Ako Ukrajina i njeni zapadni saveznici žele da pobede, prvo moraju imati dovoljno hrabrosti da priznaju da trenutno gube. U protekle dve godine Rusija i Ukrajina su vodile veoma skup rat iscrpljivanja. To je neodrživo. Kada je Vladimir Zelenski ove nedelje otputovao u Ameriku da se sastane sa predsednikom Bajdenom, poneo je i svoj „plan pobede“, za koji se očekivalo da će sadržati novi poziv za dopremanje više oružja i novca. U stvari, Ukrajini je potrebno nešto daleko ambicioznije, a to je hitna promena kursa.
Pokazatelj opadanja ukrajinske ratne sreće je napredovanje Rusije na istočnom delu fronta, posebno oko grada Pokrovska. Do sada je to bilo sporo i skupo. Nedavne procene ruskih gubitaka se kreću otprilike oko 1.200 ubijenih i ranjenih dnevno, povrh ukupne cifre od pola miliona vojnika „izbačenih iz stroja“ (ove cifre treba tretirati kao ratnu propagandu; prim. NS). Ali i Ukrajina, sa petinom ljudi kojima raspolaže Moskva, takođe trpi. Njene linije bi mogle da se uruše pre nego što se iscrpe ruske ratne snage.
Takođe, Ukrajina vodi borbe i van linije fronta. Naime, Rusija je uništila dobar deo elektroenergetskih postrojenja, pa će se Ukrajinci ove godine suočiti sa ledenom zimom, uz dnevne nestanke struje čak do 16 sati. Ljudi su umorni od rata. Vojska se bori da mobiliše i obuči dovoljno trupa da održe liniju, a o povratku teritorija gotovo da nema govora. Sve je veći jaz između totalne pobede, koju mnogi Ukrajinci kažu da žele, i njihove spremnosti, odnosno sposobnosti da se za nju izbore.
Prihvatanje realnosti
U inostranstvu, jednako, dolazi do umora. Desne političke snage u Nemačkoj i Francuskoj tvrde da je podrška Ukrajini čisto gubljenje novca. S druge strane, Donald Tramp bi mogao da postane predsednik Sjedinjenih Država. On je sposoban za sve, ali njegove reči sugerišu da želi da proda Ukrajinu ruskom predsedniku Vladimiru Putinu.
Ako Zelenski nastavi da prkosi stvarnosti i insistira na tome da ukrajinska vojska može vratiti svu zemlju koju je Rusija osvojila od 2014. godine, on će oterati od sebe dosadašnje saveznike i dodatno podeliti ukrajinsko društvo. Bez obzira da li će Tramp pobediti u novembru ili ne, jedina nada za zadržavanje američke i evropske podrške i ukrajinskog jedinstva je novi pristup koji će početi onda kada lideri iskreno kažu šta pobeda podrazumeva.
Kao što je Ekonomist dugo tvrdio, Putin nije napao Ukrajinu zbog njene teritorije, već da bi je sprečio da postane prosperitetna i Zapadu naklonjena demokratija. Ukrajinski saveznici bi trebalo da privole Zelenskog da ubedi svoj narod kako je to i dalje najvažnija nagrada u ratu. Koliko god ukrajinski predsednik želeo da protera ruske snage iz cele Ukrajine, uključujući Krim, on nema ni ljude ni oružje da to uradi. Kakogod, ni on, ni Zapad ne bi trebali da priznaju lažno pravo Rusije na okupirane teritorije, već da na ponovno ujedinjenje Ukrajine gledaju kao na dugotrajnu težnju.
U zamenu za prihvatanje ove teške istine, zapadni lideri bi trebalo da učine kredibilnim najvažniji ratni cilj Zelenskog, tako što će osigurati da Ukrajina ima dovoljno vojnih kapaciteta i bezbednosne garancije koje su joj potrebne. Ako Ukrajina uspe na ubedljiv način da uskrati Rusiji bilo kakvu perspektivu daljeg napredovanja na bojnom polju, time će pokazati da su beskorisne dalje velike ofanzive Kremlja. Bez obzira da li će se formalni mirovni sporazum potpisati ili ne, to je jedini način da se obustave borbe i osigura bezbednost na kojoj će počivati demokratija i prosperitet Ukrajine.
