Вероватно нема много оних који нису чули за крилатицу „ Срби, народ најстарији“ и за теорије и тврдње повезане са њом које се представљају као „ скривена“ или „ забрањена“ историја Срба.
Они, који креирају ове теорије, припадају неформалној групи самозваних „ историчара“ под називом „ Српска аутохтонистичка школа“. Написали смо „ самозваних“ јер њихов рад по научним мерилима спада у област псеудонауке па стога о њима можемо да говоримо искључиво као о псеудоисторичарима или лажиисторичарима (термин који се чешће користи у Русији). Осим тога, већина од њих и нема звање дипломираног историчара о чему ћемо нешто више рећи у даљем тексту.
У ужем смислу припадници „ Српске аутохтонистичке школе“ или скраћено „ аутохтонисти“, су они који се изјашњавају као њени чланови, али у ширем смислу термин ”аутохтонисти” се користи за све псеудоисторичаре који заступају псеудонаучне теорије о аутохтоности Срба на Балканском полуострву. (1)
У Српску аутохтонистичку школу спадају Весна Пешић, Горан Шарић, Славица Шетина, Бранко Драгаш, Миодраг Милановић, Драгољуб Антић, Радомир Д. Ђорђевић, Мирјана Стојисављевић, Сања Шуљагић, Илија Петровић, Радован Дамјановић, Милутин Јаћимовић, Славиша К.Миљковић, Божидар Митровић, Драган Јовановић, Александар Шаргић, Александар Митић, Милан Видојевић, Синиша Огњеновић (који се већ неко време појављује под псеудонимом Тодор Пештерски), Петар Ашкраба Загорски, Петко Николић Видуша, Мирољуб Петровић, Стеван Томовић, Милан Т. Стеванчевић, Милан Парошки, Зоран Николић, Предраг Ђурић, и други.
Овој групи су припадали и Јован И. Деретић, Момир Јовић, Слободан Јарчевић, Ђорђе Јанковић, Реља Новаковић, Олга Луковић-Пјановић, Анђелија Станчић Спајић, Радивоје Пешић, Светислав Билбија, Милић Станковић (Милић од Мачве) и др.
Зачетници оваквог, ненаучног, приступа историји су Пантелија Срећковић, Милош Милојевић и Сима Лукин-Лазић.
Међу оне који подржавају псеудоисторичаре Српске аутохтонистичке школе спадају Небојша Озимић, Саша Адамовић, Зоран Милошевић, Ђорђе и Радмила Ћапин и др.
До недавно је најпознатији псеудоисторичар код нас био Јован И. Деретић али је већ пред крај његовог живота водећу улогу почео да преузима „ хрватски историчар и католички теолог“ Горан Шарић. (2)
Теорије које креирају псеудоисторичари нису резултат примене научних метода, тј. у њиховом раду не постоји уобичајени пут који води од дефинисања проблема (теме), преко постављања хипотезе и њене провере, до теорије.
„Научна метода значи пут утврђивања истине, односно плански поступак који се у истраживању стварности примењује да би се сазнала истина. Ниједна метода, па ни научна, не може бити произвољно одређена.“ (3)
Код псеудоисторичара је све подређено постављеном циљу а не истини. Њихов рад није мотивисан тежњом да се сазна истина већ да се по сваку цену постигне циљ, а то је да се јавности као истина наметне фикција да су Срби аутохтони на Балканском полуострву, да су најстарији народ на свету, да су имали писменост и пре Ћирила и Методија, да је српски језик најстарији језик на свету (4) итд. Притом су псеудоисторичари уверени да је то што раде израз родољубља, што и отворено говоре, и да псеудонаучним теоријама и неутемељеним тврдњама које пласирају помажу свом народу. Ово нам потврђују и речи Симе Лукиног Лазића, из текста под насловом „ Двије оскоруше – једна мени, друга њему“, у коме одговарајући на критике Станоја Станојевића, каже: „ А нити сам ја какав научењак, нити је та моја књига какво научно дјело. Ја сам – ако ми се дозволи – само скроман служитељ Српске Мисли, па тој мисли покоравам све (подвлачење моје, Д. М.), и само њој служим ја по сили сила својих, по снази снаге своје.“ (5)
Начин на који псеудоисторичари долазе до својих тврдњи и теорија могао би се најкраће, а уједно и најтачније, описати народном изреком „ што је баби мило, то јој се и снило“. Иако ова оцена онима који нису довољно упознати са радом псеудоисторичара може да изгледа као пристрасна или омаловажавајућа, верујем да ћемо мноштвом примера које ћемо навести показати да је и те како тачна.
Осим тога рад псеудоисторичара карактерише и макијавелизам, односно принцип – „ Finis santificat media“ тј. „ Циљ оправдава средство“. Ово подразумева и интелектуално непоштење.
Тако нпр. у допису Комисији Одељења за археологију доцент др. Бранислав Анђелковић пише: „ У допису бр. 158/1, од 30.06.1999. др Милоја Васића, директора Археолошког института, упућеном Наставно-научном већу Филозофског факултета у Београду, поводом спорне књиге Ђ. Јанковића, Српске громиле (Београд 1998: Свесловенски савез [књига није имала рецензенте]), наглашава се: „Методолошки поступак који је спроведен у овој књизи, непримерен је археолошкој и историјској науци. Закључци се граде или на погрешним премисама, или на недоказаним хипотезама које се у каснијем тексту сматрају као непобитни докази (…) овде се ради о псеудонауци (…) књига је опасна као литература која трује српски народ идејама које немају никаквог научног основа.” “( 6)
Један од најочигледнијих примера макијавелизма јесте фалсификовање изгледа једне стране( 101 страна) уџбеника из природе и друштва за 4. разред основне школе ( фотографија испод) како би се стекао утисак да у њој пише да су се Словени доселили на Балканско полуострво у 10. веку Могли бисмо још да кажемо да начин на који аутохтонисти креирају своје теорије подсећа на Роршахов тест, при чему функцију мрља мастила, које се користе у тесту, у овом случају има појам „ српска историја“.
