Kao posebnu karakteristiku duhovnog života kod pravoslavnih Srba smatram da treba istaći Kosovsko opredeljenje Srpskog naroda, to jest njegovu uglavnom okrenutost, a u kritičnim situacijama i konačnu opredeljenost za Carstvo Nebesko, a ne za zemaljsko. Primere toga imamo neprekidno kroz svu hrišćansku istoriju Srpskog naroda, kako pre Svetoga Save tako i posle njega, kako pre Kosova tako i posle Kosova, sve do današnje situacije i stanja duha živo verujućih pravoslavnih Srba.
Opredelivši se za Hrišćanstvo i napustivši mnogoboštvo, Srbi su se već opredelili za Carstvo Božije, nasuprot carstva kesarevog, ovozemaljskog. To opredeljenje su zatim naročito projavili Srpski Svetitelji i podvižnici, ti Hristovi neodstupni vrlinici (o. Justin) i vrletnici (ep. Nikolaj), koji su se kroz podvige penjali najvrletnijim stazama ka Nebeskom Carstvu. Na čelu njihovom je svakako Sveti Sava, koji sve ostavi: carstvo, slavu, bogatstvo, sva uživanja, i tako svome rodu dade svetli i moćni primer trajnog opredeljenja za Nebesko Carstvo. Podvig Svetog Save (a i Nemanje) samo je dosledno ponovio Kosovski velikomučenik – Sveti Lazar, tako da je s pravom rečeno da „i Sveti Sava i Sveti Lazar imaju isti izvor i utoku: privoljevanje Carstvu Nebeskom“ (Marko Marković, Tajna Kosova).
Tajnu Kosovskog opredeljenja za mučeništvo radi Nebeskog Carstva čak je i narodni pesnik pravilno shvatio, tj. hristološki i hristocentrično, o čemu je vrlo pronicljivo pisao već Miloš Đurić, zatim Vladika Nikolaj, p. Justin Popović, i nedavno Marko Marković (u Parizu).
No davno pre njih pisali su o Kosovskom opredeljenju kao mučeništtvu za Hrista srpski patrijarh Danilo III, kosovski savremenik, i srpski monasi pesmopisci, koji su sastavili Službu Svetom knezu Lazaru. Kosovsko opredeljenje Srpskog naroda je hrišćansko, mučeničko, monaško i podvižničko opredeljenje. Ono se projavljivalo svaki put kad je trebalo da Srbi svoje živote daju za Krst Časni i slobodu zlatnu (ne slobodu po svaku cenu, nego slobodu svetu i zlatnu, slobodu koja neće uprljati veru i obraz). Kosovsko se opredeljenje ispoljilo i u seobama pod Turcima, u odstojavanju Pravoslavlja pod Turcima, u odstojavanju Pravoslavlja pod turskom i austrijskom vlašću, u Karađorđevom, naizgled beznadežnom, podvigu vaskrsa Srbije, u srpskoj Albanskoj Golgoti, pa čak, u izvesnom smislu, i 27. martu, kad su Srbi izabrali radije grob nego rob.
Osobito je Kosovsko opredeljenje za Carstvo Nebesko bilo prisutno i živo kod Srba Mučenika i Novomučenika, a prisutno je i kod svih onih pravoslavnih Srba koji i danas nose svoj krst i za Hristom idu, gledajući pritom uvek više na onaj nego na ovaj svet. Jer, „zemaljsko je za malena carstvo, a Nebesko uvek i doveka“. Ovo trajno opredeljenje za Nebesko Carstvo vladika Nikolaj naziva opredeljenjem za „Nebesku Srbiju“, ali ne u nekom nacionalističkom smislu, već kao duhovno opredeljenje za sledovanje i idenje za Srbima Svetiteljima, koji su već postali stanovnici Večnog Carstva Hristovog. Jer, na pozornici svetske istorije bivaju u svako istorijsko vreme „žetve Gospodnje“, tj. Bog sabira u Svoju nebesku žitnicu bogolike i bogopodobne ljude Svoje, bogougodnike i hristonosce. Kosovsko opredeljenje je opredeljenje za takvu „Nebesku Srbiju“, a to je onaj večni „Sabor Srba Svetitelja“ u večnom i svečovečnom Saboru Hristovom – Crkvi Nebeskoj, Višnjem Jerusalimu, Gradu Boga Živoga i Božijih večnoživih svetih, bogolikih i bogopodobnih ljudi