To će zahtevati veće isporuke naoružanja, koje Zelenski već traži. Ukrajini su potrebne rakete dugog dometa koje mogu da pogode vojne ciljeve duboko u Rusiji i snažnija protivvazdušna odbrana kako bi zaštitila svoju infrastrukturu. Ono što je krucijalno, Ukrajina treba da pravi i sopstveno naoružanje. Industrija oružja u toj zemlji danas ima porudžbine u vrednosti od sedam milijardi dolara, samo oko trećine svog potencijalnog kapaciteta. Kompanije koje se bave oružjem iz Amerike i nekih evropskih zemalja su već „uskočile“ na to tržište, njihov primer bi trebalo da slede i drugi.
Snabdevanje oružjem domaće proizvodnje je pouzdanije i jeftinije od oružja iz zapadnih zemalja. Takođe, ono može biti i inovativnije. Ukrajina ima oko 250 kompanija koje se bave proizvodnjom bespilotnih letelica, a neke od njih su svetski lideri – uključujući proizvođače ovih „mašina“ sa veoma dugim dometom, koje su možda korišćene za nedavni udar na ogromno skladište oružja u ruskoj Tverskoj oblasti.
Člansto u NATO
Drugi način da se ukrajinska odbrana učini kredibilnom jeste da predsednik Bajden pozove Ukrajinu u NATO sada, čak iako je podeljena i, najverovatnije, bez formalnog primirja. Poznato je da je Bajden prilično oprezan u vezi sa ovim. Takva njegova politika (poziv za članstvo, prim prev.), koju bi podržali lideri Britanije, Francuske i Nemačke, daleko bi prevazišla današnje teze o „neopozivom putu“ ka članstvu.
Treba reći da bi ovaj potez izazvao kontroverze, jer se od članica NATO-a očekuje da podržavaju jedni druge u slučaju napada na jednu od njih. Otvarajući debatu o ovoj „garanciji“ sadržanoj u članu pet, Bajden bi mogao jasno da kaže da se ona neće odnositi na ukrajinsku teritoriju koju Rusija danas kontroliše (kao što je to bio slučaj sa Istočnom Nemačkom kada je Zapadna Nemačka ušla u NATO 1955. godine) i da Ukrajina ne bi nužno prihvatala strane trupe NATO-a u mirnodopskim uslovima (kao u slučaju Norveške 1949. godine).
Članstvo u NATO-u sa sobom nosi rizike. Ako Rusija ponovo udari po Ukrajini, Amerika bi se mogla suočiti sa strašnom dilemom: da podrži Kijev i rizikuje rat sa nuklearnim neprijateljem; ili da ne interveniše i tako oslabi svoje saveze širom sveta. Međutim, napuštanje Ukrajine bi takođe oslabilo sve američke saveze – što je jedan od razloga zbog kojih Kina, Iran i Severna Koreja podržavaju Rusiju. Putin je jasan da on pravog neprijatelja vidi u Zapadu. U zabludi je onaj ko misli da će ostavljanje Ukrajine da bude poražena doneti mir.
Takođe, nefunkcionalna Ukrajina bi i sama mogla postati opasan sused. Korupcija i nacionalizam su već u porastu. Ako se Ukrajinci osete izdanim, Putin bi mogao da radikalizuje milicije (prekaljene u borbi) da se okrenu protiv Zapada i NATO-a. Nešto slično je uspeo u Donbasu, gde je posle 2014. godine neke Ukrajince, koji govore ruski, pretvorio u „partizane“ spremne da ratuju protiv svojih sunarodnika.
Predugo se Zapad skrivao iza teze da će Ukrajina, ako postavi jasne ciljeve, odlučiti koje oružje joj treba isporučiti. Ipak, treba shvatiti da Zelenski ne može definisati pobedu bez poznavanja nivoa zapadne podrške. Nasuprot tome, gorenavedeni plan deluje ubedljivije. Čvršće obećanje o članstvu u NATO-u pomoglo bi Zelenskom da redefiniše značenje pobede; kredibilan ratni cilj bi odvratio Rusiju; NATO bi izvukao korist od obnovljene ukrajinske industrije naoružanja.
Kovanje novog plana pobede traži mnogo, i od Zelenskog, i od zapadnih lidera. Ali, ako se odreknu toga, navešće Ukrajinu na put poraza, što bi bilo mnogo gore.