Како би постигли свој циљ псеудоисторичари се у креирању својих теорија, користе различитим не само ненаучним него и непоштеним средствима, од фабриковања (измишљања), преко селективног коришћења података и вађења из контекста, до различитих врста кривотворења (фалсификата).
У већ поменутом тексту, Сима Лукин Лазић каже: „ …да ми је само знати, да ћу тим усрећити род и народ свој, вјеруј ми, ја бих слатко поднио и ону највишу жртву, вишу од живота, вишу и од части: лагао бих дан и ноћ – лаго бих к’о пас.“ (подвлачење моје, Д. М.). Ово правда на следећи начин: „ И кад бих ја с овог мјеста смио говорити пуним устима, могао бих навести сјајних примјера: како најпросвјетнија друштва и најпросвјећеније државе сију у народ свој милијуне књига, које су скроз „ лажне у основи својој“, али које у свему разборитом свијету налазе довољна оправдања ли у ономе – „ што хоће да се постигне“. Јер кад се „ узме на око“, да они тим хоће да постигну племенит и поштен смјер: онда је паметном свијет „ вуршт“, е да ли се то постиже црквом или школом или књижевношћу или политиком, јер све је то опет само – политика. Па кад је то слободно онако јаким и заштићеним народима, к’о за што није слободно оним нејаким и незаштићеним, који су изложени свачијем насртају и сваком насиљу? Руку на срце, а прст на чело, па реци по души: за што не?“
Лажиисторичаре не краси она кључна особина коју препоручује Василије Васиљевич Болотов, некадашњи професор Петроградске духовне академије и доктор црквене историје: „…изузетно велика љубав према истини треба да представља обавезну особину историчара.“(7)
Псеудоисторичари се баве и историјом Цркве која је стуб и тврђава истине (1.Тим. 3,15) на исти начин на који се баве световном историјом, а као што ћемо касније видети неодвојиви део њиховог рада чини пропагирање паганизма и заступање најразноврснијих јеретичких учења.
Како је дошло до тога да се питања попут досељавања Словена на Балканско полуострво, на која је наука већ дала свој одговор, идентификују као проблеми и изложе ревизији од стране лажиисторичара? Одговор лежи у сплету различитих фактора, како унутрашњих (субјективних) тако и спољашњих (објективних). Од оних субјективне природе то су различите жеље и страсти (овде мислимо на страсти, онако како их дефинишу и о њима уче Свети Оци Православне Цркве, као што су гордост, сујета, среброљубље…), а од спољашњих и објективних то су околности у најширем смислу (политичком, културном, духовном итд.), у којима се као народ и држава налазимо.
Поменули смо већ увереност аутохтониста да је њихово деловање израз родољубља, међутим, уколико се упустимо у анализу њиховог рада постаје очигледно да ни у ком случају не можемо говорити о родољубљу него о шовинизму. До овог закључка је дошао још архимандрит Иларион Руварац, ректор Карловачке богословије и академик, један од зачетника критичког правца у српској историографији. Наиме, Руварац пореди Пантелију Срећковића, кога иронично назива највећим Србином међу Србима, са Антом Старчевићем, кога назива највећим Хрватом међу Хрватима, и каже да су чеда и еманације истог духа, да раде исти посао и сеју исто семе. (8)
Осим тога, међу псеудоисторичарима и њиховим следбеницима је раширен и расизам а посебно антисемитизам. Тако је поводом текста Мирјане Стојисављевић „ Иза зидина тајни“, министар за научнотехнолошки развој, високо образовање и и информационо друштво Републике Српске био принуђен да упути писмо министру иностраних послова Изреала у коме је изнео осуду и згражавање због његове антисемитске садржине али и уверавање да оно што је она написала „ ни на који начин не представља став било које институције или Владе РепубликеСрпске, њених грађана и српског народа у целини“. (9) Поводом њеног текста огласио се и Управни одбор Друштва српско-јеврејског пријатељства који га је означио не само као антисемитски него и као антисрпски уз констатацију да је писан „ ненаучним, на моменте чак и булеварским језиком“. (10)
На фејсбук страници „ Милош С. Милојевић“ која припада Удружењу „ Милош Милојевић“ из Црне Баре, испод објаве о академику Матији Бећковићу, у једном коментару се каже: „ „ Академик“ је исто гов.о (цензура је моја, Д. М.)… као и сва остала ГОВ.А у тој жидовској скупини названој „ Српска Академија наука“ .“ (11)
У коментару испод снимка емисије „ Досељавање Словена“ телевизије Храм, Српске православне цркве, у којој је говорио др Зоран Ранковић, редовни професор Православног богословског факултета у Београду, читамо: „ Овај на први поглед безазлени чикица, „ прљавог“ тена (не чисто белог а да није поцрнео на сунцу) и чудног носа за једног припадника „ беле“ расе, највише личи на оне, које многи зову ЋИФУТИ.“ Због дужине наводимо само први део коментара али је и остатак сличног садржаја (Јевреји, или како их ова особа назива „ ћифути“, се називају „ обојеним полусветом“ итд.).
Не треба стога да чуди што су теорије псеудоисторичара популарне, на пример, и на расистичком форуму Стормфронт. (12)
Псеудоисторичари су као један од основних узрока пораза које смо као народ и држава претрпели у ближој и даљој прошлости (окупација Косова и Метохије и етничко чишћење Републике Српске Крајине, геноцид над Србима у НДХ и покатоличавање, комунизам са свим његовим последицама, укључујући урушавање и губитак националног идентитета итд.) идентификовали „ званичну историју“ а следствено томе и историчаре као одговорне субјекте. Један од њихових следбеника то описује овако: „ Историчари од појаве критичке историјографије (са „ ј“, напомена је моја, Д. М.) су нанели више зла Србима од свих пандемија и ратова!“
Као кључне „проблеме“ у оквиру „ званичне историје“ аутохтонисти су уочили непостојање подробнијих информација о Србима и Словенима пре досељавања на Балканско полуострво, научну теорију о досељавању на Балкан, непостојање писма и писмености пре Ћирила и Методија и др. Псеудоисторичари ово на неки необјашњив начин повезују и са одсуством српског становишта у политици и култури са једне стране, и аутошовинизмом са друге, а псеудоисторија је, по њиховом мишљењу, средство за решење бројних националних и државних проблема са којима се суочавамо. У проблеме који се могу решити ширењем теорија лажиисторичара спада и проблем Косова и Метохије као један од кључних проблема са којима се суочавамо. Од великог броја примера који ово потврђују, навешћемо неколико.
