ovoga tla“, i zaključuje: „ Drugim rečima: delo Svetog Save (Rastka) i vladike Njegoša (Rade – Petar) na srbskom tlu nastavio je niko drugi do Josip Broz – Tito…“ Osim Svetlosne, Vlajić je pronašao i Formulu za ostvarenje želja.
Osim ove dve izdavačke kuće tu je i „ Vandalija“, izdavačka kuća Miodraga Milanovića koja izdaje „knjige o drevnoj srpskoj istoriji, mitovima, magiji, religiji, potrazi za blagom, teoriji zavere i još o mnogo drugih zanimljivih tema“ . ( 53) Naravno, najviše je Milanovićevih knjiga.
Izdavačka kuća Katena mundi, koju smo ranije pomenuli, istoimenu enciklopediju reklamira na sledeći način: „ TAJNA ISTORIJA SRBA ~ ENCIKLOPEDIJA CATENA
MUNDI. Knjiga koja daje odgovore na najvažnija pitanja.“ (54) Enciklopediju, u kojoj se nalaze i tekstovi Radivoja Pešića na drugom mestu predstavljaju kao „ svetu knjigu“ : „ To je „ zbornik o srpstvu i Srbima, svemu onome što su činili i, naročito, onom čemu su težili, ujedno i bukvar i sveta knjiga“.“ (55)
Ranije pomenuto društvo „ Serbona“ , osnovano u Nišu 2001. godine, izdaje časopis „Glas Serbone“ .
Internet pruža autohtonistima velike mogućnosti za promociju njihovih ideja. Imaju veliki broj stranica na internetu – milosmilojevic.com, srpskaistorija.com, zapadnisrbi.com, srbski.weebly.com, vesna.atlantidaforum.com, serbijana.weebly.com i brojne druge. Takođe, imaju brojne stranice i na fejsbuku – Vinčanska kultura, Idejologija, Anticka Srbija, Skrivena istorija Srba , Sakrivena istorija SRBA, Zabranjena Istorija Srba, Zabranjena Istorija Vinčanske Srbije, Slobodna Srbija – Serbijana Akademik dr Jovan I. Deretić, Miloš S. Milojević, Zabranjena istorija „Miloš S. Milojević“, Udruženje Miloš Milojević – Crna Bara, Istinita istorija Srba i Slovena itd. Osim toga, koriste i profile, pod ličnim imenom ili pseudonimom, na fejsbuku (Jovan Deretic, Goran Šarić i Goran Šarić II, Aleksandar Šargić, Vesna Radojlović itd.)a imaju i veliki broj grupa na fejsbuku pod već prepoznatljivim nazivima. Pored toga, imaju i kanale na Jutjubu – HelmCast, Srbija Global, Jovan Deretić, Srpska Istorija i dr. ali i internet radio stanicu Radio Serbona. (56)
Povrh svega njihove objave prenosi veliki broj informativnih portala i internet televizija.
Ukoliko se u internet pretraživač Google unese ćirilicom „ skrivena istorija“ dobija se 646.000 rezultata. Ukoliko unesete „ zabranjena istorija“ dobićete 671.000 rezultata. Ukoliko se pretraživanje ograniči samo na video zapise, za traženi pojam „ skrivena istorija“ dobija se oko 82.800 rezultata a za pojam „ zabranjena istorija“ oko 88.700. Ovo su rezultati pretraživanja na dan 04.01.2021. a poređenje sa rezultatima prethodne provere pokazuje da broj dobijenih rezultata raste velikom brzinom.
Među javnim ličnostima koje promovišu ideje autohtonista su novinar Ratko Dmitrović, ekonomista Branko Dragaš, etnolog Dragomir Antonić i drugi.
Branko Dragaš, koji je poput brojnih lažiistoričara stručnjak za različite oblasti, od ekonomije i istorije do politike, je poput Nikole Marinkovića, pseudoistoriju povezao sa ekonomijom ali i otišao nekoliko koraka dalje od njega, tvrdeći da od „ zabranjene istorije“ možemo da zaradimo „ milijarde evra“ i da zaposlimo „ desetine hiljada ljudi“. Istovremeno je napisao i smernice za promovisanje pseudoistorije u Srbiji, ali i šire:
„ Srbi ne znaju svoju istoriju. Nažalost. Kada bi Srbi znali svoju pravu istoriju ne bi se dana ovako neodgovorno ponašali. Srbe su istoriju učili Germani i komunisti. Isprali su im mozak i primorali ih da uče falsifikovanu istoriju. Srpska palanačka inteligencija,školovana na Zapadu, zadojena svetlostima krstaških gradova, dobrovoljno je prihvatila da svome narodu predaje tu falsifikovanu istoriju. Mislili su, nesrećnici, da će se tako dodvoriti svojim gazdama. … Ukoliko želimo biološki da opstanemo, onda moramo da promenimo ove negativne nacionalne tendencije. … Šta Srbi danas moraju da urade?
