Многима није јасно када чују речи које Светитељи говоре о себи самима. Неки помисле да то није искрено, јер како је могуће да чиниш добра дела и да истовремено сматраш себе најгорим човеком на свету? Прочитајте како овај феномен објашњава један од њих самих – свети Доротеј Палестински.
„Сећам се, једном смо говорили о смирењу. Један од угледних грађана из Газе се чудио слушајући наше речи о томе да [човек] сам себи изгледа све грешнији уколико се више приближава Богу. Он је рекао: „Како то може бити?“ И не схватајући, хтео је да сазна шта значе те речи. Ја сам му рекао: „Господине началниче, реци ми каквим се сматраш у своме граду?“ А он ми крече: „Сматрам да сам велики и први у граду“. А ја му рекох: „Ако пођеш у Кесарију, каквим ћеш се тамо сматрати?“ Он је одговорио: „За последњег од тамошњих племића“. „А ако, пак, кажем му опет, кренеш у Антиохију, каквим ћеш се тамо сматрати?“ „Тамо бих, одговрио је он, себе сматрао једним од простих [људи]“. „А ако, кажем му ја, пођеш у Цариград, и приближиш се цару, каквим ћеш се сматрати?“ Он је одговорио: „Бићу као сиромах“. Тада сам му ја рекао: „Па ето, тако и свети: што се више приближавају Богу, све више сами себи изгледају као грешници“. Видевши Господа, Аврам је себе назвао прахом и пепелом (Пост.18,27), а Исаија је рекао: бедан и нечист сам ја (Ис.6,5). Исто тако, шта је рекао Данило када се нашао у јами са лавовима и када је од Авакума, који му је рекао: „Прими храну коју ти је Бог послао“, прихватио хлеб? Одговорио је: сети ме се, дакле, Бог (Дан.14, 3637). Видиш ли какво је смирење било у његовом срцу! Јер, иако се налазио у рову са лавовима и није био повређен, и при том не једанпут, него двапут, он се ипак зачудио рекавши: сети ме се, дакле, Бог. …
И, просто [речено], сваки од светих је стекао смирење, како смо рекли, кроз испуњавање заповести. Какво је, [пак], само смирење и како се оно у души рађа, нико не може речима изразити. Човек се њему само из искуства може научити. Помоћу речи нико га не може научити. Једном је ава Зосима говорио о смирењу. Чувши шта говори и желећи да тачно схвати, неки софиста, који се тамо нашао, упита: „Кажи ми како ти себе сматраш грешним. Зар ти не знаш да си свет? Зар не знаш да имаш врлине? Па, ти видиш да испуњаваш заповести. Како ти, испуњавајући их, себе сматраш грешним?“ Старац није знао како да се изрази и да му одговори, него је само рекао: „Не знам шта да ти кажем, али тако сматрам [тј. да сам грешан]“. Софист је настојао, желећи да сазна како то може бити. На налазећи како да му представи ствар, старац је у својој светој простоти почео да му говори: „Немој се срдити. Ја бар тако сматрам“. Видећи, дакле, да се старац нашао у недоумици како да одговори софисту, ја рекох: „Зар није то исто као и у софистици и лекарству? У ономе ко их добро изучи и бави се њима, мало по мало, из самог упражњавања, рађа се нека навика. Софист или лекар не могу да кажу и не умеју да изразе како су стекли навику у тој ствари. Душа је стекла навику, као што сам већ рекао, по мало и неосетно путем упражњавања у вештини. Тако је и са смирењем: путем испуњавања заповести настаје нека навика у смиривању, и то је немогуће изразити речима“. Када је, дакле, ава Зосима то чуо, обрадовао се и тога часа ме загрлио говорећи: „Погодио си ствар. Тако је као што си рекао“. Чувши те речи, софиста је био задовољан и прихватио их.“