Тако се, на пример, на фејсбук (facebook) страници Друштва за научно истраживање најстарије историје Срба „ Сербона“, каже: „ Повод за настанак друштва су круцијални проблеми који су захватили наше друштво током деведесетих година прошлог века. Изразити проблеми, манифестовали су се и у нашој науци, посебно у оквирима науке историје. Наша наука историја „ пала“ је на испиту објективности и то на нашу штету, а у корист свих осталих, нама, сада околних и некада „ братских“ народа. … Заправо, друштво „ Сербона“ је уочило низ противуречности,како у објашњавању најстаријих тако и у објашњавању нама блискијих и скорашњих историјских догађаја.“ (13)
Да бисмо исправно протумачили ове речи, довољно је да прочитамо објашњење које даје један од њихових следбеника: „Ето зашто је аутохтонизам важан, јер он не даје право досељеном, него аутохтоном.“ (подвлачење је моје, Д. М.) (14)
На питање новинара: „ Отимање Косова почело је кривотворењем историје, повратак Косова почиње писањем истините историје, написали сте једном приликом. На што циљате?“, Горан Шарић одговара: „ Отимање Косова почело је кривотворењем српске повијести. Срби су увјеравани да нису старосједиоци Балкана, него дошљаци на туђу земљу. Велика сеоба Славена и илирско подријетло Албанаца су двије стране исте медаље.“ (15)
И Јован Деретић на исти начин види и узрок проблема са Косовом и Метохијом и његово решење: „ У тој лажној историји утемељене су неке границе и неки народи. Ако би они признали шта је истина и када историја не би била фалсификована, онда би Србија, посматрајући макар територијано, била три пута већа него што је данас. Минимум. И Албанци не би имали шта да траже на Косову и Метохији.“ (16)
Ако на тренутак оставимо по страни тврдњу о наводно лажној и фалсификованој историји, довољно је сетити се америчких староседелаца (Индијанци) да бисмо схватили колико ово има смисла. Да ли је њима нешто помогла општепозната чињеница да су староседеоци на америчким континентима?
Мирјана Стојисављевић такође повезује историју са политичким догађајима и процесима, а псеудоисторичаре представља као мисионаре и спасиоце: „ Ревизија историје Срба траје до данас када је србство у Србији испарцелисано на 450 странака и партија, а од Срба у посљедњем антисрбском рату отета Книнска крајина, обе Славоније, дио Срема, отето Косово и Метохија,пријете да отму Рашку област и узму Војводину. Приде томе, отета нам је трихиљадугодишња прошлост (подвлачење је моје, Д. М.) … Срби се данас налазе на истинској раскрсници. До сад је за њих владало правило: Роб који не зна да је роб,најбољи је роб! Откад су сазнали да су робље свезано за њих важи старо колонизаторско принцип: Роб који сазна даје роб треба га убити! Да не бисмо, како рече рускојезички Јеврејин Осип Мендељштајм,`умрли са уснама искривљеним од неистине, прст судбине послао нам је неколицину истинских источника србске историје да нас врате на пут истине са којег смо вијек и по вјероломно одступили. … Мисионарски допринос историјској науци србских аутохтониста залог је свенационалног духовног препорода који треба да прати и духовна побједа над давним берлинско-ватиканским диктатима па да коначно кажемо: Било па прошло, као и свако робовање!“ (17)
Извршни директор издавачке куће Катена мунди (Catena mundi), Никола Маринковић, повезује псеудоисторију чак и са економијом. На промоцији енциклопедије Катена мунди, он каже: „ Катена мунди са својим тематским целинама обухвата готово све, заправо све, проблеме са којима се српски народ сусретао у својој историји. На првом месту то је тематска целина палеоисторија или заборављена, можда тајна, забрањена, прећутана историја Срба. … Као што смо видели из полемике Анте старчевића не постоји теорија завере. О теорији завере причају они који желе данас учине немоћнима. Дакле, не постоји теорија завере, постоји само завера теорије. Да неке ствари које нам се чини да су потпуно апстрактне, као што је на пример немачка геополитика или палеоисторија Словена која сеже далеко, далеко, далеко (моје подвлачење, Д. М.) … Дакле, они који нас убеђују да су те ствари потпуно небитне касније ће нас убеђивати да су права жене настала на Западу, да су се Срби доселили у VII веку и да их никада пре тога није било ни у Банату ни на Балкану. Ти ће нас убеђивати да смо били неписмени или полуписмени, дивља хорда на Балкану, иако знамо да је на Балкану настала писменост (моје подвлачење, Д. М.). Дакле, у томе је значај читања књига и у томе је значај енциклопедије Катена мунди. Уколико не повратимо то достојанство, ту свест о сопственој вредности, о сопственим достигнућима, како народа коме припадамо, тако и цивилизације и вере којој припадамо, да нећемо, па чак ни економски, напредовати.“ (18)
Међутим, ни када је реч о злоупотреби науке у политичке сврхе псеудоисторичари нам нису открили ништа ново. Адолф Хитлер у „ Мајн Кампфу“ пише: „ Народна држава и у науци треба да сагледа само једно помоћно средство за подстицање националног поноса! Не само светска већ и сва целокупна културна историја се морају подучавати са овог становишта.“ (19) Псеудоисторичари ван сваке сумње раде управо то.
Историја као наука нам може помоћи у постављању националних циљева и у складу са тим у обликовању унутрашње и спољне политике, али искључиво у светлу познате изреке Historia magistra vitae est – историја је учитељица живота.
