Stvaran vekovima kao posebna slikarska tehnika, ikonopis je utemeljen u ranom hrišćanstvu, po strogom kanonu, najčešće na lipovoj dasci, uz molitvu, post i tihu sabranost, kao svedočanstvo vere koje nadživljava svog tvorca.
Upravo u toj večnosti, u snazi da traje i nakon ljudskog veka, svoju umetničku i duhovnu misiju prepoznala je i Živana Šešić iz Banjaluke.
Duhovna dimenzija temelj i pokretač
Dok većina ikonopisaca ostaje verna drvetu, ona je kanonsku lepotu prenela na kamen, materijal koji je sama priroda oblikovala i koji, kako kaže, „nosi dah večnosti“.
– Dok se na akademiji podsticao apstraktan način izražavanja, osećala sam da takva savremena umetnost, barem u formi u kojoj sam je susretala, ne dopire do same srži bića. Nedostajalo joj je ono neuhvatljivo, ali presudno, duša – priča Šešićeva za „Glas Srpske„.
Kako kaže, upravo ta duhovna dimenzija temelj je i pokretač njenog stvaralaštva.
– Umetnost za mene nije puka forma, koncept ili trend, već unutrašnji glas i iskrena potreba za povezivanjem s čovekom. U vremenu isforsiranog materijalizma, brzine i površnih vrednosti verujem da ljudima upravo nedostaje ta suština, osećaj, tišina i istina koju samo umetnost prožeta duhom može preneti – ističe ova mlada i svestrana umetnica.
Prelomni trenutak, kako dodaje, bio je kada je njen studentski rad izdvojen kao posebno uspešan, ali i kada je ikonu Presvete Bogorodice predala ženi koja se suočavala sa teškom bolešću.
– Tada sam shvatila da moje ikone nisu samo slike na zidu, već deo nečije molitve, utehe i nade. Spoznaja da ste prisutni u tako svetom trenutku ljudskog života daje smisao svemu – pojašnjava Šešićeva.
Ljudi oduševljeni lepotom
Iako je počela tradicionalno, na lipovoj dasci i tehnikom jajčane tempere, dugo je, ističe, tražila način da unutar strogog kanona pronađe lični pečat. Ideja o radu na kamenu došla je, kako kaže, u periodu lične neizvesnosti, tokom šetnje prirodom.
– Tako je sve počelo. Ljudi su zaista oduševljeni mojom idejom i lepotom svake ikone, jer nijedan kamen nije isti i svaki ima ono nešto – dašak same prirode iz koje je nastao – kaže ona.
Shvatila je da je kamen večan, da će nadživeti i nju i sve nas, a svako kameno zrno ima svoju formu, svoju pukotinu, svoju priču koju je priroda već ispisala.
– Kao ikonopisac trudim se da to zadržim i ostavim potpuno netaknuto. Lepota pukotine koju svaki kamen prirodno ima i koja ga zbog toga i čini drugačijim je zaista nešto posebno – dodaje Šešićeva.
Za razliku od drveta, gde je tehnika ujednačena i slična kod svih ikonopisaca, kamen, kaže, donosi neponovljivost. Nijedan nije isti, kao što nijedna ikona nije ista.
– Veoma izražena preciznost, čistoća poteza kao i lepota boja i nijansi svaki moj rad čini visoko profesionalnim u pristupu i samoj tehnici oslikavanja – ističe Šešićeva i dodaje da je ikonopis specifična tehnika koja zahteva konstantnu smirenost, molitvu, post i čiste misli u momentima samog ikonopisanja.
Pojašnjava da je imala priliku da slika ikonu na poludragom kamenju, što je njenom radu dalo novu dimenziju.
– Proces oslikavanja ikone na lipovoj dasci traje i po nekoliko sedmica, dok oslikavanje kamena traje dosta kraće, do nekoliko dana zbog njegove nepravilne i reljefaste teksture koja daje dosta više slobode u samom procesu oslikavanja – priča Živana.
„Beli anđeo“ večna inspiracija
– Meni veoma bliska osoba duži vremenski period nije mogla da ostane u drugom stanju, te sam ja pred Vaskrs odlučila da naslikam ikonu „Beli anđeo“ na jajetu i da joj poklonim. Kada je primila ikonu, nakon svega nekoliko dana saznala je da će postati majka. Jaje čuva već skoro pet godina – ispričala nam je, kroz emocije, Šešićeva.
Ikonu oslikanu na kamenu na početku je želela da zadrži za svoju privatnu kolekciju, međutim kada je uvidela koliko se ikona predivno uklopila sa prirodnom nijansom kamena, bila je oduševljena i odmah je, kaže, znala da će i ljudi prepoznati kvalitet i lepotu njenih ikona.
Put
Danas ikone Živane Šešić najčešće pronalaze put do vjerujućih ljudi i onih koji prolaze kroz životne izazove, a posebno su tražene kao darovi. Jer, kako kaže, kada se prirodna nijansa kamena, molitva i lik svetitelja spoje u jedno, nastaje delo koje nije samo umetnost, već trajni znak nade.
