Ljubavi duše moje! Zašto tuguješ? Zašto očajavaš? Zašto malaksavaš? Zar tako lako odustaješ od borbe?
Evo, Bog je dopustio demonima da te malo proveju kao pšenicu (v.Lk 22,31), da vidiš gde se nalaziš. Da bi se pokazao gordost i da bi se smirilo tvoje srce. Da bi naučio šta je čovek, i „poznao samoga sebe”. Da bi sastradavao sa grešnicama i da ih ne bi osuđivao.
Kako ćeš upoznati slabost prirode, ako te vrane ne probude? Kako ćeš naučiti umetnost nad umetnostima i nauku nad naukama, ako preslatki Isus ne umanji svoju blagodat?
Kada imaš iskušenja, učiš se toj umetnosti. Tada imaš nagradu. Tada pokazuješ da voliš Hrista, a ne onda kada je prisutna blagodat.
Kakvu ćeš svoju vrlinu pokazati, ako postoji blagodat? Ona tada sama o sebi uzvikuje: „Ava, Oče!” Blagodat priziva Darodavca blagodati: „Ko me može razlučiti od ljubavi Tvoje, Isuse moj?” To posredstvom telesnih usta govori blagodat, kao sila koja se nastanila u tebi, a ne telo. Kao što i đavoimani proklinje i huli posredstvom čovečijih usta.
Telo ništa ne može da učini bez blagodati. Kada nema blagodati, telo (plot) se odriče Isusa. Oglašava se petao. Priseća se Petar. Gorko plače. Vapi: „Sagreših.” Međutim, ponovo se skriva u gornju odaju. Plaši se Judejaca. Srce mu bije kao srce miša koji oseća da je napolju mačka. „Sa Tobom“, kaže, „čak i ako treba da umrem!“ „Neću Te se odreći“, govori kada je tu Hristos. A kada se Hristos udalji, tri puta ga se odriče (v. Mt 26,75, JH 20, 19; MT 26, 35).
Vidiš li, dakle? Shvataš li kolika se tajna krije u ovim rečima? Hristos nas zastupa u Duhu Svetom. Zbog toga, kada On dođe, postajemo besednici. Ribari postaju učitelji, a bludnici celomudreni. Lopovi više ne kradu. Svi se kaju. Ko je sve to učinio? Jedini Sveznajući, Dobri upravitelj. Najslađi Isus. Jedina Ljubav.
Kada će čovek razumeti čovečiji bol? Kada i sam bude stradao. Kada prođe kroz isto. Tada će shvatiti i razumeti bol drugoga. Inače je surov i nikoga ne sažaljeva, osim ako je dobar po prirodi. Ali sve to što je od prirode ne zaslužuje ni čast ni beščašće. A podvizi i padovi pripadaju nameri.
Kako bismo se, dakle, poučili toj sveznajućoj nauci, ako nas iskušenje ne bi provejalo kao pšenicu? Jer kada bi otišla blagodat, ne samo ti i ja, nego ni sveti apostoli ne bi bili apostoli! Kako bi glina — glineni sasud, mogla da zadrži vodu, ako ne bi bila ispečena u ognju? Bog hoće da nas učini takvima kakvi su borci u teatru ili lopta kojom se igraju.
Uzdiže te na nebesa. Pokazuje ono što oči ostrašćenog čoveka ne videše i uši obuzetog zemnim brigama ne čuše. Iako nimalo nisi sagrešio, okreće list i baca te u paklene dubine. I raduje se, kada te vidi kao borca koji ratuje sa čitavim pukom demona. Ostavi mene i uzmi kao primer Pavla. Nakon što se uzneo do trećeg neba i video i čuo neizrecivo, ponovo je zavapio: „Dade mi se žalac u telo!“
Tako čini Krepki silom dok ne sazda čoveka: da bi se ovaj uzdigao, i sozercavao, da bi sišao i borio se. Da bi se i prema jednom i prema drugom odnosio kao prema običnom. Da uobičajene promene ne bi ostavljale traga na njemu. „I jedno i drugo je”, kaže ti On, „radi mene.”
Ti, dakle, ne želiš da patiš? Onda nemoj očekivati ni da se uzvisiš! Ako neko ne želi da pretrpi teskobu, neka onda ne traži blagodat.
Prema tome, oduzeo ti je blagodat zato da bi ti postao mudar. Ali će ona ponovo doći. Neće te napustiti. To je zakon Božiji. Međutim, ponovo će otići, ali će ponovo i doći. Ti samo nemoj prestajati da moliš za nju sve dotle, dok te ne učini savršenim.
Poznato je da ako ostrašćeni poučava drugog ostrašćenog, blagodat odmah odlazi od prvog i on pada u to isto, jer mu se ta dužnost ne daje pre delanja.
To, međutim, nije jedini razlog zbog kojega te Bog napustio. Čak i da nije došlo do toga, blagodat bi se neminovno udaljila u tom periodu. To je nepromenljivi zakon Božiji. Nakon tri-četiri ili ređe pet godina, blagodat se udaljuje da bi izvežbala onoga kod kojega je bila i da bi ga, ukoliko on to želi, učinila mudrim.
Ne tuguj, to je zajednička čaša. Pažljivo pročitaj o svetom Andreju, Hrista radi jurodivom, i videćeš šta je on govorio kada mu je Hristos dao da okusi gorčinu — „To je za sve nas, svakome po meri!”
I zato, trpi lanac Hrista tvoga. Čvrsto zatvori usta i ne izgovaraj ni reč. Nađi u sebi snagu govoreći: „Što si tužna, dušo moja i što si žalosna.”
„Zašto se žalostiš, dušo moja, i zašto tuguješ? Ništa zlo se nije dogodilo. Hristos se malo udaljio, ali će ponovo doći. Malo će oklevati, želeći da te nauči trpljenju i smirenju. Svetitelji su toliko trpeli, zar ti ne možeš malo da pretrpiš domostroj blagodati?“ Tako govori svojoj duši i ne očajavaj, jer se kušač raduje kada Vidi da tuguješ i da te obuzela čamotinja.
Kada blagodat dođe i ode, i kada ponovo pristupi i udalji se, naučićeš se ratovanju i to neće ostaviti traga na tebi nego ćeš, radujući se, govoriti: „Ispitaj me, Hriste moj, i oprobaj me kao srebro.” Tada duboko puštaš korene, kao stablo čiji koreni bivaju dublji ukoliko vetar snažnije duva. A Bog mi je svedok da sam u najvećim iskušenjima našao najveću utehu.
Budi dakle odvažan i krepi se u Gospodu trpeći iskušenja, i blagodat će ponovo doći.
starac Josif Isihasta