Међутим, повезивање историје као науке са геноцидом извршеним над српским народом и оптуживање српских историчара за саучесништво у геноциду као што то раде псеудоисторичари, о чему ћу писати нешто даље, може се објаснити само помраченим умом и поменутим принципом – циљ оправдава средство.
Питање које се прво намеће у вези са оптужбама аутохтониста против историчара јесте како то да као одговорне за неке од поменутих проблема, који реално постоје, нису идентификовали припаднике политичке елите него оптужују припаднике интелектуалне елите? А када је реч о интелектуалној елити како то да нису оптужили политикологе, што би било логично, него баш историчаре? Очигледно због тога што код аутохтониста различити субјективни фактори односе превагу над критичким мишљењем.
Било како било, нуђење лажинаучних теорија као решења за политичке, економске и друге проблеме је апсурдно.
Ипак, иако су у потпуности промашили у идентификацији узрока одређених националних и државних проблема и одговорних субјеката, и понудили потпуно бесмислено решење, реакција лажиисторичара као таква није неуобичајана и непозната науци.
Проф. др Богољуб Шијаковић пише: „ Када су чланови једне националне заједнице биолошки угрожени управо због припадности тој националној заједници, онда они очекују да у националној заједници нађу заштиту и стога имају осјећање посебне обавезе према ‘нацији’. Нарочито ако држава или не постоји или није у стању и расположењу да обавља своју основну функцију: да штити интересе својих држављана. Тада постаје чак интуитивно јасно да је национални идентитет заправо интегритет једног народа, наиме систем његовог општег самоодржања, као што је то идентитет личности сваког од нас. Национализам је, између осталог, одговор на потребу за идентитетом. Природно је што је та потреба јака када желимо да се супротставимо националној и државној дезинтеграцији.“ (20)
Одговор псеудоисторичара је производ, као што смо већ рекли, шовинизма а не национализма, и као такав неадекватан.
Проф. др Радивој Радић, у свој књизи „ Срби пре Адама и после њега“ даје сликовито објашњење једног од наводних „ проблема“ којим се баве псеудоисторичари: „ Нико од озбиљних историчара не сматра да су Срби настали у VII веку, када се досељавају на Балканско полуострво. Међутим, њихова претходна историја је замагљена због помањкања историјских извора. Једном речју, неки народ ступа на историјску позорницу у оном тренутку када буде забележен у делима античких или раносредњовековних писаца. Омеђимо тај тада познати свет, простор окренут басену Медитерана, простор који се углавном подудара са границама Римског царства у доба његовог највећег просперитета – што ће рећи са Северном границом на сливовима Рајне и Дунава, јужном на Северном ободу афричког континента, источном у далекој Месопотамији, и западном у Галији, односно Британији. Покушајима да сада тај свет замислимо као један велики модерни фудбалски стадион, осветљен блиставом светлошћу рефлектора, где се као на длану види све што се догађа. То се јасно види јер антички писци у својим делима описују повесницу тог света чије је језгро басен средоземља. Изван тог ”стадиона” је углавном мркли мрак. Отуда да се мало зна о народима који су били ван видокруга грчких и латинских писаца. Ипак, и ту постоје одређене разлике: нешто више се зна о оним народима који су били тик уз границу поменутог света, а о оним удаљеним се не зна готово ништа. То је разлог што се о најранијој историји Словена зна недовољно или бар не онолико колико би смо ми прижељкивали. И, додајемо, нису подручја настањена Словенима биле некакве мочваре, каљуге и баруштине, како, у неприкривеној жељи да код својих читалаца изазову озлојеђеност према критичкој историографији, тврде псеудоисторичари.“ (21) Псеудоисторичари покушавају, да се и ми изразимо сликовито, да на разне ненаучне начине, ретроактивно „обасјају“ Србе и Словене.
Наведимо још, у вези са последњом реченицом професора Радића, и један конкретан пример.
Јован Деретић у једној емисији каже: „ Докази кажу у причи, што сад терају наше ученике да уче, да су Словени дошли на Дунав, ишли су по дну Дунава пешке (моје подвлачење, Д. М.) и дисали на трске. А ја сам онда додао питање: а је ли, јесу ли и волови дисали на трске јер они нису ишли без волова?… Дунав је дубок од 5 до 10 метара, каква трска, јадна трска,. Трска има сваких 20 центиметара пршљен…“ ( 22)
Погледајмо сада шта су историчари заиста написали: „ Настањени на мочварном терену Словени су временом постали прави мајстори за ратовање на води; на дрвеним чамцима, направљеним од издубљеног дебла – моноксилима (грчка реч састављена од монос = један и ксилон = дрво) они су се изванредно вешто борили на рекама, па чак и на мору. Ову вештину борбе у мочварним пределима нарочито истичу византијски писци. Ако би их непријатељ изненада напао, Словени би легали у воду, дишући кроз за то специјално припремљену трску.“ ( 23)
Међу најпознатијим теоријама и тврдњама које аутохтонисти износе су следеће:
– тврдња да је историја Срба пре Немањића избрисана или забрањена за изучавање те да је, сагласно томе, „ званична“ историја коју учимо у школама фалсификована. Ове тврдње су веома важне јер на њима лажинаучници граде своје теорије. Без њих оне не би могле ни да настану нити би имале простора за живот – само ако постоји избрисана, забрањена и фалсификована историја Срба постоји и могућност да нам они „ откривају“ нашу „ праву“ историју;
– различите тврдње о старости српског народа. Најпознатији пример у вези са овим је тврдња Драшћа Шћекића да су Срби 5.000 година пре Христовог рођења имали две државе у Индији. Кажемо да је ово најпознатији пример јер Шћекић у истој књизи тврди да је свет створен 4004. године старе ере, из чега произилази да су Срби старији од неба и земље а самим тим и од првог човека, Адама. Управо због тога је професор Радивој Радић за своју књигу изабрао наслов „ Срби пре Адама и после њега“ ; (24)
– различите теорије о прапостојбини Срба, међу њима нпр. теорија о Индији као прапостојбини (25), Ирану (26), Балканском полуострву (27) (у вези са тим је и теорија да су културе Винче и Лепенског вира део српске културе, односно да су носиоци ових култура Срби;) (28) (29), Подунављу (Ђорђе Јанковић) итд.
