Slike vernika koji kleče tokom službe pretežno se mogu videti u islamu. Ponovo, u javnosti se nametnulo pitanje da li i pravoslavci tokom Liturgije nekada kleče. Neki za klečanje kažu da je „novotarija“ i da tako ranije nije bilo, drugi da je oduvek.
Šta je istina? Pravoslavni hrišćani se i u crkvi, na bogosluženju, kao i pri domaćoj, porodičnoj molitvi, mole stojeći. U znak poštovanja Onoga kome se molimo, glava je malo priklonjena. Pri određenim molitvama činimo i poklone (pojasne i zemne). A postoje i molitve, za vreme kojih su vernici dužni da kleče i obično nas na klečanje pozivaju sveštenik ili đakon.
Metanija (grč. μετάνοια metanoja) predstavlja pokajanje popraćeno zemnim poklonima, pa je otuda svaki oblik poklona poprimio naziv metanija.
Metaniji uvek predstoji i sledi osenjavanje krsnim znakom. Metanije su telesni izraz vere, molitve i uopšte duševnog stanja pokajanja, smirenosti, skrušenosti i pobožnosti.
Klečanje i metanisanje, i hrišćani i muslimani su preuzeli iz judaizma koji datira još mnogo pre Hrista. Još od najranijih vremena hrišćanstva susreće se klečanje tokom bogosluženja. Ovo pitanje regulisali su čak i Vaseljenski sabori.
To je izraz vere i poštovanja žive reči Božije. I sam Gospod naš, Isus Hristos, molio se klečeći (Luka 22, 4), klečahu i njegovi sveti učenici i kad se moljahu za oproštenje grehova (Dela ap. 7, 60) i kad behu u žalosti (Dela 9, 40) ili brizi (Dela 20, 36) i kad preduzimahu kakav težak posao (Dela 21, 5). Tako činjahu i prvi hrišćani. Prema tome, postoji ovaj molitveni simvol u hrišćanskom bogosluženju odvajkada.
Kada i zbog čega klečimo?
Klečanje je izraz svesti da je čovek grešan i kriv, pa je, prema tome, ovo naročito položaj onih koji mole oproštaj zbog neke pogreške. Ono je izraz kajanja i naše zavisnosti od Boga, kao i dokaz da nam je potrebno Božje milosrđe.
Otuda se hrišćani mole klečeći naročito u vreme kajanja i posta ili kada mole kakvu milost. U toku Svete liturgije Svetog Jovana Zlatousta i Svetog Vasilija Velikog nije predviđeno klečanje, već samo u vreme Liturgije ranije osvećenih darova, a koja se služi isključivo u toku Časnog vaskršnjeg posta.
I na ostalim bogosluženjima Časnog posta ima momenata kada se molimo klečeći. Klečanje može biti i u sklopu Svete liturgije, ako se, na primer, posle zaamvone molitve vrši moleban ili blagodarenje, pa nas sveštenik ili đakon pozovu: „Opet i opet preklonivši kolena, Gospodu se pomolimo!“
Klečanje je predviđeno i pri osvećenju hrama, a na večernjem bogosluženju, koje se služi odmah nakon Svete liturgije na Praznik silaska Svetog Duha, dok sveštenik čita molitve Svetoj Trojici, vernici klečući pletu duhovske vence od trave i cveća.
Pravilan položaj
I u crkvi, a pri domaćoj molitvi obavezno, klečati oslanjajući se samo na kolena i nožne prste, dok je telo uspravno”. Zašto je potrebno da položaj pri klečanju bude baš takav? Samo u tom položaju može se u levoj ruci držati molitvenik, iz koga se čitaju određene molitve, a desnoj ruci se može u svakom momentu, kad je to potrebno, prekrstiti. Sedenje na petama već nije klečanje, a oslanjanje rukama o pod onemogućava stavljanje na sebe znak krsta.
Međutim i pri domaćoj molitvi treba voditi računa kad i koliko dugo klečati. Onog momenta, kad počnemo misliti više na svoja kolena, s obzirom da klečanje nije prirodni oblik položaja našeg tela, nego na reči molitve koju pri tom izgovaramo, bolje je ustati i nastaviti moljenje stojeći. To je i u velikoposnim bogosluženjima tačno regulisano.
Metanije
Činiti metanije, tj. metanisati, znači klanjati se, pokloniti se.
Poklon telom do pojasa, kada se stojeći sagnemo u struku tako da prstima ruke dodirnemo pod, i ponovo se uspravimo, naziva se mala metanija. Ova vrsta metanije se čini često, prilikom celivanja ikona po ulasku u hram, a i posle tokom samog bogosluženja.
Veliko metanije je potpuni poklon celim telom. Kada kleknemo na oba kolena, stavimo obe ruke na pod, i čelom dodirnemo pod, nakon čega ustajemo.
Metanije su prisutne u svakodnevnom životu Pravoslavnog vernika tokom cele godine, mada se u vreme velikih pokajničkih podviga tokom postova, a naročito Časnog posta, one umnožavaju, pogotovo velike metanije.
Aleksandar Stojanović