1.Istoriju koju su do sada učili, moramo da bacimo na smetište lažnih i falsifikovanih istorija,
2.Srbi prvo moraju da nauče svoju pravu, drevnu istoriju.
I stari i mladi Srbi moraju, napokon, da nauče svoju zabranjenu istoriju. Moraju svi Srbi da znaju da danas brojimo 7527 godina starog srbskog kalendara. I da je naš kalendar najstariji kalendar na svetu. Srbi treba da znaju da na ovim prostorima, Helmu ili Balkanu, živimo još od Lepenskog vira i Vinče. I da baštinimo tu najstariji civilizaciju. Srbi moraju da znaju da smo svetu podarili prvu pismenost, kulturu i civilizaciju.
3.Srbi moraju da nauče svoju pravu istoriju od drevne istorije do danas i da svaki Srbin u zemlji i rasejanju zna da se nismo doselili u 7. veku, nego da smo mi autohtoni narod i da su se svi drugi doselili u našu kuću.
4.Država Srbija je dužna da obezbedi novčana sredstva da se iškoluju mladi naučnici istorije koji će da izučavaju : 20 naučnika za drevnu, antičku istoriju Srba, 5 mladih naučnika za staru Grčku, 5 mladih naučnika za Rim, 10 mladih naučnika za prednemanjićko doba, 5 mladih naučnika za Osmanlijsko carstvo, 10 mladih naučnika za srednji vek Evrope, 10 mladih naučnika za Rusiju, 7 mladih naučnika za Kinu, 7 mladih naučnika za Indiju, 3 mlada naučnika za Afriku, 5 mladih naučnika za Germane, 5 mladih naučnika za Franke, 5 Mladih naučnika za Anglosaksonce, 5 mladih naučnika za istoriju SAD, 3 mlada naučnika za
Hrvate, 3 mlada naučnika za Mađare, 3 mlada naučnika za Rumune, 3 mlada naučnika za Bugare, 3 mlada naučnika za Albance i 3 mlada naučnika za Bošnjake. Tih 120 novih naučnika će napisati PRAVU ISTORIJU SRBA.
5.Država Srbija će zadužiti Ministarstvo prosvete, nauke i kulture, SANU, Filozofski fakultet Odsek istorija i sve istorijske institute da budu nosioci pisanja PRAVE ISTORIJE SRBA, rok dve godine.
6.Iz svih sadašnjih udžbenika istorije za osnovne i srednje škole izbacuje se lažna istorija da su se Srbi doselili u 7.veku,
7.Država Srbija odmah formira NAUČNI SAVET pri Ministarstvu prosvete koji će brojiti 9 ( devet) naučnika i uglednih javnih ličnosti koji će korigovati postojeće udžbenike za osnovnu i srednju školu, dok se za dve godine ne napiše prava istorija Srba,
8.Sve državne udžbenike u Srbiji će štampati jedino Zavod za izdavanje udžbenika,
9.Ministarstvo prosvete, nauke i kulture je dužno da mesečno izveštava Vladu nacionalnog spasa o radu mladih naučnika i radu svih državnih institucija na pisanju prave istorije Srba, dužni su da prate njihov rad i da svakih šest meseci izveštavaju javnost u Srbiji o postignutim rezultatima,
10.Država Srbija će otkupiti sva muzejska blaga u svetu koja su potekla iz naše drevne istorije i otvoriće posebne muzeje za svako istorijsko doba u našoj bogatoj istoriji.
11.Država Srbija će odvojiti dovoljno novčanih sredstava da se PRAVA ISTORIJA SRBA preštampa na velike svetske jezike, da se zakupe svetski mediji za iznošenje prave istorije Srba, omogućiće mladim naučnicima da gostuju na udarnim svetskim medijima, država Srbija će da se napravi SRBSKI ISTORISJKI KANAL na srpskom i na stranim jezicima koji će 24 sata imati priloge o srbskoj istoriji, napraviće se veliki broj sajtova, na ulazu u državu Srbiju, na granicama, carinama, aerodromima i svim prelazima strancima će se biti naznačeno da ulaze u staru, drevnu civilizaciju, veličaće se od Lepenskog vira i Vinčanske civilizacije,preko Troje i Sirmiuma, do srednjevekovnih srpskih fresaka, Svetog save, Đorđa Petrovića, Ruđera Boškovića, pa do Nikole Tesle, Milutina Milankovića, Mihajla Pupina i Mileve Ajnšatjn Marić.