– осим теорија о различитим деловима наше планете као прапостојбини, постоје и теорије о пореклу Срба са других планета (30)(31);
– различите теорије о писмености Словена и Срба пре Ћирила и Методија, а једна од њих је теорија о Винчанским симболима као српском писму (32);
– тврдња да је „ сваки језик, живи или мртви на кугли земаљској“ настао из српског језика (33);
– теорије о присуству и владавини Срба у различитим деловима света, као нпр. у Египту (34);
– теорије о бројним српским владарима и династијама пре Немањића као што су нпр. Нино Белов и Сербо Макаридов (35), Свевладовићи и Дрвенаровићи (36) и др.
– тврдње да су бројне славне личности из историје били Срби (нпр. Талес из Милета који се презивао Телић (37)) или пореклом Срби (нпр. Аристотел (38)), укључујући и бројне личности из садашњости или блиске прошлости, нпр. Фидел Кастро. (39) Најпознатија теорија из ове групе је вероватно она да је Александар Македонски био Србин и да се презивао Карановић (40);
– тврдња да су Срби, вероватно, пре Колумба открили Америку (41);
– теорија да је Троја, заправо, српски град Скадар (42);
– теорија да су Илијада и Одисеја српски епови (43) (Хомер се звао Момир (44)), и бројне, бројне друге.
Тврдњи и теорија псеудоисторичара, попут горе наведених, има толико да их је тешко или чак немогуће све и побројати.
Историчар, проф. др Роналд Фрице (Ronald H. Fritze) у својој књизи „ Измишљено знање: неистинита историја, лажна наука и псеудорелигије” (Invented Knowledge: False History, Fake Science and Pseudoreligions) каже: „Сви желимо идентитет, као индивидуе и као друштва, или као групе унутар друштва или самог света. Појединци желе да знају о прошлости своје породице. Друштва и групе желе да знају своју колективну историју. Што се дубље могу вратити у својим историјама, то боље. Најбоље од свега је ако се потрага за идентитетом може пратити до стварања или почетка записане историје.“ (45)
Псеудоисторичари се не труде да продубе само националну прошлост (прошлост српског народа) него и своју личну. Професор Радивој Радић о томе пише: „ Посебно желим да укажем на Деретићеву тврдњу „да се његово братство Деретића помиње у римској литератури пре две хиљаде година”! Читаоцима препуштам да је процене. То би значило да је он неколико пута „племенитији” од енглеске краљице чија породична старина не сеже толико дубоко у прошлост као Деретићева. Додуше, госпођа Олга Луковић-Пјановић, Деретићева духовна „близнакиња”, у књизи Срби…народ најстарији поуздано „зна” да су њени преци по мајчиној линији ловили лавове на Балканском полуострву у време Александра Македонског, то јест, пре више од 2300 година, што значи да је она за три века „пребацила” Деретића. Верујем да ће у овој бизарној подударности, која уопште није случајна, у овим „Потемкиновим” селима, у овој, дакле, вртоглавој и опасној уобразиљи, читаоци препознати целокупну трагику псеудоисторичарске заслепљености. „ (46)
У поређењу са Јованом Деретићем и Олгом Луковић- Пјановић, Мирољуб Петровић је далеко скромнији – он тврди да води порекло од Скендербега, „ највећег српског јунака 15. Века“, како га он назива. (47)
Ни њихови следбеници не заостају за њима. Тако је, на пример, историчар Дејан Ристић примио поруку следеће садржине: „Господине Ристићу, ја сам директан потомак Милоша Обилића. То вам саопштавам на овај најсветлији хришћански празник.“
Поменимо још и „Његово Краљевско Височанство Кулић Владу Јужара, Потомка Свете Лозе Немањића (петоструки директни и законити Потомак Свете Лозе Немањић)“, који је као такав „ признат у манастиру Хиландар, Света Гора Атос“. Ово „Јужар“ долази из друге линије потомства од Југ/Јуже Богдана. (48)
Своје идеје псеудоисторичари шире на различите начине: путем великог броја књига које издају, издавањем часописа,организовањем трибина, путем интернета итд. али су присутни и на телевизијама са националном покривеношћу и дневним листовима.
Од издавачких кућа које издају њихове књиге најзначајније су Издавачка кућа „ Пешић и синови“ и ИПА „ Мирослав“. Оснивач и власник издавачке куће „ Пешић и синови“ је Весна Пешић, ћерка аутохтонисте и псеудопалеолингвисте Радивоја Пешића који је „дешифровао“ “винчанско писмо“ .
На њиховој страници на фејсбуку читамо (све великим словима, без знакова интерпункције): „ У МИСИЈИ САМОСВЕСТИ А НЕ САМОЉУБЉА ПЕШИЋ И СИНОВИ ЈЕДИНИ ИЗДАВАЧ ПРЕЋУТАНЕ ИСТОРИЈЕ МИ ПРАВИМО КЊИГЕ ЗА ГЕНЕРАЦИЈЕ КОЈЕ ЋЕ ДОЋИ. “ ( 49) Даље читамо да ова кућа „ објављује историјске материјале, временом заборављене или забрањене од стране званичне науке (подвлачење моје, Д. М.) и као такве недоступне јавности, истовремено подржавајући слободно истраживање.“ На њиховој интернет презентацији се, између осталог, (латиницом) каже: „ …дубоко верујући да смо у мисији самосвести а не самољубља, да као издавач прећутане историје супротној страни укидамо могућност да и овом приликом присваја искључиво право на време и истину (подвлачење моје, Д. М.)… Коначно, ми правимо књиге за мањину која представља будућност.“ (50) Издавачка кућа „ Пешић и синови“ пропагира псеудонауку и путем свог канала на Јутјубу (YouTube).
