Заборављајући прошлост, губимо садашњост
Нажалост, сада се Црква све више позива да напусти богатство нагомилано током два миленијума, из животног искуства и, на крају, од Предања зарад света који се мења. Цркву врло често оптужују за инертност, конзервативизам, неосетљивост, неспособност да чује пулс историје.
Савремени свет, васпитан на идеји технолошког напретка, у основи је оријентисан ка будућности, вектор његове перцепције је усмерен напред. Савремени човек живи у будућности, заборављајући прошлост и, као резултат, губећи садашњост. Он гради своју будућност, остављајући стварност садашњости изван прага перцепције, и стога не живи, већ само увежбава „срећну будућност“ у својој машти. Црквени традиционализам је погружен у созерцање вечности, откривено у благодатном искуству живота. Живећи и развијајући се у динамици историје, Црква је и даље усмерена ка вечности. И у том схватању и перцепцији лежи цео сукоб између традиционализма и модернизма. Овај сукоб доводи до неразумевања од стране модернисте усмереног ка будућности целокупне суштине хришћанског традиционализма, који болно сагледава све врсте иновација.
Радикални модернизам и Богом дана реалност
Зашто су за православне хришћане „традиције дубоке антике“ од толиког значаја, зашто не могу да следе пут многих верских конфесија и покушају да постану згоднији и удобнији за „прогресивно човечанство“? Зато јер је традиција унутрашња, дубока основа хришћанства.
„Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад бјеше предан, узе хљеб, “ (1. Кор. 11, 23), пише апостол Павле коринтским хришћанима, објашњавајући значење Тајне Евхаристије. Апостол „преноси“ хришћанима оно што је „од себе примио“.
Дакле, извор Црквеног Предања је Бог. Предање почиње у Господу, у дубини Тројице, и зато га Црква толико цени, не дозвољавајући радикалном модернизму да додирне Богом дату стварност. Ова богодарност је главна суштинска одлика Светог Предања. Трансцендентални, ванземаљски и стога неспознатљиви Творац, израњајући из трансценденције, сам се открива човеку, дарујући Себе сопственој творевини. У стварности Оваплоћења Бога, почиње стварност традиције, јер је то могуће само зато што се „Бог даје људима“, целом човечанству.
У сагледавању овог дара, у искуству сусрета са Господом, Црква се рађа искуством благодатног живота са Христом. Изван овог искуства, теологија и разговор о Богу су незамисливи. Учешће у овом искуству је заједништво у Предању, у коме се преноси преображај човека при сусрету са Богом, а не приче о том преображају. Стога је у православљу Предање замишљено као онтолошки чин, а не као кодификована збирка упутстава и правила. То је разлика између Светог предања, како га схватају православни, и „вербалног предања“, о коме протестантски теолози често говоре са поштовањем.
Традиција живота
Свето Предање је искуство живота, али се овај живот остварује у Цркви, која је мистичко Тело Христово. У Цркви Предање добија свој прави смисао. Искуство благодатног живота подвижника првих векова идентично је духовном искуству светих нашег времена. Тако се учење о непрестаној молитви, изражено у писмима апостола Павла (1. Сол. 5, 17), развија у списима авве Евагрија у 6. веку, где се открива као „умна молитва“, а касније налази свој израз у богословским делима светог Григорија Паламе и других исихаста. Исихастичко виђење света открива се и у животу и делима нашег светог сународника – светог Пајсија Величковског и у подвигу великих оптинских стараца – практично наших савременика. У развоју овог учења о молитви, суочавамо се са непрекидним „апостолским предањем“. Али ова традиција није интелектуална, није академска софистицираност, већ традиција живота. Ова традиција се јасно може видети и у православном иконопису. У ликовима преподобног Андреја Рубљова, најистакнутијег представника руске иконописне школе, налазимо богословске идеје хришћанских подвижника и „потрагу за лепотом“ тако својственој византијској естетици.
Предање Цркве је предање живота у Духу Светом, и стога критеријум њене истинитости постаје црквеност, схваћена као учешће у животу (пре свега литургијском) целокупног црквеног организма. Искуство Предања испуњено је искуством општења са Богом, искуством молитве и искуством Евхаристије. У Тајни Евхаристије Црква „сабира“ себе и у Литургији налази своју саборност. Без Литургије, Црква је незамислива, па се, настојећи да дотакне искуство живота, непроменљиво прожима литургијским искуством. За Светог Василија Великог „апостолско предање“ је богослужбена пракса, „светињски обред“, а за свештеномученика Иринеја Лионског – Евхаристија је мерило истинитости вере. : „Наше учење је у сагласности са Евхаристијом а Евхаристија, пак, потврђује наше учење“. Дакле, литургијско-евхаристијско предање је искуство заједнице са Богом, а евхаристијска пракса је у директној вези са именима апостола Јакова, Петра и Марка.
Све што је заиста озбиљно увек је конзервативно
Сво литургијско, као и догматско и аскетско богатство Предања, наслеђе је историје. Ово Предање, које су нам предали оци Цркве, рођено је у срцима горећим љубављу при сусрету са Богом и испуњено је највећом дубином мисли. А оно што је заиста озбиљно, увек је конзервативно. Без обзира на то како се људи мењају, жаловање жене остаје увек исто, јер у тузи жена не измишља ствари. Најконзервативнији феномен људског живота, према протојереју Александру Јелчањинову, јесте религија, „јер је она најдубљи феномен“.
Традиција је искуство живота које сведочи о његовој виталности. Када се посматра традиција као живи организам, не може бити говора ни о каквом табуу у промени облика њеног живота и проповеди. Црква, обављајући своју службу у модерно доба, није музеј старина. За православље обредни облици, ма колико били скупи, сами по себи нису вредни, али су вредни утолико што сведоче о Христу. Хришћанство је конзервативно, али црквени конзервативизам је супротан идеологији фундаментализма: „Конзервативац брани вредности. Фундаменталиста историјске чињенице уздиже на ранг духовне непроменљивости. Конзервативац, заснован на духовно непроменљивим принципима, суди о историјској стварности“.
Традиција се сваки пут изнова рађа у људским душама, рађа се за живот. А благодатно духовно искуство не чува личне квалитете хришћанина, већ подстиче на стваралачко сагледавање традиције, састваралаштво са Богом Творцем. Са овим стваралачким поривом повезана је и богата литургијска химнографија, када „из изобиља срца говоре уста“, и велика количина аскетске литературе. Али хришћанско стваралаштво није анархични необуздани лет људске маште. Оно стиче заједницу са блаженим енергијама у искуству традиције, у границама традиције. Традиција, са границама зацртаним у догмама и доктринама, постаје поље човекове стваралачке делатности, где у стваралаштву стиче искуство живота у вечности.
То је перспектива Вечности која јасно указује на динамику традиције и њену виталност. Окренувши се ка Вечности, она у себи преображава и дивно богатство прошлости и неухватљиву садашњост, и светлошћу наде обасјава непознату будућност. У том правцу ка Вечности, не мирујући, већ динамички постојећи, традиција не пориче време, већ испуњава људску историју пулсом Вечности, док ће прогресивни модернизам, захваћен променљивошћу, на крају бити приморан да напусти историју. Зато се Црква, стваралачки доживљавајући целокупну историју човечанства, супротставља модернизму као нихилизму који води ка уништењу друштва, и чврсто стоји на принципима хришћанског традиционализма.
протојереј Андреј Николаиди