12.Država Srbija će subvencionisati povoljnim kreditima i oslobađanjem od poreza domaći privatni kapital i kapital našeg naroda u rasejanju koji ulaže u komercijalizaciju nacionalnih kulturnih resursa za razvoj istorijskog turizma u Srbiji, otvaranju etno sela, naučnih sela, letnjih kampov na selimaa za školavanje mladih ljudi iz zemlje i rasejanja, kao i stranaca koji hoće da nauče srpski jezik i da se upoznaju sa drevnom srbskom kulturom i istorijom.
Evo, braćo i sestre, šta moramo odmah da radimo. Za početak.
Srbija može milijarde evra da zaradi i da zaposli desetine hiljada ljudi na pokazivanju strancima našeg istorijskog blaga. Istovremeno, ispravljamo jednu veliku nepravdu koja je učinjena našim precima.“ ( 57)
Ostaje pitanje da li će stranci koji ulaze u Srbiju možda u nekoj kasnijoj fazi biti prisiljavani da polažu testove sa pitanjima iz „ prave istorije Srba“ kako bi se na osnovu rezultata donela odluka o odobrenju ili zabrani njihovog ulaska?
Među najpoznatije promotere turbo-folk istorije i pseudonauke, svakako, spada i Novak Đoković koji je čak u nekoliko navrata posetio Semira Osmanagića i nepostojeće piramide Sunca i Meseca kod Visokog, u Bosni i Hercegovini, koje je Osmanagić „ otkrio“. U jednom video- obraćanju Đoković kaže: „ Mene čitanja gospodina Deretića, Vidojevića i Damjanovića jako inspirišu. Ona izreka da smo nebeski narod nije slučajna. Tu ću završiti. Ja težim kao tome da smo starosedeoci, ima dosta dokaza. Veliki pozdrav za sve one koji se bore za istinu.“ ( 58) O Đokovićevim posetama „ piramidama“ izveštavale su i svetski poznate medijske kuće pa ove tekstove nije teško naći na internetu, naravno uz prateće fotografije, ali ćete na tim fotografijama uzalud tražiti piramide iz prostog razloga što – ne postoje. Đoković je ovaj nepostojeći Osmanagićev „pronalazak“ označio ni manje ni više nego kao „ važan za energetski i duhovni prosperitet sveta“ (?!).
Novinarka Biljana Đorović, koja osim teorija pseudoistoričara podržava i druge konspirološke teorije, poput teorije Dejvida Ajka da svetom upravljaju reptili ili sivi vanzemaljci (59), unela je lažinaučnu teoriju o Vinčanskom pismu i u svoju doktorsku disertaciju ( „Mediji kao kulturološki fenomen: od Maršala Makluana do Pola Virilija“ ). O pseudopaleolingvisti Radivoju Pešiću, tamo između ostalog, kaže:
„Paleolingvista Radivoje Pešić sačinio je sistematizaciju Vinčanskog pisma, pomerajući time i nastanak prvog ljudskog pisma u 2000 godina dublju prošlost i dislocirajući njegov nastanak sa Mesopotamije, na Podunavlje.“ ( 60)
Dušan Proroković je u svojoj knjizi „ Geopolitika Srbije“ jedno poglavlje ( 61) posvetio teorijama pseudoistoričara o poreklu Srba. Ove teorije pseudoistoričara Proroković naziva „ alternativnim teorijama“ i na taj način čitaoce dovodi u zabludu da je reč o teorijama koje imaju jednaku vrednost onim naučnim, iako iz nekog razloga nisu opšteprihvaćene, što bi moglo da se zaključi na osnovu prideva „ alternativne“ . Uvodni deo poglavlja o „ alternativnim teorijama“ Proroković završava rečima: „ Ipak, važno je reći da čak i ako nisu tačne, alternativne teorije mogu dati svoj doprinos narodotvornom procesu, a ponajbolji primer toga su Albanci (najpre pokušaji povezivanja sa Pelazgima, zatim sa Dardancima, a na kraju sa Ilirima).“ ( 62) Očigledno, Proroković je odlučio da stavi volu samar (Bovi imponere clitellas). Prvo, srpski narod već ima formiran identitet što potvrđuje i sam Proroković u istoj knjizi, npr. na strani 240 gde, pišući u prošlom vremenu, kaže: „ Narodotvorni proces kod Srba odvijao se svojim putem… on je prošao sve etape kroz koje su prolazili i narodotvorni procesi ostalih evropskih naroda.“ Uostalom, i sam naslov poglavlja u kome ovo piše to potvrđuje: „ Srpska srednjevekovna država i početak narodotvornog procesa“. O čemu se onda radi? Da li nam Proroković, zapravo, nudi pseudoistoriju kao sredstvo za preoblikovanje nacionalnog identiteta? Pritom nam kao „ ponajbolji“ primer Proroković navodi pokušaje Albanaca da se putem lažinauke povežu sa Pelazgima, Dardancima i Ilirima.
