Danas ćemo govoriti o najčešćim greškama koje ljudi prave kada prilaze Čaši sa Telom i Krvlju Hristovom. Ove greške su preuzete iz svešteničke prakse.
Parohijani i posetioci
Ovde bih želeo da se detaljno zadržim na dva pojma (veoma umesna i precizna) koja su se pojavila među mudrim crkvenim ljudima. Ljudi koji dolaze u crkvu vernici dele na „parohijane“ i „posetioce“.
Za parohijana je Bog centar života. On dolazi u hram i žuri pre svega Onome koji živi u ovom hramu. Ovo je glavni zadatak parohijana. Božanske službe za parohijana su velika svetinja.
Posetilac misli drugačije. On ne stavlja Boga u centar svog života. Za njega centar života može biti različit: porodica, deca, stan, auto, položaj, udobnost, žeđ za novcem, zadovoljstvo ili zabava. Generalno, centar posetioca je u zemaljskoj materijalnoj ravni. I dolazi u hram da reši jedan potpuno materijalni, zemaljski problem. Takvi se odmah vide u crkvama. Imaju jednu karakterističnu osobinu. Liturgija ih ne zanima. Njima bogosluženje nije potrebno, što je upravo razlog zbog kojeg hram postoji. Zanimaju ih sveće, ikone svetaca, molitve (molitve za početak svakog dobrog dela, za putnike, za bolesne itd.). Ne kažem da sve ovo nije potrebno. Ovo je važno i neophodno. Potrebne su nam sveće i molitve. Ali ja govorim o određivanju prioriteta. Shodno tome, posetilac i parohijanin imaju različit odnos prema Tajni Pričešća Tela i Krvi Hristove.
Parohijanin shvata da su Telo i Krv Hristova najveći dar Božiji i najveća svetinja Crkve. Posetilac se prema Tajni odnosi kao prema nekoj piluli koja će rešiti njegov problem. Prima tajnu kao da je izolovan od Hrista. Za vreme Liturgije zeva, jer nije zainteresovan za nju. Za njega je važan sam trenutak pričešća, posle kojeg posetilac može čak i da napusti crkvu ne čekajući otpust.
Odvratnost
Ovi problemi su često organski svojstveni parohijanima koji još ne osećaju ili ne poznaju punu dubinu Evharistije. Ali ove zablude mogu postojati i među vernicima koji ne mogu da prevaziđu svoje gađenje ili sumnju. Navedeni problemi su posebno postali akutni zbog nedavne epidemije korona virusa. Takav čovek može da doživi osećanje gađenja zbog toga što se mnogi pričešćuju iz jedne Čaše, jednom kašikom, a jednom krpom brišu usne. Ovi ljudi donose dosta problema sveštenstvu, jer se trude da uzmu komad Tela Hristovog, upijenog Krvlju Hristovom, jedva dodirujući kašiku. Ili izvode naročite „plesove” usnama, zubima i jezikom kako bi što manje dodirivali kašiku. Rezultat je katastrofalan.
Prvo, oni se klate na ivici činjenja smrtnog greha: prosipanja Svetih Darova. Svi ovi usno-zubni eksperimenti sumnjičave osobe mogu dovesti do toga da Telo može pasti na pod, na odeću itd. Na isti način se može proliti Krv Hristova. A ovo je smrtni greh. Gaženje svetinje. Da ne govorimo o tome da je ovo smrtni greh za duhovnika sa đakonima i zaduženima koji nisu pazili na takvog čoveka i dozvolili mu da se pričesti. Sveštenik je dužan da prekine bogosluženje i na određen način odloži sve površine na koje su prosuti Sveti Darovi. Zatim mora da izvestiti nadležnog Episkopa o tome šta se dogodilo i da podnese epitimiju od njega, koja može biti veoma različita: zabrana služenja na kratko, slanje u manastir da donese plodove pokajanja itd.
