Стваран вековима као посебна сликарска техника, иконопис је утемељен у раном хришћанству, по строгом канону, најчешће на липовој дасци, уз молитву, пост и тиху сабраност, као сведочанство вере које надживљава свог творца.
Управо у тој вечности, у снази да траје и након људског века, своју уметничку и духовну мисију препознала је и Живана Шешић из Бањалуке.
Духовна димензија темељ и покретач
Док већина иконописаца остаје верна дрвету, она је канонску лепоту пренела на камен, материјал који је сама природа обликовала и који, како каже, „носи дах вечности“.
– Док се на академији подстицао апстрактан начин изражавања, осећала сам да таква савремена уметност, барем у форми у којој сам је сусретала, не допире до саме сржи бића. Недостајало јој је оно неухватљиво, али пресудно, душа – прича Шешићева за „Глас Српске„.
Како каже, управо та духовна димензија темељ је и покретач њеног стваралаштва.
– Уметност за мене није пука форма, концепт или тренд, већ унутрашњи глас и искрена потреба за повезивањем с човеком. У времену исфорсираног материјализма, брзине и површних вредности верујем да људима управо недостаје та суштина, осећај, тишина и истина коју само уметност прожета духом може пренети – истиче ова млада и свестрана уметница.
Преломни тренутак, како додаје, био је када је њен студентски рад издвојен као посебно успешан, али и када је икону Пресвете Богородице предала жени која се суочавала са тешком болешћу.
– Тада сам схватила да моје иконе нису само слике на зиду, већ део нечије молитве, утехе и наде. Спознаја да сте присутни у тако светом тренутку људског живота даје смисао свему – појашњава Шешићева.
Људи одушевљени лепотом
Иако је почела традиционално, на липовој дасци и техником јајчане темпере, дуго је, истиче, тражила начин да унутар строгог канона пронађе лични печат. Идеја о раду на камену дошла је, како каже, у периоду личне неизвесности, током шетње природом.
– Тако је све почело. Људи су заиста одушевљени мојом идејом и лепотом сваке иконе, јер ниједан камен није исти и сваки има оно нешто – дашак саме природе из које је настао – каже она.
Схватила је да је камен вечан, да ће надживети и њу и све нас, а свако камено зрно има своју форму, своју пукотину, своју причу коју је природа већ исписала.
– Као иконописац трудим се да то задржим и оставим потпуно нетакнуто. Лепота пукотине коју сваки камен природно има и која га због тога и чини другачијим је заиста нешто посебно – додаје Шешићева.
За разлику од дрвета, где је техника уједначена и слична код свих иконописаца, камен, каже, доноси непоновљивост. Ниједан није исти, као што ниједна икона није иста.
– Веома изражена прецизност, чистоћа потеза као и лепота боја и нијанси сваки мој рад чини високо професионалним у приступу и самој техници осликавања – истиче Шешићева и додаје да је иконопис специфична техника која захтева константну смиреност, молитву, пост и чисте мисли у моментима самог иконописања.
Појашњава да је имала прилику да слика икону на полудрагом камењу, што је њеном раду дало нову димензију.
– Процес осликавања иконе на липовој дасци траје и по неколико седмица, док осликавање камена траје доста краће, до неколико дана због његове неправилне и рељефасте текстуре која даје доста више слободе у самом процесу осликавања – прича Живана.
„Бели анђео“ вечна инспирација
– Мени веома блиска особа дужи временски период није могла да остане у другом стању, те сам ја пред Васкрс одлучила да насликам икону „Бели анђео“ на јајету и да јој поклоним. Када је примила икону, након свега неколико дана сазнала је да ће постати мајка. Јаје чува већ скоро пет година – испричала нам је, кроз емоције, Шешићева.
Икону осликану на камену на почетку је желела да задржи за своју приватну колекцију, међутим када је увидела колико се икона предивно уклопила са природном нијансом камена, била је одушевљена и одмах је, каже, знала да ће и људи препознати квалитет и лепоту њених икона.
Пут
Данас иконе Живане Шешић најчешће проналазе пут до вјерујућих људи и оних који пролазе кроз животне изазове, а посебно су тражене као дарови. Јер, како каже, када се природна нијанса камена, молитва и лик светитеља споје у једно, настаје дело које није само уметност, већ трајни знак наде.