Srpski identitet je utemeljen u pravoslavlju i svetosavlju kao hrišćanstvu „ srpskog stila i iskustva“ a time i u samoj Istini (Jn. 14, 6), dok saznanja o našem biološkom i geografskom poreklu crpimo iz Biblije i naučnih činjenica. Umesto toga, Proroković nam, kao i pseudoistoričari, nudi preoblikovanje identiteta i znanja o sebi na temelju izmišljotina (laži) i falsifikata.
Da se podsetimo šta u Jevanđelju piše o laži, odnosno ko je njen otac: „ Vama je otac đavo, i želje oca svojega hoćete da činite; on bješe čovjekoubica od početka, i ne stoji u istini, jer nema istine u njemu; kad govori laž, svoje govori, jer je on laža i otac laži.“ (Jn. 8, 44)
U poglavlju o lažinaučnim ( „alternativnim“ ) teorijama Proroković, između ostalih, pominje i Miloša Milojevića, Đorđa Jankovića i ruskog lažinaučnika Anatolija Kljosova i „ otkrića“ njegove DNK-genealogije. Na kraju navodi i reči izraelskog premijera Benjamina Netanjahua, izrečene prilikom posete predsednika Vlade Srbije u decembru 2014. godine, koje pseudoistoričari koriste kao jedan od ključnih dokaza kojim potkrepljuju svoje teorije i tvrdnje: „ Prijateljstvo jevrejskog i srpskog naroda ide u prošlost hiljadama godina, još od vremena Rimske republike.“ ( 63) Ovim Netanjahuovim rečima ćemo se vratiti još jednom u poglavlju pod naslovom „ O dokazima pseudoistoričara“. U poređenju sa ovim, kontekst u kojem Proroković pominje finsku Kalevalu ( 64) (o kojoj ćemo, takođe, kasnije govoriti) deluje sasvim nevažno.
Profesor Radivoj Radić piše: „Kada je reč o mogućem „učinku” pseudoistoričara i njihovoj recepciji u našoj sredini, a u želji da budem što konkretniji, ukazaću na jedan primer koji mi se čini veoma instruktivan. U decembru 2004. godine u Prvoj beogradskoj gimnaziji imao sam neku vrstu razgovora povodom moje knjige Srbi pre Adama i posle njega.
Reč je bila o vrlo posećenoj promociji, unekoliko prilagođenoj uzrastu srednjoškolaca, mada je moje iskustvo da oni mogu više da razumeju nego što se to ponekad nama čini.
Posle predavanja, u diskusiji, jedna profesorka srpskog jezika i jedan profesor istorije uglavnom su učtivo, ali ne manje vatreno branili teorije pseudoistoričara. Naravno, na delu su bili argumenti koji spadaju u domen šaljivih: pomenute su i neke reči iz španskog, naučene iz toliko popularnih latinoameričkih sapunica, koje su navodno slične ili sazvučne našim rečima i koje tobože bodre staru krilaticu „Govori srpski da te ceo svet razume”, pa su kao takve nepobitan dokaz da je srpski praroditelj svih svetskih jezika. Naročito je marcijalno nastrojena bila profesorka srpskog jezika koja je branila Olgu Luković-Pjanović u najmanju ruku kao da joj je bliska rođaka.
U vezi sa izrečenim neizostavno se nameće pitanje: kada je tako u elitnoj gimnaziji u centru Beograda, šta onda očekivati od nekih srednjih škola u unutrašnjosti Srbije? Pri tom je, naravno, moguće da su upravo te škole „otpornije” na uplivisanje pseudoistoričarskih teorija. Uprkos svemu, nisam pesimista i uzdam se u smisao za realno i prilično naglašenu pragmatičnost mladih naraštaja, što podrazumeva da oni nisu skloni da robuju patetičnim i ispraznim kvazirodoljubivim floskulama.” (65)
I na kraju, možemo bez i najmanjeg preterivanja da zaključimo da je virtuelni prostor (internet) u potpunosti kontaminiran sadržajima koje plasiraju pseudoistoričari i njihovi sledbenici a u velikoj meri i kulturni prostor uopšte.
”U psihologiji postoji pojava koja se označava kao Daning–Krigerov efekat, a odnosi se na ljude koji malo znaju i, zapravo, nisu svesni koliko ne znaju, ali im to ne smeta da o svojim sposobnostima imaju veoma visoko mišljenje. Živimo u vreme kada bahata samouverenost, a u sprezi sa tankim ili nikakvim znanjem, na svojevrstan način daje pečat intelektualnoj klimi naše sredine. Jedan ugledni psihijatar je to nazvao „tiranijom mediokriteta“. Ovo se naročito odnosi na društvene mreže koje su preplavljene poželjnom, prilagođenom i izmaštanom „istorijom“,” kaže o pseudoistoričarima i pseudoistoriji prof. dr Radivoj Radić.