Drugo, takva sumnjiva osoba nanosi strašnu štetu njegovoj duši. I to osećanje gađenja i sumnjičavosti mora se iskoreniti u sebi, kao otrovni, smrtonosni korov. Jer setimo se reči svetog prvostolnog apostola Pavla: „Zato ko jede ovaj hleb ili pije čašu Gospodnju nedostojno, biće kriv Telu i Krvi Gospodnjoj… Jer ko jede i pije nedostojno jede i pije osudu za sebe, bez obzira na Telo Gospodnje. Zbog toga su mnogi od vas slabi i bolesni, i mnogi umiru“. (1. Kor. 11:27,29,30)
Žurba i nepotrebni pokreti
Još jedna negativna pojava, koja se takođe može nazvati „pričesnički juriš“. U sovjetskim vremenima postojao je takav fenomen – „juriša na šaltere“. Oskudna roba je kupovana na juriš. Neki su taj isti stav preneli i na Tajne. Oni jurišaju na sveštenika sa Čašom, pokušavaju da prvi dođu do Svetih Darova, guraju se i probijaju se kroz kolone vernika. To je, naravno, pogrešno.
Prvo, postoji opasnost od prosipanja Svetih Darova. A ovo je, kao što smo gore rekli, smrtni greh i za vas i za sveštenika. Osim toga, ako se ovo desi, ne daj Bože, krivac ipak neće odgovarati.
Drugo, žuriti ka Čaši izazivajući psihičku, a ponekad i fizičku nelagodu ili čak štetu bližnjima, nije hrišćansko. To je greh.
Kakva je korist čoveku od pričešća Tela i Krvi Hristove, ako je pričešće svrha sveta, vrhunac Božanske ljubavi prema ljudima, a on nema ni mira ni ljubavi prema ljudima, naprotiv, ima gordosti, želje za primatom? Treba da se pričestite u miru, u bratoljublju, u ljubavi, u miru i strahu Božijem.
Teatralnost
Sledeći tip greške je tipičan za vernike. Takvi ljudi žarko i s ljubavlju su žedni Boga i idu k Njemu. Oni shvataju svetost pričešća Tela i Krvi Hristove. Ali oni takođe imaju izobličenja u svom duhovnom životu, uključujući i ona koja se tiču pravila pričešća. Pre pričešća, takva osoba pokušava da se „izrazi“, da istisne određenu emociju. Često to znači suze, drhtanje i nervozu celog tela. Takvo je spoljašnje formalizovano glumljeno pokajanje, jecanje, jadikovke itd. Ovo čoveka uopšte ne čini lepim. I opasno je, kako za sveštenika koji pričešćuje, tako i za duhovni život čoveka.
Vizija sopstvenih greha i blagodatni dar suza su darovi Svetog Duha koji se moraju steći unutrašnjim trudom. Kroz molitvu, smirenje, pokajanje itd. Jednog dana, ako Bog da, biće vam poslani. Ali prisiljavanje na ovo je opasno za dušu.
„Nisam dostojan pričešća“
Ovo predstavlja još jedan oblik prelesti. Pokajanje ne treba da nas čini malodušnim. Trebalo bi da nas usmeri ka Bogu. I dovesti do onog najvažnijeg duhovnog temelja naše ličnosti, a to je razumevanje nepromenljive istine: „bez Boga ne mogu ništa“. Uostalom, niko (ni jedan čovek) na zemlji nije dostojan pričešća. Ni jedan episkop, sveštenik, đakon, monah ili mirjanin – niko nije dostojan ove najveće svetinje. Ali to je svima nama dato milošću Božijom.
Kako se pravilno pričestiti
Red pred pričešće u crkveno-liturgijskoj praksi formira se na sledeći način. Ako u hramu ima monaha, onda oni prvi prilaze Čaši. Posle njih se pričešćuju deca, pošto im je zbog starosti najteže izdržati službu. Tada se pričešćuju stariji ili oni koji su teško bolesni i teško stoje. Zatim muškarci, pa žene. Ako je moguće, možete se pokloniti do zemlje kada sveštenik uzme putir sa oltara. Ako to nije moguće zbog gomile ljudi, onda morate napraviti mali poklon. Ispred Čaše treba da prekrstite ruke na grudima, širom otvorite usta, sam sveštenik će staviti u vas komadić Telo, ispunjeno Krvlju Hristovom. Zatim treba zatvoriti usta i sačekati dok đakoni ili zaduženi ne obrišu usta ubrusom.
Ni ikone ni druge svetinje u hramu u ovom trenutku ne treba celivati niti razgovarati. Uzmite parče nafore i pojedite, pa pijte iz čaše koju daje duhovnik, da vam više ne ostane Svetih Darova u ustima (ruska praksa). Onda možete celivati ikone i razgovarati.
Protojerej Andrej Čiženko
