Da li znate da je Tito svojevremeno bukvalno zabranio ljudima da čuvaju koze? Zvanično, zabrana držanja koza u Jugoslaviji uvedena je 1948. godine, donošenjem saveznog zakona kojim je strogo ograničena, a zatim i gotovo potpuno zabranjena slobodna ispaša i uzgoj koza.
U pojedinim republikama, poput Bosne i Hercegovine, ta zabrana je sprovedena još ranije (1947), dok je u drugim republikama intenzivnije počela da se primenjuje od 1948. pa nadalje. Ova mera trajala je praktično sve do kraja pedesetih godina 20. veka, s tim što je zvanično počela da popušta tek početkom šezdesetih.
Da, koze, onu životinju koju zovu „sirotinjska majka“ jer može da preživi i na kamenu, a daje mleko i meso i spasava sirotinju od gladi.
Zvanično objašnjenje jugoslovenskih komunista bilo je da su koze štetočine, da uništavaju šume i da je to jedini način da se obnovi šuma posle rata. Ali prava priča je mnogo dublja – i dosta mračnija.
Arogancija vlasti bez granica
Komunistička partija je posle Drugog svetskog rata rešila da „modernizuje“ selo po svaku cenu. Oni su smatrali da seljaci nisu sposobni da sami odluče šta je za njih dobro. Umesto da puste ljude da slobodno žive i rade ono što im je vekovima omogućavalo preživljavanje, vlast je donela zakon koji je direktno zabranio držanje koza.
Za komuniste, koza je bila simbol „zaostatosti“. Nešto što podseća na siromaštvo i primitivizam. Njihova logika bila je jednostavna i brutalna: ako uklonimo koze, uklonićemo i siromaštvo. Problem je što nisu ukinuli siromaštvo, već su samo dodatno osiromašili ljude koji su od te stoke bukvalno živeli.
Tito je u svojoj velikoj mudrosti 1954. godine u Hercegovini izjavio nešto što bi danas bilo smešno, da nije tragično: „Sad kada nema koza, brda će se zazeleni, a vi ćete tek za 10 godina shvatiti koliko vam je bilo bolje bez njih!“
Zaista, Tito je znao bolje od samih seljaka šta im treba – kao što su komunisti uvek mislili da bolje znaju šta treba svima nama.
Represija, pretnje i apsurdi
Ako misliš da je zabrana bila samo formalna, varaš se. Komunističke vlasti su bukvalno sprovodile racije po selima. Milicija je imala naređenje da hvata i ubija svaku kozu zatečenu na slobodnoj ispaši. Čak su organizovali zasede po šumama i brdiima, kao da love najopasnije kriminalce.
Ljudi su krili svoje koze po pećinama i jarugama, vodili ih noću na ispašu i osmišljavali apsurdne načine da prevare inspekcije. Zamislite seljaka koji „preoblači“ svoju kozu tako što joj pali rogove, da bi izgledala kao „dozvoljena“ rasa. O tome postoje tragikomični zapisi u arhivama.
Dramatične posledice — prazna sela i glad
Najpogubnija stvar u celoj priči bila je što su komunisti ovakvim merama direktno ugrozili opstanak najsiromašnijih slojeva naroda. Pre Drugog svetskog rata Jugoslavija je imala više od 3 miliona koza. Nakon sprovođenja ove sulude mere, njihov broj je drastično opao na svega oko 250.000.
Dakle, komunisti su uspeli da unište više od 80% populacije životinje koja je bila osnovni izvor hrane i opstanka za siromašno stanovništvo.
U planinskim krajevima Dinarida, Hercegovine, Crne Gore i Srbije, gde je život ionako bio težak, ova zabrana je ljude bukvalno ostavila bez izvora hrane. Mnoge porodice nisu imale druge stoke – koze su bile jedina životinja koju su mogli da priušte, a koja je pritom i davala mleko dovoljno da se prehrani porodica.
Tada je krenuo masovni egzodus iz sela ka gradovima. Ljudi su bežali od gladi, jer su komunisti odlučili da su koze krive za sve.
A prava ironija je bila u tome što su krčenja šuma i uništavanja prirode više dolazila od preterane industrijalizacije, nesposobnosti vlasti da zaštiti resurse i divlje seče šuma, nego od jadnih koza.
Tragovi koji traju do danas
Čak ni posle ukidanja zabrane, kozarstvo nikad nije povratilo stari sjaj. Danas u Srbiji ima deset puta manje koza nego pre rata. Zbog višedecenijskog prekida tradicije, kozji sir i kozje mleko su postali „luksuzni“ proizvodi – umesto da budu dostupni svakom seoskom domaćinstvu.
U međuvremenu, napušteni planinski krajevi ostali su prazni. Ironično, umesto koza, po tim istim brdiima danas lutaju vukovi, medvedi i divlje svinje. Šume jesu zelene, ali sela nema.
Komunistička arogancija i njena cena
Priča o zabrani koza nije samo priča o jednoj životinji ili jednoj meri. Ona je jasan dokaz koliko je komunistička vlast bila spremna da ugrozi život običnog čoveka zarad svoje ideološke fantazije. Komunisti su umislili da mogu jednim dekretom da promene svet – i da mogu odlučivati šta je dobro, a šta nije, ignorišući realnost i ljudske potrebe.
Rezultat te arogancije nije bio samo ekonomski slom sela, već trajno uništenje tradicije, kulture i znanja koje su ljudi generacijama prenosili s kolena na koleno.
Ono što su komunisti tada uradili srpskom selu kroz zabranu koza, samo je jedan od mnogih primera njihove nesposobnosti, arogancije i nerazumevanja običnog čoveka.
Autor: Milan Jovanović „Strongman“
