Vojvoda Ilija Trifunović-Birčanin je bio srpski četnik i četnički vojvoda iz vremena Borbe za Makedoniju 1902–1912. u Prvom svetskom ratu i u Drugom svetskom ratu. Rođen je 20. jula 1877. u Topoli.
Vojvoda Ilija Trifunović Birčanin je jedini oficir kome je Draža predao raport za vreme rata, smatrajući da stari vojvoda ima veći čin od njega. Tom prilikom u kuli kod Avtovca, Vojvoda Birčanin proglašava 34 Dražina oficira Vojvodama sa ove i one strane Drine, među kojima i Momčila Đujića…
Nakon rata, komunisti su mu iskopali grob i kosti bacili u more.
Vojvoda Birčanin je bio počasni predsednik fudbalskog kluba Hajduk iz Splita, zaslužan za to što su sve škole i državne ustanove u Splitu i Zadru bile na ćirilici, uvažavan i poštovan od svih. Borio se za Srbstvo u najtežem delu Hrvatske.
Već 1906. godine primljen je kao štabni četnik u četu vojvode Petka Ilića, i četovao po Skopskoj crnoj gori kao komita, a zatim sa vojvodom Vukom u Kumanovskom kraju i tamo je ostao do Balkanskih ratova. Od 1911. komandovao je svojom četom. Učestvovao je u borbi kod Šumate Trnice 1912.
Četovao je još od mladih dana iza ondašnje turske granice. U Prvom svetskom ratu teško je ranjen i izgubio je levu ruku do ramena u onom čuvenom boju na Gruniškom visu, na Solunskom frontu, 29. novembra 1916. godine, kada gine njegov komandant četnički vojvoda Vojin Vuk Popović. Imao je pregršt odlikovanja, od medalje ‘‘Miloš Obilić’‘ do Karađorđeve zvezde sa mačevima.
U međuratnom periodu bio je predsednik udruženja starih četnika i od 1932. predsednik Narodne odbrane.
Posle Prvog svetskog rata vojvoda Trifunović je najpre bio predsednik Udruženja četnika, a potom, od 1932. godine, Narodne odbrane. Kao jedan od učesnika puča 27. marta 1941, Birčanin je bio u tesnoj vezi sa engleskom obaveštajnom službom. Aprila 1941. sklanja se u Crnu Goru, u selo Lipovo iznad Kolašina, na planini Sinjajevini, odakle decembra 1941. odlazi u Split. Zbog srčanog oboljenja vojvoda nije mogao u šumu, pa se posvećuje ilegalnom radu. Tokom zime hvata vezu sa vođama ustanka na Tromeđi Like, Bosne i Dalmacije, koji su ga, ‘‘znajući njegovu prošlost, prihvatili kao svoga vođu’‘, piše poručnik Neđeljko Plećaš.
Zbog svega ovoga, Draži je sastanak sa vojvodom Birčaninom bio jedan od prvih ciljeva dugog marša do Hercegovine. On je još u aprilu starom vojvodi poslao jedno pismo sa punomoćjem za organizaciju Dalmacije, komandu nad Dinarskom oblašću i ‘‘potpomaganje organizacije u Lici i Zapadnoj Bosni’‘. Potom je kurir doneo Draži Trifunovićevo pismo od 9. maja, u kome se pored ostalog kaže:
Dragi brate,
Ako bih Vas oslovio onim zvaničnim ‘‘Gospodine ministre ili Gospodine generale’‘, čini mi se da ne bih izrazio svo poštovanje i divljenje koje osećam za Vas i za Vaše ispolinsko delo u službi Kralja i Otadžbine…
Prilike za rad ovamo ne samo da nisu povoljne, nego su čak veoma nepovoljne. Talas marksističkog socijalizma pod firmom komunizma ili socijalne demokratije, zahvatio je široke narodne slojeve Bosne, Hercegovine, Crne Gore, Like i Dalmacije. Političko i duhovno vođstvo Komunističke partije Jugoslavije, veštom propagandom, a naročito terorom i zločinima u masi, uspelo je: da narod ovih krajeva zavede na duhovnu stranputicu, da mu tragično pomrači vidike, dovodeći ga u suton one legendarne vidovitosti, koja je uvek predstavljala jasnu odliku našeg naroda…
Pa ipak, u poslednjem, dvanaestom času, narod kao da se trgao i počeo da se vraća> od internacionalizma – nacionalizmu, od ateizma i bezbožništva etici i veri, od razbuktalog nemorala i strasti ka porodici i moralu, od kolektivizma ka slobodi i individualizmu, dakle našoj vekovnoj tradiciji…
Od neprocenjive je važnosti da znate mišljenje ovdašnjeg naroda, specijalno Srba iz svih ovih krajeva o kojima je reč, o shvatanju situacije u odnosu na Italijane. Opšte je mišljenje u narodu da protiv njih ne treba otpočinjati borbu, jer bi u tom slučaju, kako narod misli, ustaši došli u mogućnost da se ponovo late svog krvavog posla i da istrebe Srbe do kraja… Međutim… komunisti ovo gledište naroda iskorišćavaju u propagandističke svrhe, optužujući i narod i četnike da su u dosluhu sa Italijanima…
Opširan pismeni izveštaj o radu vojvoda Trifunović poslao je Draži posle sastanka od 16. jula. Iz štambilja i potpisa vidimo njegov položaj: komandant Štaba zapadnobosanskih, ličkodalmatinskih i hercegovačkih vojnočetničkih odreda.
