Слике верника који клече током службе претежно се могу видети у исламу. Поново, у јавности се наметнуло питање да ли и православци током Литургије некада клече. Неки за клечање кажу да је „новотарија“ и да тако раније није било, други да је одувек.
Шта је истина? Православни хришћани се и у цркви, на богослужењу, као и при домаћој, породичној молитви, моле стојећи. У знак поштовања Онога коме се молимо, глава је мало приклоњена. При одређеним молитвама чинимо и поклоне (појасне и земне). А постоје и молитве, за време којих су верници дужни да клече и обично нас на клечање позивају свештеник или ђакон.
Метанија (грч. μετάνοια метаноја) представља покајање попраћено земним поклонима, па је отуда сваки облик поклона попримио назив метанија.
Метанији увек предстоји и следи осењавање крсним знаком. Метаније су телесни израз вере, молитве и уопште душевног стања покајања, смирености, скрушености и побожности.
Клечање и метанисање, и хришћани и муслимани су преузели из јудаизма који датира још много пре Христа. Још од најранијих времена хришћанства сусреће се клечање током богослужења. Ово питање регулисали су чак и Васељенски сабори.
То је израз вере и поштовања живе речи Божије. И сам Господ наш, Исус Христос, молио се клечећи (Лука 22, 4), клечаху и његови свети ученици и кад се мољаху за опроштење грехова (Дела ап. 7, 60) и кад беху у жалости (Дела 9, 40) или бризи (Дела 20, 36) и кад предузимаху какав тежак посао (Дела 21, 5). Тако чињаху и први хришћани. Према томе, постоји овај молитвени символ у хришћанском богослужењу одвајкада.
Када и због чега клечимо?
Клечање је израз свести да је човек грешан и крив, па је, према томе, ово нарочито положај оних који моле опроштај због неке погрешке. Оно је израз кајања и наше зависности од Бога, као и доказ да нам је потребно Божје милосрђе.
Отуда се хришћани моле клечећи нарочито у време кајања и поста или када моле какву милост. У току Свете литургије Светог Јована Златоуста и Светог Василија Великог није предвиђено клечање, већ само у време Литургије раније освећених дарова, а која се служи искључиво у току Часног васкршњег поста.
И на осталим богослужењима Часног поста има момената када се молимо клечећи. Клечање може бити и у склопу Свете литургије, ако се, на пример, после заамвоне молитве врши молебан или благодарење, па нас свештеник или ђакон позову: „Опет и опет преклонивши колена, Господу се помолимо!“
Клечање је предвиђено и при освећењу храма, а на вечерњем богослужењу, које се служи одмах након Свете литургије на Празник силаска Светог Духа, док свештеник чита молитве Светој Тројици, верници клечући плету духовске венце од траве и цвећа.
Правилан положај
И у цркви, а при домаћој молитви обавезно, клечати ослањајући се само на колена и ножне прсте, док је тело усправно”. Зашто је потребно да положај при клечању буде баш такав? Само у том положају може се у левој руци држати молитвеник, из кога се читају одређене молитве, а десној руци се може у сваком моменту, кад је то потребно, прекрстити. Седење на петама већ није клечање, а ослањање рукама о под онемогућава стављање на себе знак крста.
Међутим и при домаћој молитви треба водити рачуна кад и колико дуго клечати. Оног момента, кад почнемо мислити више на своја колена, с обзиром да клечање није природни облик положаја нашег тела, него на речи молитве коју при том изговарамо, боље је устати и наставити мољење стојећи. То је и у великопосним богослужењима тачно регулисано.
Метаније
Чинити метаније, тј. метанисати, значи клањати се, поклонити се.
Поклон телом до појаса, када се стојећи сагнемо у струку тако да прстима руке додирнемо под, и поново се усправимо, назива се мала метанија. Ова врста метаније се чини често, приликом целивања икона по уласку у храм, а и после током самог богослужења.
Велико метаније је потпуни поклон целим телом. Када клекнемо на оба колена, ставимо обе руке на под, и челом додирнемо под, након чега устајемо.
Метаније су присутне у свакодневном животу Православног верника током целе године, мада се у време великих покајничких подвига током постова, а нарочито Часног поста, оне умножавају, поготово велике метаније.
Александар Стојановић
