Данас ћемо говорити о најчешћим грешкама које људи праве када прилазе Чаши са Телом и Крвљу Христовом. Ове грешке су преузете из свештеничке праксе.
Парохијани и посетиоци
Овде бих желео да се детаљно задржим на два појма (веома умесна и прецизна) која су се појавила међу мудрим црквеним људима. Људи који долазе у цркву верници деле на „парохијане“ и „посетиоце“.
За парохијана је Бог центар живота. Он долази у храм и жури пре свега Ономе који живи у овом храму. Ово је главни задатак парохијана. Божанске службе за парохијана су велика светиња.
Посетилац мисли другачије. Он не ставља Бога у центар свог живота. За њега центар живота може бити различит: породица, деца, стан, ауто, положај, удобност, жеђ за новцем, задовољство или забава. Генерално, центар посетиоца је у земаљској материјалној равни. И долази у храм да реши један потпуно материјални, земаљски проблем. Такви се одмах виде у црквама. Имају једну карактеристичну особину. Литургија их не занима. Њима богослужење није потребно, што је управо разлог због којег храм постоји. Занимају их свеће, иконе светаца, молитве (молитве за почетак сваког доброг дела, за путнике, за болесне итд.). Не кажем да све ово није потребно. Ово је важно и неопходно. Потребне су нам свеће и молитве. Али ја говорим о одређивању приоритета. Сходно томе, посетилац и парохијанин имају различит однос према Тајни Причешћа Тела и Крви Христове.
Парохијанин схвата да су Тело и Крв Христова највећи дар Божији и највећа светиња Цркве. Посетилац се према Тајни односи као према некој пилули која ће решити његов проблем. Прима тајну као да је изолован од Христа. За време Литургије зева, јер није заинтересован за њу. За њега је важан сам тренутак причешћа, после којег посетилац може чак и да напусти цркву не чекајући отпуст.
Одвратност
Ови проблеми су често органски својствени парохијанима који још не осећају или не познају пуну дубину Евхаристије. Али ове заблуде могу постојати и међу верницима који не могу да превазиђу своје гађење или сумњу. Наведени проблеми су посебно постали акутни због недавне епидемије корона вируса. Такав човек може да доживи осећање гађења због тога што се многи причешћују из једне Чаше, једном кашиком, а једном крпом бришу усне. Ови људи доносе доста проблема свештенству, јер се труде да узму комад Тела Христовог, упијеног Крвљу Христовом, једва додирујући кашику. Или изводе нарочите „плесове” уснама, зубима и језиком како би што мање додиривали кашику. Резултат је катастрофалан.
Прво, они се клате на ивици чињења смртног греха: просипања Светих Дарова. Сви ови усно-зубни експерименти сумњичаве особе могу довести до тога да Тело може пасти на под, на одећу итд. На исти начин се може пролити Крв Христова. А ово је смртни грех. Гажење светиње. Да не говоримо о томе да је ово смртни грех за духовника са ђаконима и задуженима који нису пазили на таквог човека и дозволили му да се причести. Свештеник је дужан да прекине богослужење и на одређен начин одложи све површине на које су просути Свети Дарови. Затим мора да известити надлежног Епископа о томе шта се догодило и да поднесе епитимију од њега, која може бити веома различита: забрана служења на кратко, слање у манастир да донесе плодове покајања итд.
Друго, таква сумњива особа наноси страшну штету његовој души. И то осећање гађења и сумњичавости мора се искоренити у себи, као отровни, смртоносни коров. Јер сетимо се речи светог првостолног апостола Павла: „Зато ко једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Телу и Крви Господњој… Јер ко једе и пије недостојно једе и пије осуду за себе, без обзира на Тело Господње. Због тога су многи од вас слаби и болесни, и многи умиру“. (1. Кор. 11:27,29,30)
Журба и непотребни покрети
Још једна негативна појава, која се такође може назвати „причеснички јуриш“. У совјетским временима постојао је такав феномен – „јуриша на шалтере“. Оскудна роба је купована на јуриш. Неки су тај исти став пренели и на Тајне. Они јуришају на свештеника са Чашом, покушавају да први дођу до Светих Дарова, гурају се и пробијају се кроз колоне верника. То је, наравно, погрешно.
Прво, постоји опасност од просипања Светих Дарова. А ово је, као што смо горе рекли, смртни грех и за вас и за свештеника. Осим тога, ако се ово деси, не дај Боже, кривац ипак неће одговарати.
Друго, журити ка Чаши изазивајући психичку, а понекад и физичку нелагоду или чак штету ближњима, није хришћанско. То је грех.
Каква је корист човеку од причешћа Тела и Крви Христове, ако је причешће сврха света, врхунац Божанске љубави према људима, а он нема ни мира ни љубави према људима, напротив, има гордости, жеље за приматом? Треба да се причестите у миру, у братољубљу, у љубави, у миру и страху Божијем.
Театралност
Следећи тип грешке је типичан за вернике. Такви људи жарко и с љубављу су жедни Бога и иду к Њему. Они схватају светост причешћа Тела и Крви Христове. Али они такође имају изобличења у свом духовном животу, укључујући и она која се тичу правила причешћа. Пре причешћа, таква особа покушава да се „изрази“, да истисне одређену емоцију. Често то значи сузе, дрхтање и нервозу целог тела. Такво је спољашње формализовано глумљено покајање, јецање, јадиковке итд. Ово човека уопште не чини лепим. И опасно је, како за свештеника који причешћује, тако и за духовни живот човека.
Визија сопствених греха и благодатни дар суза су дарови Светог Духа који се морају стећи унутрашњим трудом. Кроз молитву, смирење, покајање итд. Једног дана, ако Бог да, биће вам послани. Али присиљавање на ово је опасно за душу.
„Нисам достојан причешћа“
Ово представља још један облик прелести. Покајање не треба да нас чини малодушним. Требало би да нас усмери ка Богу. И довести до оног најважнијег духовног темеља наше личности, а то је разумевање непроменљиве истине: „без Бога не могу ништа“. Уосталом, нико (ни један човек) на земљи није достојан причешћа. Ни један епископ, свештеник, ђакон, монах или мирјанин – нико није достојан ове највеће светиње. Али то је свима нама дато милошћу Божијом.
Како се правилно причестити
Ред пред причешће у црквено-литургијској пракси формира се на следећи начин. Ако у храму има монаха, онда они први прилазе Чаши. После њих се причешћују деца, пошто им је због старости најтеже издржати службу. Тада се причешћују старији или они који су тешко болесни и тешко стоје. Затим мушкарци, па жене. Ако је могуће, можете се поклонити до земље када свештеник узме путир са олтара. Ако то није могуће због гомиле људи, онда морате направити мали поклон. Испред Чаше треба да прекрстите руке на грудима, широм отворите уста, сам свештеник ће ставити у вас комадић Тело, испуњено Крвљу Христовом. Затим треба затворити уста и сачекати док ђакони или задужени не обришу уста убрусом.
Ни иконе ни друге светиње у храму у овом тренутку не треба целивати нити разговарати. Узмите парче нафоре и поједите, па пијте из чаше коју даје духовник, да вам више не остане Светих Дарова у устима (руска пракса). Онда можете целивати иконе и разговарати.
Протојереј Андреј Чиженко