U izveštaju vojvoda daje detaljan pregled događaja na svim ovim teritorijama: genocid nad Srbima, ustanak, komunističko nasilje i poraz četnika u prvoj fazi građanskog rata, zatim otrežnjenje naroda i pobeda nad komunistima. Kao svog ‘‘glavnog predstavnika’‘ u Istočnoj Bosni i Hercegovini i čoveka najzaslužnijeg za uspeh srpske stvari, vojvoda Trifunović navodi Dobroslava Jevđevića, koga opisuje biranim rečima: ‘‘Čovek izvanrednih političkih i vojničkih sposobnosti, agilan, neumoran i velike energije’‘.
U Severnoj Dalmaciji i delu Zapadne Bosne Trifunović ističe Momčila Đujića> ‘‘Duhovni vođa i komandant ustanika je pop Momčilo Đujić, prvak Severne Dalmacije, inače čovek visokih umnih i fizičkih sposobnosti’‘.
U Dalmaciji Trifunović je okupio grupu hrvatskih oficira, za koje kaže da se osećaju ‘‘više Srbi nego Hrvati’‘ (major Marin Stude, kapetan Krešimir Boras, poručnik bojnog broda prve klase Branko Šušlić, kapetani Vojimir Alfirović i Drago Laurić i poručnik Mate Amat). Zadatak ovih oficira bio je priprema hrvatskih domobranskih jedinica da se u trenutku savezničkog iskrcavanja okrenu protiv nacista.
U delu Dalmacije koji su Italijani anektirali (Zadar-Obrovac-Benkovac-Kistanje-Skradin), vojvoda Trifunović izveštava da se ‘‘radi tajno na četničkoj organizaciji’‘. U stvari, akcija se Italijanima predstavljala kao ‘‘borba protiv komunista’‘, dok je ‘‘u suštini imala za cilj ostvarenje nacionalnih ideja’‘. Glavni nacionalno politički predstavnici ovog kraja, ‘‘koji će se brinuti o zaštiti srpskog življa, naoružanju i ishrani’‘, bili su predratni narodni poslanik za Kninski srez Stevo Rađenović iz Srba, dr Rajko Tauzović iz Skradina i Vlado Korolija iz Kistanja.
U Lici i Zapadnoj Bosni vojvoda Trifunović se oslonio na grupu srpskih oficira koje su Italijani pustili iz ratnog zarobljeništva. Italijani su najpre dali ponudu generalštabnom potpukovniku Iliji Mihiću, znajući da je on veoma popularan u Lici, svom rodnom kraju. Zvanično, ponuda je glasila> puštanje iz zarobljeništva i pomoć u organizaciji i naoružanju četničkih odreda, pod uslovom da oni sarađuju sa Italijanima u borbi protiv komunizma. Mihićev uslov je bio da nema vidljivih veza sa Italijanima i da radi slobodno u ime kralja Petra Drugog Karađorđevića, što su Italijani prihvatili.
Posle ovogo dogovora sa Italijanima, potpukovnik Mihić je odmah stupio u vezu sa Trifunovićem, od koga je dobio odobrenje ‘‘da može koristiti okupatora u cilju naoružanja i ishrane četnika do granica mogućnosti, pazeći da ni u kom slučaju ne okrnji nacionalnu čast, dostojanstvo i ugled našeg naroda’‘. Pre izlaska na teren, Mihić je izdejstvovao da Italijani puste još petnaestak srpskih oficira.