Издавачка кућа „ Мирослав“ је штампала не само књигу Олге Луковић- Пјановић „ Срби… народ најстарији“ већ и књиге других псеудоисторичара: „ Бивши Срби Мађари“ и „ Хрватске у Средњем веку није било“ Слободана Јарчевића, „ Староевропски језик и писмо Етрураца“ Светислава С. Билбије, „ Најстарији језик Библије или један од најстаријих културних народа“ Анђелије Станчић- Спајићеве и друге.
О њима Владимир Димитријевић каже: „ …тачно је да ИПА“ Мирослав“ негује култ Срба као посебног народа, нарочито обдареног и битног за светску историју, и то у новопаганском кључу, за који смо користили, између осталих, и израз „ Срби – народ најстарији“. ( 51)
Осим књига псеудоисторичара издавачка кућа „ Мирослв“ штампа и књиге псеудонаучника из других области, нпр. Светозара Радишића или Спасоја Влајића. Влајић чак у њиховим просторијама одржава и своја „предавања“.
О Спасоју Влајићу Владимир Димитријевић пише: „Веома је занимљив „ пророк светлосне формуле“, Спасоје Влајић, један од бораца за обнову словенског паганства са „хришћанским елементима“. … Влајићева „формула“ је једно од утицајнијих квазинаучних бунцања на нашем простору после II светског рата.“ ( 52) Димитријевић даље наводи одломак из Влајићеве књиге „ Нова (мета)физика на основама светлосне формуле“:
„Велико путовање кроз време и ризницу духовних праслика наговести узлазни ток којим симболи слободарске мисије српског народа прерастају у један виши садржај слободе, равноправности, братства и јединства. Многи су разлози да се – спутавајући тврдоглавост прошлости и брзоплетост садашњости – светлосна нит Растко – Саве, Раде – Петар, тананим енергијама усмери и улије у највиши симбол нове Југославије Броз – Тито који има све услове да постане непресушни извор делотворног зрачења које ће својом човечношћу надмашити границе овога тла“, и закључује: „ Другим речима: дело Светог Саве (Растка) и владике Његоша (Раде – Петар) на србском тлу наставио је нико други до Јосип Броз – Тито…“ Осим Светлосне, Влајић је пронашао и Формулу за остварење жеља.
Осим ове две издавачке куће ту је и „ Вандалија“, издавачка кућа Миодрага Милановића која издаје „књиге о древној српској историји, митовима, магији, религији, потрази за благом, теорији завере и још о много других занимљивих тема“ . ( 53) Наравно, највише је Милановићевих књига.
Издавачка кућа Катена мунди, коју смо раније поменули, истоимену енциклопедију рекламира на следећи начин: „ ТАЈНА ИСТОРИЈА СРБА ~ EНЦИКЛОПЕДИЈА CATENA
MUNDI. Књига која даје одговоре на најважнија питања.“ (54) Енциклопедију, у којој се налазе и текстови Радивоја Пешића на другом месту представљају као „ свету књигу“ : „ То је „ зборник о српству и Србима, свему ономе што су чинили и, нарочито, оном чему су тежили, уједно и буквар и света књига“.“ (55)
Раније поменуто друштво „ Сербона“ , основано у Нишу 2001. године, издаје часопис „Глас Сербоне“ .
Интернет пружа аутохтонистима велике могућности за промоцију њихових идеја. Имају велики број страница на интернету – milosmilojevic.com, srpskaistorija.com, zapadnisrbi.com, srbski.weebly.com, vesna.atlantidaforum.com, serbijana.weebly.com и бројне друге. Такође, имају бројне странице и на фејсбуку – Vinčanska kultura, Idejologija, Anticka Srbija, Skrivena istorija Srba , Sakrivena istorija SRBA, Zabranjena Istorija Srba, Zabranjena Istorija Vinčanske Srbije, Слободна Србија – Сербијана Академик др Јован И. Деретић, Милош С. Милојевић, Забрањена историја „Милош С. Милојевић“, Удружење Mилош Милојевић – Црна Бара, Истинита историја Срба и Словена итд. Осим тога, користе и профиле, под личним именом или псеудонимом, на фејсбуку (Jovan Deretic, Goran Šarić и Goran Šarić II, Александар Шаргић, Весна Радојловић итд.)а имају и велики број група на фејсбуку под већ препознатљивим називима. Поред тога, имају и канале на Јутјубу – HelmCast, Srbija Global, Jovan Deretić, Srpska Istorija и др. али и интернет радио станицу Радио Сербона. (56)
Поврх свега њихове објаве преноси велики број информативних портала и интернет телевизија.
Уколико се у интернет претраживач Google унесе ћирилицом „ скривена историја“ добија се 646.000 резултата. Уколико унесете „ забрањена историја“ добићете 671.000 резултата. Уколико се претраживање ограничи само на видео записе, за тражени појам „ скривена историја“ добија се око 82.800 резултата а за појам „ забрањена историја“ око 88.700. Ово су резултати претраживања на дан 04.01.2021. а поређење са резултатима претходне провере показује да број добијених резултата расте великом брзином.
Међу јавним личностима које промовишу идеје аутохтониста су новинар Ратко Дмитровић, економиста Бранко Драгаш, етнолог Драгомир Антонић и други.
Бранко Драгаш, који је попут бројних лажиисторичара стручњак за различите области, од економије и историје до политике, је попут Николе Маринковића, псеудоисторију повезао са економијом али и отишао неколико корака даље од њега, тврдећи да од „ забрањене историје“ можемо да зарадимо „ милијарде евра“ и да запослимо „ десетине хиљада људи“. Истовремено је написао и смернице за промовисање псеудоисторије у Србији, али и шире:
„ Срби не знају своју историју. Нажалост. Када би Срби знали своју праву историју не би се дана овако неодговорно понашали. Србе су историју учили Германи и комунисти. Испрали су им мозак и приморали их да уче фалсификовану историју. Српска паланачка интелигенција,школована на Западу, задојена светлостима крсташких градова, добровољно је прихватила да своме народу предаје ту фалсификовану историју. Мислили су, несрећници, да ће се тако додворити својим газдама. … Уколико желимо биолошки да опстанемо, онда морамо да променимо ове негативне националне тенденције. … Шта Срби данас морају да ураде?
