Mnogima nije jasno kada čuju reči koje Svetitelji govore o sebi samima. Neki pomisle da to nije iskreno, jer kako je moguće da činiš dobra dela i da istovremeno smatraš sebe najgorim čovekom na svetu? Pročitajte kako ovaj fenomen objašnjava jedan od njih samih – sveti Dorotej Palestinski.
„Sećam se, jednom smo govorili o smirenju. Jedan od uglednih građana iz Gaze se čudio slušajući naše reči o tome da [čovek] sam sebi izgleda sve grešniji ukoliko se više približava Bogu. On je rekao: „Kako to može biti?“ I ne shvatajući, hteo je da sazna šta znače te reči. Ja sam mu rekao: „Gospodine načalniče, reci mi kakvim se smatraš u svome gradu?“ A on mi kreče: „Smatram da sam veliki i prvi u gradu“. A ja mu rekoh: „Ako pođeš u Kesariju, kakvim ćeš se tamo smatrati?“ On je odgovorio: „Za poslednjeg od tamošnjih plemića“. „A ako, pak, kažem mu opet, kreneš u Antiohiju, kakvim ćeš se tamo smatrati?“ „Tamo bih, odgovrio je on, sebe smatrao jednim od prostih [ljudi]“. „A ako, kažem mu ja, pođeš u Carigrad, i približiš se caru, kakvim ćeš se smatrati?“ On je odgovorio: „Biću kao siromah“. Tada sam mu ja rekao: „Pa eto, tako i sveti: što se više približavaju Bogu, sve više sami sebi izgledaju kao grešnici“. Videvši Gospoda, Avram je sebe nazvao prahom i pepelom (Post.18,27), a Isaija je rekao: bedan i nečist sam ja (Is.6,5). Isto tako, šta je rekao Danilo kada se našao u jami sa lavovima i kada je od Avakuma, koji mu je rekao: „Primi hranu koju ti je Bog poslao“, prihvatio hleb? Odgovorio je: seti me se, dakle, Bog (Dan.14, 3637). Vidiš li kakvo je smirenje bilo u njegovom srcu! Jer, iako se nalazio u rovu sa lavovima i nije bio povređen, i pri tom ne jedanput, nego dvaput, on se ipak začudio rekavši: seti me se, dakle, Bog. …
I, prosto [rečeno], svaki od svetih je stekao smirenje, kako smo rekli, kroz ispunjavanje zapovesti. Kakvo je, [pak], samo smirenje i kako se ono u duši rađa, niko ne može rečima izraziti. Čovek se njemu samo iz iskustva može naučiti. Pomoću reči niko ga ne može naučiti. Jednom je ava Zosima govorio o smirenju. Čuvši šta govori i želeći da tačno shvati, neki sofista, koji se tamo našao, upita: „Kaži mi kako ti sebe smatraš grešnim. Zar ti ne znaš da si svet? Zar ne znaš da imaš vrline? Pa, ti vidiš da ispunjavaš zapovesti. Kako ti, ispunjavajući ih, sebe smatraš grešnim?“ Starac nije znao kako da se izrazi i da mu odgovori, nego je samo rekao: „Ne znam šta da ti kažem, ali tako smatram [tj. da sam grešan]“. Sofist je nastojao, želeći da sazna kako to može biti. Na nalazeći kako da mu predstavi stvar, starac je u svojoj svetoj prostoti počeo da mu govori: „Nemoj se srditi. Ja bar tako smatram“. Videći, dakle, da se starac našao u nedoumici kako da odgovori sofistu, ja rekoh: „Zar nije to isto kao i u sofistici i lekarstvu? U onome ko ih dobro izuči i bavi se njima, malo po malo, iz samog upražnjavanja, rađa se neka navika. Sofist ili lekar ne mogu da kažu i ne umeju da izraze kako su stekli naviku u toj stvari. Duša je stekla naviku, kao što sam već rekao, po malo i neosetno putem upražnjavanja u veštini. Tako je i sa smirenjem: putem ispunjavanja zapovesti nastaje neka navika u smirivanju, i to je nemoguće izraziti rečima“. Kada je, dakle, ava Zosima to čuo, obradovao se i toga časa me zagrlio govoreći: „Pogodio si stvar. Tako je kao što si rekao“. Čuvši te reči, sofista je bio zadovoljan i prihvatio ih.“
