Zaboravljajući prošlost, gubimo sadašnjost
Nažalost, sada se Crkva sve više poziva da napusti bogatstvo nagomilano tokom dva milenijuma, iz životnog iskustva i, na kraju, od Predanja zarad sveta koji se menja. Crkvu vrlo često optužuju za inertnost, konzervativizam, neosetljivost, nesposobnost da čuje puls istorije.
Savremeni svet, vaspitan na ideji tehnološkog napretka, u osnovi je orijentisan ka budućnosti, vektor njegove percepcije je usmeren napred. Savremeni čovek živi u budućnosti, zaboravljajući prošlost i, kao rezultat, gubeći sadašnjost. On gradi svoju budućnost, ostavljajući stvarnost sadašnjosti izvan praga percepcije, i stoga ne živi, već samo uvežbava „srećnu budućnost“ u svojoj mašti. Crkveni tradicionalizam je pogružen u sozercanje večnosti, otkriveno u blagodatnom iskustvu života. Živeći i razvijajući se u dinamici istorije, Crkva je i dalje usmerena ka večnosti. I u tom shvatanju i percepciji leži ceo sukob između tradicionalizma i modernizma. Ovaj sukob dovodi do nerazumevanja od strane moderniste usmerenog ka budućnosti celokupne suštine hrišćanskog tradicionalizma, koji bolno sagledava sve vrste inovacija.
Radikalni modernizam i Bogom dana realnost
Zašto su za pravoslavne hrišćane „tradicije duboke antike“ od tolikog značaja, zašto ne mogu da slede put mnogih verskih konfesija i pokušaju da postanu zgodniji i udobniji za „progresivno čovečanstvo“? Zato jer je tradicija unutrašnja, duboka osnova hrišćanstva.
„Jer ja primih od Gospoda što vam i predadoh, da Gospod Isus one noći kad bješe predan, uze hljeb, “ (1. Kor. 11, 23), piše apostol Pavle korintskim hrišćanima, objašnjavajući značenje Tajne Evharistije. Apostol „prenosi“ hrišćanima ono što je „od sebe primio“.
Dakle, izvor Crkvenog Predanja je Bog. Predanje počinje u Gospodu, u dubini Trojice, i zato ga Crkva toliko ceni, ne dozvoljavajući radikalnom modernizmu da dodirne Bogom datu stvarnost. Ova bogodarnost je glavna suštinska odlika Svetog Predanja. Transcendentalni, vanzemaljski i stoga nespoznatljivi Tvorac, izranjajući iz transcendencije, sam se otkriva čoveku, darujući Sebe sopstvenoj tvorevini. U stvarnosti Ovaploćenja Boga, počinje stvarnost tradicije, jer je to moguće samo zato što se „Bog daje ljudima“, celom čovečanstvu.
U sagledavanju ovog dara, u iskustvu susreta sa Gospodom, Crkva se rađa iskustvom blagodatnog života sa Hristom. Izvan ovog iskustva, teologija i razgovor o Bogu su nezamislivi. Učešće u ovom iskustvu je zajedništvo u Predanju, u kome se prenosi preobražaj čoveka pri susretu sa Bogom, a ne priče o tom preobražaju. Stoga je u pravoslavlju Predanje zamišljeno kao ontološki čin, a ne kao kodifikovana zbirka uputstava i pravila. To je razlika između Svetog predanja, kako ga shvataju pravoslavni, i „verbalnog predanja“, o kome protestantski teolozi često govore sa poštovanjem.
Tradicija života
Sveto Predanje je iskustvo života, ali se ovaj život ostvaruje u Crkvi, koja je mističko Telo Hristovo. U Crkvi Predanje dobija svoj pravi smisao. Iskustvo blagodatnog života podvižnika prvih vekova identično je duhovnom iskustvu svetih našeg vremena. Tako se učenje o neprestanoj molitvi, izraženo u pismima apostola Pavla (1. Sol. 5, 17), razvija u spisima avve Evagrija u 6. veku, gde se otkriva kao „umna molitva“, a kasnije nalazi svoj izraz u bogoslovskim delima svetog Grigorija Palame i drugih isihasta. Isihastičko viđenje sveta otkriva se i u životu i delima našeg svetog sunarodnika – svetog Pajsija Veličkovskog i u podvigu velikih optinskih staraca – praktično naših savremenika. U razvoju ovog učenja o molitvi, suočavamo se sa neprekidnim „apostolskim predanjem“. Ali ova tradicija nije intelektualna, nije akademska sofisticiranost, već tradicija života. Ova tradicija se jasno može videti i u pravoslavnom ikonopisu. U likovima prepodobnog Andreja Rubljova, najistaknutijeg predstavnika ruske ikonopisne škole, nalazimo bogoslovske ideje hrišćanskih podvižnika i „potragu za lepotom“ tako svojstvenoj vizantijskoj estetici.