1.Историју коју су до сада учили, морамо да бацимо на сметиште лажних и фалсификованих историја,
2.Срби прво морају да науче своју праву, древну историју.
И стари и млади Срби морају, напокон, да науче своју забрањену историју. Морају сви Срби да знају да данас бројимо 7527 година старог србског календара. И да је наш календар најстарији календар на свету. Срби треба да знају да на овим просторима, Хелму или Балкану, живимо још од Лепенског вира и Винче. И да баштинимо ту најстарији цивилизацију. Срби морају да знају да смо свету подарили прву писменост, културу и цивилизацију.
3.Срби морају да науче своју праву историју од древне историје до данас и да сваки Србин у земљи и расејању зна да се нисмо доселили у 7. веку, него да смо ми аутохтони народ и да су се сви други доселили у нашу кућу.
4.Држава Србија је дужна да обезбеди новчана средства да се ишколују млади научници историје који ће да изучавају : 20 научника за древну, античку историју Срба, 5 младих научника за стару Грчку, 5 младих научника за Рим, 10 младих научника за преднемањићко доба, 5 младих научника за Османлијско царство, 10 младих научника за средњи век Европе, 10 младих научника за Русију, 7 младих научника за Кину, 7 младих научника за Индију, 3 млада научника за Африку, 5 младих научника за Германе, 5 младих научника за Франке, 5 Младих научника за Англосаксонце, 5 младих научника за историју САД, 3 млада научника за
Хрвате, 3 млада научника за Мађаре, 3 млада научника за Румуне, 3 млада научника за Бугаре, 3 млада научника за Албанце и 3 млада научника за Бошњаке. Тих 120 нових научника ће написати ПРАВУ ИСТОРИЈУ СРБА.
5.Држава Србија ће задужити Министарство просвете, науке и културе, САНУ, Филозофски факултет Одсек историја и све историјске институте да буду носиоци писања ПРАВЕ ИСТОРИЈЕ СРБА, рок две године.
6.Из свих садашњих уџбеника историје за основне и средње школе избацује се лажна историја да су се Срби доселили у 7.веку,
7.Држава Србија одмах формира НАУЧНИ САВЕТ при Министарству просвете који ће бројити 9 ( девет) научника и угледних јавних личности који ће кориговати постојеће уџбенике за основну и средњу школу, док се за две године не напише права историја Срба,
8.Све државне уџбенике у Србији ће штампати једино Завод за издавање уџбеника,
9.Министарство просвете, науке и културе је дужно да месечно извештава Владу националног спаса о раду младих научника и раду свих државних институција на писању праве историје Срба, дужни су да прате њихов рад и да сваких шест месеци извештавају јавност у Србији о постигнутим резултатима,
10.Држава Србија ће откупити сва музејска блага у свету која су потекла из наше древне историје и отвориће посебне музеје за свако историјско доба у нашој богатој историји.
11.Држава Србија ће одвојити довољно новчаних средстава да се ПРАВА ИСТОРИЈА СРБА прештампа на велике светске језике, да се закупе светски медији за изношење праве историје Срба, омогућиће младим научницима да гостују на ударним светским медијима, држава Србија ће да се направи СРБСКИ ИСТОРИСЈКИ КАНАЛ на српском и на страним језицима који ће 24 сата имати прилоге о србској историји, направиће се велики број сајтова, на улазу у државу Србију, на границама, царинама, аеродромима и свим прелазима странцима ће се бити назначено да улазе у стару, древну цивилизацију, величаће се од Лепенског вира и Винчанске цивилизације,преко Троје и Сирмиума, до средњевековних српских фресака, Светог саве, Ђорђа Петровића, Руђера Бошковића, па до Николе Тесле, Милутина Миланковића, Михајла Пупина и Милеве Ајншатјн Марић.
12.Држава Србија ће субвенционисати повољним кредитима и ослобађањем од пореза домаћи приватни капитал и капитал нашег народа у расејању који улаже у комерцијализацију националних културних ресурса за развој историјског туризма у Србији, отварању етно села, научних села, летњих кампов на селимаа за школавање младих људи из земље и расејања, као и странаца који хоће да науче српски језик и да се упознају са древном србском културом и историјом.
Ево, браћо и сестре, шта морамо одмах да радимо. За почетак.
Србија може милијарде евра да заради и да запосли десетине хиљада људи на показивању странцима нашег историјског блага. Истовремено, исправљамо једну велику неправду која је учињена нашим прецима.“ ( 57)
Остаје питање да ли ће странци који улазе у Србију можда у некој каснијој фази бити присиљавани да полажу тестове са питањима из „ праве историје Срба“ како би се на основу резултата донела одлука о одобрењу или забрани њиховог уласка?
Међу најпознатије промотере турбо-фолк историје и псеудонауке, свакако, спада и Новак Ђоковић који је чак у неколико наврата посетио Семира Османагића и непостојеће пирамиде Сунца и Месеца код Високог, у Босни и Херцеговини, које је Османагић „ открио“. У једном видео- обраћању Ђоковић каже: „ Мене читања господина Деретића, Видојевића и Дамјановића јако инспиришу. Она изрека да смо небески народ није случајна. Ту ћу завршити. Ја тежим као томе да смо староседеоци, има доста доказа. Велики поздрав за све оне који се боре за истину.“ ( 58) О Ђоковићевим посетама „ пирамидама“ извештавале су и светски познате медијске куће па ове текстове није тешко наћи на интернету, наравно уз пратеће фотографије, али ћете на тим фотографијама узалуд тражити пирамиде из простог разлога што – не постоје. Ђоковић је овај непостојећи Османагићев „проналазак“ означио ни мање ни више него као „ важан за енергетски и духовни просперитет света“ (?!).
