Varošica Čajniče koja se sa svojih 2.500 stanovnika nalazi na samoj granici sa Crnom Gorom. Danas pripada Republici Srpskoj. Kažu, da varoš u velikoj meri za svoju slavu i ugled može zahvaliti čudotvornoj Bogorodičinoj ikoni – Lepotici iz Čajniča iliti, Čajničkoj Krasnici.
Poreklo same ikone je Sveti grad Jerusalim. Odatle ju je u našu zemlju, doneo Sveti kralj Milutin, kada je u njemu bio na poklonjenju. Budući poznat kao izdašni dobročinitelj, izgradivši manastir u Svetom gradu od tamošnjih monaha, na dar je dobio ovu svetinju.
U početku Čajnička Krasnica je bila zaštitnica Svetorodne loze Nemanjića, da bi je kasnije car Uroš V (Dušanov sin) preneo u manastir Banja blizu Priboja – u znak zahvalnosti Bogu, za srećno izlečenje posle duže bolesti.
Međutim, kada su Turci zapalili manastir Pribojska Banja, ikonu je od požara spasio neki seljanin iz Rudnog i preneo preko reke Lima u staru crkvu u Čajniču. U njoj je počivala narednih 370 g. dok nije premeštena u novu crkvu, gde se još uvek čuva.
Mesto hodočašća
U posleratno vreme, izgradnju ove nove crkve, pokrenuo je tadašnji jeromonah (Sveti) Vasilije Domanović, tako da je crkva izgrađena onakva kakva je bila, pre napada zavojevača. Pored Crkve izgrađen je konak za hodočasnike, koji svake godine dolaze u što većem broju u Čajniče, na poklonjenje Majci Božijoj.
Veliki broj pravoslavnih veruje kako je njihova dužnost da posete Čajniče najmanje jednom u životu o Bogorodičinim praznicima (Uspenije, Roždestvo, Odanije) kao što ljudi na poklonjenje idu u Svetu Zemlju. Stoga se često čuje Čajniče srpsko poklonište ili Čajniče grad Bogorodice.
Ova poklonička putovanja u Čajniče naročito su slavljena u Sarajevu. Naime, u tamošnjoj staroj Crkvi čitane su molitve za srećno putovanje poklonika koji su obično peške putovali, a samo stari i slabi su putovali kočijama; oni koji su ostajali u Sarajevu, pratili su ih do obronaka grada sa litijom, uz pevanje crkvenih pesama.
Zbog velikih čuda koja su se dešavala po Milosti Božijoj a molitvama Presvete Bogorodice, kada se počelo pričati da će se 1868.g. obnoviti manastir Pribojska Banja, i da će se ikona tamo vratiti pobunili su se svi meštani – ne samo pravoslavni, nego i muslimani, katolici i Jevreji – pa su hteli da spreče njeno premeštanje, čak i oružjem, tako da je do danas ikona ostala u Čajniču.
Skrivali je pravoslavni i muslimani zajedno
Do kraja svih proteklih ratova Čajnička Krasnica je bila skrivana i na nju su pazili danonoćno i pravoslavni i muslimani zajedno, skrivajući je u raznim kućama ili pećinama ne bi li tako sprečili da Svetinja dođe u neprijateljske ruke a i da bi sačuvali od krađe dragocene zavetne darove. (recimo, kruna Presvete Bogorodice bila je ukrašena jednim većim dijamantom i sa nekoliko drugih manjih; za vreme II sv.rata, posle eksplozije, pljačkanja crkve i upada razularenih neprijateljskih trupa – ovi dijamanti iz krune Presvete Bogorodice su nestali.)
Po odlasku tih divizija ikona je preneta u crkvu, sela Strečane u Sandžaku. Bilo je potom predloga da se prenese u Beograd i sačuva tamo do kraja rata, ali se tome narod usprotivio. Odatle je prebačena u jednu pećinu, gde je čuvana pod stražom, gde je povremeno dolazio sveštenik, vršio službu, a narod se na kolenima provlačio kroz uski ulaz i prisustvovao Bogosluženju. Ikona je potom prebačena i u crkvu selu Slatina kod Foče, a potom u selo Trpinje, gde je do kraja rata skrivana, u jednoj maloj pećini.
Čudotvorna ikona je vraćena u Čajniče, po obnovi crkve koju je narod rekonstriusao – i u kojoj je Krasnica ponovo postavljena, na dan Roždestva Presvete, 1959. god.
Svečani čin povratka ikone u Čajniče izvršio je Patrijarh srpski German sa nadležnim dabro-bosanskim Mitropolitom dr. Nektarijem, uz učešće nekoliko episkopa, mnogobrojnog sveštenstva i hiljada vernika iz Bosne, Hercegovine, Raške i dr.delova Srbije.
Ikona ima svoj akatist koji se čita za pomoć svima onima koji su nevoljni, ožalošćeni, bolesni, iscrpljeni dušom i telom, osamljeni u teškim danima.
Kao datum njenoga proslavljenja određen je 28. avgust po novom, odnosno 15. avgust po starom kalendaru, upravo na dan Uspenija slavne Vladičice naše, kojoj je crkva u kojoj ikona počiva i posvećena.
Čuda
Najveća je svetinja Republike Srpske.
Srpski Zlatoust, Sv. Vladika Nikolaj Velimirović smatrao je da je posle Ostroga, najveća svetinja na Balkanu, upravo ova ikona.