Dok je radio u interesu srpskog naroda, vojvoda Ilija Trifunović je bio u vezi i sa Englezima i sa Italijanima: i jedni i drugi su u njemu videli svog agenta. Trifunovićeve veze sa Italijanima bile su javne, jer je živeo i radio u njihovoj okupacionoj zoni, u Splitu. Veze sa Englezima bile su tajne, a uspostavljene su, kao što smo videli, još pre Drugog svetskog rata. Jedna misija koju su Englezi padobranima izbacili u Hercegovinu početkom septembra 1942. godine (poručnik Neđeljko Plećaš i potporučnik Jovo Trbojević), nosila je radio stanicu za Trifunovića, kako bi se iz Splita javljao centru SOE u Kairu.
Oni (Englezi – prim. aut) su veoma cenili Birčanina i želeli da sa njim što pre uhvate vezu. Dalmaciji su pridavali najveću važnost kao bazi za eventualni prodor na Balkan, a u isto vreme kao podesnoj osmatračnici italijanske flote i italijanskih namera. Njima bi mnogo pomoglo, kazali su oni, kada bi se uspostavila direktna veza između Birčanina i Savezničke komande i molili su Mihailovića da im to odobri, piše Plećaš.
Čim su Plećaš i Trbojević stigli u Vrhovnu komandu, engleski major Hadson je insistirao da vojvodi Birčaninu što pre odnesu radio stanicu (i veću sumu novca). Međutim, Draža je stalno odlagao njihov put, sa obrazloženjem da je suviše opasan. Plećaš i Trbojević ilegalno odnose radio stanicu i novac u Split tek u novembru, ali ‘‘bez odobrenja da se uspostavi direktna veza između Birčanina i Engleza’‘. ‘‘Ukoliko Birčanin bude imao potrebu da nešto saopšti Englezima’‘, glasilo je Dražino naređenje, ‘‘sve te poruke moraju ići preko Centra veze Vrhovne komande’‘.
Kako se vojvoda Ilija Trifunović Birčanin snalazio u Splitu, pored Italijana, teško je reći. Svoj izveštaj Draži od 16. jula 1942. on završava sledećim rečima;
Približuje se čas kada ću morati da se definitivno povučem u šumu, jer se okolnosti pod kojima radim rapidno pogoršavaju, te verujem da ću, ako se blagovremeno ne sklonim, pasti u ropstvo okupatora, koji kontroliše svaki moj pokret i dodir sa ljudima.
Ipak je zakasnio, jer su Italijani neposredno potom uhapsili i njega i Dobroslava Jevđevića, pošto je njihova obaveštajna služba saznala za sastanak u Zimonjića Kuli. Major Baćović, koji se sklonio u šumu videvši da o tajnosti Dražinog boravka u Hercegovini nema govora, početkom avgusta pisao je ovim povodom majoru Ostojiću:
General Luzano nastoji prema svemu da održi dobre odnose sa četnicima, kako ne bi došlo do neželjenih posledica. Upotrebiti ću sve što stoji do mene kako bi se ovi sporovi i nesuglasice na miran način likvidirali sa Talijanima. Mislim da Jevđevića moramo izbaviti po svaku cenu, makar i generala Luzana zarobili i tražili razmenu sa Jevđevićem.
Međutim, Italijani su brzo pustili i Trifunovića i Jevđevića. Blagonaklon stav prema njima svakako je u vezi sa opštom italijanskom politikom prema Srbima. Zbog teritorijalnih sporova sa Hrvatima i namera da u pogodnom času pređu na stranu Zapadnih saveznika, Italijani su nastojali da uspostave relativno prijateljske odnose sa Srbima. Kao što smo ranije videli, poteze vučene u korist Srba – poput dogovora sa potpukovnikom Mihićem – oni su Nemcima i Hrvatima tumačili željom da podrže antikomunističke snage, dok je u stvarnosti po sredi bila druga priča.
Krajem 1942. godine Draža imenuje mlađe oficire za komandante operacija protiv komunističke ‘‘Bihaćke republike’‘, što je vojvoda Birčanin teško podneo. U protestnom radiogramu od 20. decembra on kaže da samo dva dana, dok je bio u agoniji, nije mogao da obavlja komandantsku dužnost. Zato je, istim pismom, podneo ostavku. Ali, posle Dražinog diplomatskog odgovora Trifunović se razljutio. U radiogramu od 8. januara 1943. ponovo je oslovio Dražu sa ‘‘dragi brate’‘ i tako se njihova poslednja komunikacija srećno završila.
Vojvoda Ilija Trifunović Birčanin preminuo je 3. februara 1943. godine u Splitu, gde je i sahranjen. Posle rata komunisti su raskopali njegov grob, bacivši posmrtne ostatke u more. Za komandanta zapadnih pokrajina Draža je tada poslao dr Mladena Žujovića, prijatelja i saradnika akademika Dragiše Vasića.