Новинарка Биљана Ђоровић, која осим теорија псеудоисторичара подржава и друге конспиролошке теорије, попут теорије Дејвида Ајка да светом управљају рептили или сиви ванземаљци (59), унела је лажинаучну теорију о Винчанском писму и у своју докторску дисертацију ( „Медији као културолошки феномен: од Маршала Маклуана до Пола Вирилија“ ). О псеудопалеолингвисти Радивоју Пешићу, тамо између осталог, каже:
„Палеолингвиста Радивоје Пешић сачинио је систематизацију Винчанског писма, померајући тиме и настанак првог људског писма у 2000 година дубљу прошлост и дислоцирајући његов настанак са Месопотамије, на Подунавље.“ ( 60)
Душан Пророковић је у својој књизи „ Геополитика Србије“ једно поглавље ( 61) посветио теоријама псеудоисторичара о пореклу Срба. Ове теорије псеудоисторичара Пророковић назива „ алтернативним теоријама“ и на тај начин читаоце доводи у заблуду да је реч о теоријама које имају једнаку вредност оним научним, иако из неког разлога нису општеприхваћене, што би могло да се закључи на основу придева „ алтернативне“ . Уводни део поглавља о „ алтернативним теоријама“ Пророковић завршава речима: „ Ипак, важно је рећи да чак и ако нису тачне, алтернативне теорије могу дати свој допринос народотворном процесу, а понајбољи пример тога су Албанци (најпре покушаји повезивања са Пелазгима, затим са Дарданцима, а на крају са Илирима).“ ( 62) Очигледно, Пророковић је одлучио да стави волу самар (Bovi imponere clitellas). Прво, српски народ већ има формиран идентитет што потврђује и сам Пророковић у истој књизи, нпр. на страни 240 где, пишући у прошлом времену, каже: „ Народотворни процес код Срба одвијао се својим путем… он је прошао све етапе кроз које су пролазили и народотворни процеси осталих европских народа.“ Уосталом, и сам наслов поглавља у коме ово пише то потврђује: „ Српска средњевековна држава и почетак народотворног процеса“. О чему се онда ради? Да ли нам Пророковић, заправо, нуди псеудоисторију као средство за преобликовање националног идентитета? Притом нам као „ понајбољи“ пример Пророковић наводи покушаје Албанаца да се путем лажинауке повежу са Пелазгима, Дарданцима и Илирима.
Српски идентитет је утемељен у православљу и светосављу као хришћанству „ српског стила и искуства“ а тиме и у самој Истини (Јн. 14, 6), док сазнања о нашем биолошком и географском пореклу црпимо из Библије и научних чињеница. Уместо тога, Пророковић нам, као и псеудоисторичари, нуди преобликовање идентитета и знања о себи на темељу измишљотина (лажи) и фалсификата.
Да се подсетимо шта у Јеванђељу пише о лажи, односно ко је њен отац: „ Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините; он бјеше човјекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи.“ (Јн. 8, 44)
У поглављу о лажинаучним ( „алтернативним“ ) теоријама Пророковић, између осталих, помиње и Милоша Милојевића, Ђорђа Јанковића и руског лажинаучника Анатолија Кљосова и „ открића“ његове ДНК-генеалогије. На крају наводи и речи израелског премијера Бењамина Нетањахуа, изречене приликом посете председника Владе Србије у децембру 2014. године, које псеудоисторичари користе као један од кључних доказа којим поткрепљују своје теорије и тврдње: „ Пријатељство јеврејског и српског народа иде у прошлост хиљадама година, још од времена Римске републике.“ ( 63) Овим Нетањахуовим речима ћемо се вратити још једном у поглављу под насловом „ О доказима псеудоисторичара“. У поређењу са овим, контекст у којем Пророковић помиње финску Калевалу ( 64) (о којој ћемо, такође, касније говорити) делује сасвим неважно.
Професор Радивој Радић пише: „Када је реч о могућем „учинку” псеудоисторичара и њиховој рецепцији у нашој средини, а у жељи да будем што конкретнији, указаћу на један пример који ми се чини веома инструктиван. У децембру 2004. године у Првој београдској гимназији имао сам неку врсту разговора поводом моје књиге Срби пре Адама и после њега.
Реч је била о врло посећеној промоцији, унеколико прилагођеној узрасту средњошколаца, мада је моје искуство да они могу више да разумеју него што се то понекад нама чини.
После предавања, у дискусији, једна професорка српског језика и један професор историје углавном су учтиво, али не мање ватрено бранили теорије псеудоисторичара. Наравно, на делу су били аргументи који спадају у домен шаљивих: поменуте су и неке речи из шпанског, научене из толико популарних латиноамеричких сапуница, које су наводно сличне или сазвучне нашим речима и које тобоже бодре стару крилатицу „Говори српски да те цео свет разуме”, па су као такве непобитан доказ да је српски прародитељ свих светских језика. Нарочито је марцијално настројена била професорка српског језика која је бранила Олгу Луковић-Пјановић у најмању руку као да јој је блиска рођака.
У вези са изреченим неизоставно се намеће питање: када је тако у елитној гимназији у центру Београда, шта онда очекивати од неких средњих школа у унутрашњости Србије? При том је, наравно, могуће да су управо те школе „отпорније” на упливисање псеудоисторичарских теорија. Упркос свему, нисам песимиста и уздам се у смисао за реално и прилично наглашену прагматичност младих нараштаја, што подразумева да они нису склони да робују патетичним и испразним квазиродољубивим флоскулама.” (65)
И на крају, можемо без и најмањег претеривања да закључимо да је виртуелни простор (интернет) у потпуности контаминиран садржајима које пласирају псеудоисторичари и њихови следбеници а у великој мери и културни простор уопште.
”У психологији постоји појава која се означава као Данинг–Кригеров ефекат, а односи се на људе који мало знају и, заправо, нису свесни колико не знају, али им то не смета да о својим способностима имају веома високо мишљење. Живимо у време када бахата самоувереност, а у спрези са танким или никаквим знањем, на својеврстан начин даје печат интелектуалној клими наше средине. Један угледни психијатар је то назвао „тиранијом медиокритета“. Ово се нарочито односи на друштвене мреже које су преплављене пожељном, прилагођеном и измаштаном „историјом“,” каже о псеудоисторичарима и псеудоисторији проф. др Радивој Радић.
