Као посебну карактеристику духовног живота код православних Срба сматрам да треба истаћи Косовско опредељење Српског народа, то јест његову углавном окренутост, а у критичним ситуацијама и коначну опредељеност за Царство Небеско, а не за земаљско. Примере тога имамо непрекидно кроз сву хришћанску историју Српског народа, како пре Светога Саве тако и после њега, како пре Косова тако и после Косова, све до данашње ситуације и стања духа живо верујућих православних Срба.
Определивши се за Хришћанство и напустивши многобоштво, Срби су се већ определили за Царство Божије, насупрот царства кесаревог, овоземаљског. То опредељење су затим нарочито пројавили Српски Светитељи и подвижници, ти Христови неодступни врлиници (о. Јустин) и врлетници (еп. Николај), који су се кроз подвиге пењали најврлетнијим стазама ка Небеском Царству. На челу њиховом је свакако Свети Сава, који све остави: царство, славу, богатство, сва уживања, и тако своме роду даде светли и моћни пример трајног опредељења за Небеско Царство. Подвиг Светог Саве (а и Немање) само је доследно поновио Косовски великомученик – Свети Лазар, тако да је с правом речено да „и Свети Сава и Свети Лазар имају исти извор и утоку: привољевање Царству Небеском“ (Марко Марковић, Тајна Косова).
Тајну Косовског опредељења за мучеништво ради Небеског Царства чак је и народни песник правилно схватио, тј. христолошки и христоцентрично, о чему је врло проницљиво писао већ Милош Ђурић, затим Владика Николај, п. Јустин Поповић, и недавно Марко Марковић (у Паризу).
Но давно пре њих писали су о Косовском опредељењу као мученишттву за Христа српски патријарх Данило III, косовски савременик, и српски монаси песмописци, који су саставили Службу Светом кнезу Лазару. Косовско опредељење Српског народа је хришћанско, мученичко, монашко и подвижничко опредељење. Оно се пројављивало сваки пут кад је требало да Срби своје животе дају за Крст Часни и слободу златну (не слободу по сваку цену, него слободу свету и златну, слободу која неће упрљати веру и образ). Косовско се опредељење испољило и у сеобама под Турцима, у одстојавању Православља под Турцима, у одстојавању Православља под турском и аустријском влашћу, у Карађорђевом, наизглед безнадежном, подвигу васкрса Србије, у српској Албанској Голготи, па чак, у извесном смислу, и 27. марту, кад су Срби изабрали радије гроб него роб.
Особито је Косовско опредељење за Царство Небеско било присутно и живо код Срба Мученика и Новомученика, а присутно је и код свих оних православних Срба који и данас носе свој крст и за Христом иду, гледајући притом увек више на онај него на овај свет. Јер, „земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека“. Ово трајно опредељење за Небеско Царство владика Николај назива опредељењем за „Небеску Србију“, али не у неком националистичком смислу, већ као духовно опредељење за следовање и идење за Србима Светитељима, који су већ постали становници Вечног Царства Христовог. Јер, на позорници светске историје бивају у свако историјско време „жетве Господње“, тј. Бог сабира у Своју небеску житницу боголике и богоподобне људе Своје, богоугоднике и христоносце. Косовско опредељење је опредељење за такву „Небеску Србију“, а то је онај вечни „Сабор Срба Светитеља“ у вечном и свечовечном Сабору Христовом – Цркви Небеској, Вишњем Јерусалиму, Граду Бога Живога и Божијих вечноживих светих, боголиких и богоподобних људи