Predanje Crkve je predanje života u Duhu Svetom, i stoga kriterijum njene istinitosti postaje crkvenost, shvaćena kao učešće u životu (pre svega liturgijskom) celokupnog crkvenog organizma. Iskustvo Predanja ispunjeno je iskustvom opštenja sa Bogom, iskustvom molitve i iskustvom Evharistije. U Tajni Evharistije Crkva „sabira“ sebe i u Liturgiji nalazi svoju sabornost. Bez Liturgije, Crkva je nezamisliva, pa se, nastojeći da dotakne iskustvo života, nepromenljivo prožima liturgijskim iskustvom. Za Svetog Vasilija Velikog „apostolsko predanje“ je bogoslužbena praksa, „svetinjski obred“, a za sveštenomučenika Irineja Lionskog – Evharistija je merilo istinitosti vere. : „Naše učenje je u saglasnosti sa Evharistijom a Evharistija, pak, potvrđuje naše učenje“. Dakle, liturgijsko-evharistijsko predanje je iskustvo zajednice sa Bogom, a evharistijska praksa je u direktnoj vezi sa imenima apostola Jakova, Petra i Marka.
Sve što je zaista ozbiljno uvek je konzervativno
Svo liturgijsko, kao i dogmatsko i asketsko bogatstvo Predanja, nasleđe je istorije. Ovo Predanje, koje su nam predali oci Crkve, rođeno je u srcima gorećim ljubavlju pri susretu sa Bogom i ispunjeno je najvećom dubinom misli. A ono što je zaista ozbiljno, uvek je konzervativno. Bez obzira na to kako se ljudi menjaju, žalovanje žene ostaje uvek isto, jer u tuzi žena ne izmišlja stvari. Najkonzervativniji fenomen ljudskog života, prema protojereju Aleksandru Jelčanjinovu, jeste religija, „jer je ona najdublji fenomen“.
Tradicija je iskustvo života koje svedoči o njegovoj vitalnosti. Kada se posmatra tradicija kao živi organizam, ne može biti govora ni o kakvom tabuu u promeni oblika njenog života i propovedi. Crkva, obavljajući svoju službu u moderno doba, nije muzej starina. Za pravoslavlje obredni oblici, ma koliko bili skupi, sami po sebi nisu vredni, ali su vredni utoliko što svedoče o Hristu. Hrišćanstvo je konzervativno, ali crkveni konzervativizam je suprotan ideologiji fundamentalizma: „Konzervativac brani vrednosti. Fundamentalista istorijske činjenice uzdiže na rang duhovne nepromenljivosti. Konzervativac, zasnovan na duhovno nepromenljivim principima, sudi o istorijskoj stvarnosti“.
Tradicija se svaki put iznova rađa u ljudskim dušama, rađa se za život. A blagodatno duhovno iskustvo ne čuva lične kvalitete hrišćanina, već podstiče na stvaralačko sagledavanje tradicije, sastvaralaštvo sa Bogom Tvorcem. Sa ovim stvaralačkim porivom povezana je i bogata liturgijska himnografija, kada „iz izobilja srca govore usta“, i velika količina asketske literature. Ali hrišćansko stvaralaštvo nije anarhični neobuzdani let ljudske mašte. Ono stiče zajednicu sa blaženim energijama u iskustvu tradicije, u granicama tradicije. Tradicija, sa granicama zacrtanim u dogmama i doktrinama, postaje polje čovekove stvaralačke delatnosti, gde u stvaralaštvu stiče iskustvo života u večnosti.
To je perspektiva Večnosti koja jasno ukazuje na dinamiku tradicije i njenu vitalnost. Okrenuvši se ka Večnosti, ona u sebi preobražava i divno bogatstvo prošlosti i neuhvatljivu sadašnjost, i svetlošću nade obasjava nepoznatu budućnost. U tom pravcu ka Večnosti, ne mirujući, već dinamički postojeći, tradicija ne poriče vreme, već ispunjava ljudsku istoriju pulsom Večnosti, dok će progresivni modernizam, zahvaćen promenljivošću, na kraju biti primoran da napusti istoriju. Zato se Crkva, stvaralački doživljavajući celokupnu istoriju čovečanstva, suprotstavlja modernizmu kao nihilizmu koji vodi ka uništenju društva, i čvrsto stoji na principima hrišćanskog tradicionalizma.
protojerej Andrej Nikolaidi