Osamnaestokupolnu crkvu u Čajniču, sagrađenu (do stare male crkve) u čast Majke Božije Čajničke, najvećim delom uništili su Italijani između 11. i 12. aprila 1943. g. – zapalivši veliku količinu nafte i municije u samoj crkvenoj porti. Od tada do 1946. g. crkva je sve više propadala, tako da je srušeno nekoliko kupola. Međutim, prilikom jedne velike eksplozije, iako je ceo inventar crkve bio uništen, ikona je ostala nepovređena i neoštećena – kao kada je ostala sačuvana tokom turskog razaranja manastira Banje, kada ju je seljanin izneo iz požara.
Jedan dečak rimokatoličke veroispovesti, rodom iz Zenice, je prestao govoriti. Služašči sveštenik, o. Jovan mu je pročitao molitvu pred ikonom Bogorodice Čajničke – i dečak je progovorio. Nakon završene molitve nesvesno je pitao dečaka, vodeći ga ka roditeljima: ,,Kada si prestao govoriti“? Na šta mu je dečak odgovorio: ,,Od kada sam se uplašio“ – te je opisao od čega i kada se uplašio.
Kao treći primer, opisaćemo događaj koji će pokazati do koje je mere Lepotica Čajnička poštovana od strane muslimana. Bilo je rečeno da će manastir Banja 1868. g. biti obnovljen i da će se čim se to bude uradilo Lepotica Čajnička preneti u ranije prebivalište. Svo stanovništvo Čajniča je bilo uzbuđeno, pa su čak i muslimani uzeli oružje da zaštite svetinju.
Izobraženje
Prema crkvenom predanju ovu čudotvornu ikonu je živopisao Sveti Apostol i Jevanđelist Luka. Na jednoj strani izobražen je lik Presvete Bogorodice, a na drugoj, lik Svetog Jovana Krstitelja.
Zbog stradanja i starosti u požarima, Likovi na ikoni su potamneli. Naročito Svetog Jovana Krstitelja, dok su izobraženja na ikoni Presvete Bogorodice sa Hristom, sačuvana.
Jedan kujundžija R. A. iz Sarajeva je 1868. godine uradio okov za ovu ikonu. Sav u zlatu i srebru, obostrano, tako da su ostala vidljiva samo lica Svetih. Tri godine zatvorivši svoju radnju i neprestano se posvetivši poslu u svom domu – ugradio je 17 kilograma zlata i srebra u ikonu, kako bi je ukrasio.
Ikona se čuva na posebnom mermernom prestolu, u novom hramu, na severoistočnoj strani iznad kojeg neprestano gori pet kandila koja se po kazivanju očevidaca – nisu ugasila čak ni za vreme eksplozije u II svetskom ratu, kada je crkva pretrpela veliko razaranje.
Sa leve i desne strane trona u kome ikona počiva, stoje dve ogromne sveće koje neprestano gore. Pri vrhu trona, na levoj i desnoj strani izobražena su dva goluba raširenih krila, kao simvoli Duha Svetoga koji natkriljuje Svetinju; izviše njih izobražena su tri Svetitelja, okovana u bronzi. (identitet im ne možemo utvrditi na osnovu izvora kojima se služimo prilikom pisanja ovog teksta).
Lik Bogorodice
Presveta Bogorodica je prikazana u srebrno – zlatnoj rizi, kao i Bogomladenac Isus Hristos.
Sami Njen lik je neobično tužan i zabrinut. Lice Joj je duguljasto sa skupljenim obrvama i usnama, blago povijenim na dole. Deluje kao da će svakog trenutka zaplakati.
Levom rukom pokazuje na Spasioca svega Sveta koji je sigurno smestilište našao na desnoj podlaktici Majke Svoje. U desnoj ruci drži razvijeni svitak sa tekstom iz Svetoga Pisma.
Lik Njegov je gotovo istovetan izražaju Lika Majke Njegove Prečiste. Glavu Mu okružuje Oreol, zlatno – posrebreni, sa velikim dragim kamenom pri samom vrhu.
Oreol Presvete Djeve, takođe je zlatno – posrebren sa carskom krunom, na kojoj nedostaje nekoliko dragih kamenja. Na rizi Njenoj se zapažaju tri zvezdice, kao simboli Trojičnosti lica Svete Trojice – Boga Oca, Boga Sina i Boga Duha Svetoga.
Ovde se možemo zamisliti, zašto je ikonopisac izobrazio baš ovako karakterističan Lik Prisnodjeve Marije i Bogomladenca Hrista. Kada dublje sagledamo, takav umetničko – sozercateljni doživljaj Lika Prisnodjeve, nije bio neočekivan za ikonopisca kakav je bio Sveti apostol Luka.
Upravo on je prisustvovao stradanju Sina Njenog. Pa je samim tim bio i nemi svedok svih Njenih patnji i bolova koje je doživljavala, gledajući Sina Svoga.
Ta Njena, tačnije Njihova stradanja za rod ljudski, Apostol je ovekovečio na način na koji mi to danas možemo videti.
Patnje Majke Božije sigurno da su bile dodatno uvećane gledajući odnos koji je narod izrailjski imao ka Stvoritelju svome – a Koga poznao nije. I koga je na kraju i razapeo.
Verovatno da otuda ni lik Njegov ne može biti ništa drugojačiji od stradajućeg. „Sud roda ljudskog nad Njim se izvršuje“.
A Sveto predanje nam kaže da se živeći među ljudima, nijednom nije nasmejao.
