Asimilacija u Srba u Albaniji: „Albanci“ su i u 19. veku slavili slave!

Arbanasi o sebi

Godine 1980, u hrvatskoj Enciklopediji Jugoslavije, na strana­ma 72­-85, objavljena je odrednica Albanci. Na sa­mom početku tog teksta, uz napomenu da je pričicu o imenu, slo­že­nu u svega trinaest redova, napisao Ali Hadri (1928-1987), doktor od Narodnooslobodi­lačke borbe 1941-1945, a onu o je­zi­ku (iz koje ćemo preneti neko­liko redaka) – Idriz Ajeti (1917-2019), romanist, sa doktoratom o govoru u selu Arbanasi kod Zadra, piše i sledeće:

„Ime. Albanci vode poreklo od Ilira. Već od VIII veka govori se o Arbrešima kao potomcima Ilira, a ne o Ilirima. Od ranog feuda­liz­ma ime Ilir se zamenjuje imenom ilirskog plemena Albanoi. Ovo ime se upotrebljava u obliku Arber, od­nosno Arbresh sve do pada Al­banije pod tursku vlast, a odomaćeno je i sada kod Albanaca prese­lje­nih u Italiju posle Skenderbegove smrti. U pisanim istorijskim izvo­rima ime Arber pominje se prvi put 1043, dok se ime Šćiptar (Shqiptar) pretežno upotrebljava među Albancima. O poreklu imena Šćiptar po­stoje razna mišljenja. Najprihvatljivije je ono koje ističe da ime Šćip­tar do­lazi od reči sshqiptim: govoriti dobro. Postoji i mišljenje da ime Šćip­tar dolazi od imena shipe: orao.

Jezik. Albanski (arbanaski, arbanaški, arbanski) jezik je član ve­like indoevropske jezičke porodice… (i) slaže se sa većinom (njenih) čla­nova… Na području konsonantizma albanski se slaže sa ilirskim i tračkim jezikom… Pomeranje akcenta u alban­skom, posmatrano istorij­ski, daje povoda za zaključak da je u njegovim izvorno trosložnim reči­ma, zbog čestih gubljenja krajnjeg sloga, došlo do pomeranja akcentu­aci­je sa poslednjeg na pretposlednji slog… (što je) značajna podudarnost iz­me­đu albanskog i ilirskog… Veoma su vidljiva ne­ka podudaranja u oblasti tvorbe imena u albanskom i ilirskom… Na­uka je utvrdila da Albanci po­krivaju upravo one krajeve i predele juž­nog Balkana u kojima su obi­tavali Iliri… Postoji i teza o tračkom po­reklu albanskog jezika, ko­joj, osim jezičkih potvrda, nedostaje istorij­ska podloga“.

Čudan je „naučni“ stav šiptarskih akademika, po kome se „albanski slaže sa ilirskim i tračkim“, naročito zbog toga što teza o tračkom poreklu albanskog jezika nema ni jezičkih potvr­da ni istorijske podloge.

Lako može biti da je takva logika šiptarskih „naučnika“ navela „nekoga“ u Srbiji da protestuje zbog onoga što je u Enciklopediji napisano, pošto je posle nešto više od četiri godine, 7. decembra 1984, Sekretarijat Centralne redakcije drugog izdanja te edicije, objavio nov tekst odrednice Al­ba­nci, u kojoj je Cent­ra­l­na re­dakcija „naknadno provela određene izmjene i dopune“. Prvu iz­menu, o imenu, „dopunjenu“ na skoro pedeset redova, pot­pisala je Redakcija, dok je drugu, o jeziku, prepravio sam Ajeti.

Nova priča o imenu Albanci kreće se u širokom krugu raznih naziva za arbanaško ime, korišćenih kao sinonimi za ono što je ovoga puta proglašeno za osnovno, ili izvorno, „novije nacionalno ime“: shqiptar, u množini shqiptaret, koje se u pret­ho­d­nom spisku tiče upotrebe pretežno u „domaćoj radinosti“. Pr­v­o­bitna priča o ilirskom plemenu Albanoi ovde je proširena po­da­cima da je „u II v. Klaudije Ptolemej zabeležio u mapi sveta ime ilirskog plemena Albanoi i grad Albanopolis na području dan­a­šnje srednje Albanije. Stari oblik imena bio je u upotrebi naj­pre u srednjoj Albaniji, a s vremenom je postao opštenarodnim imenom Albanaca u razdoblju pre Skenderbega“.

Prepravljena „teorija“ o jeziku, bez obzira na početne stavo­ve da su „Alban­ci jedan od najstarijih naroda na Balkanu“ i da se „prema sačuva­nim podacima prvi albanski jezički spomenici u istoriji alban­skog jezika javljaju veoma kasno, tek u XIV veku, a prva štampana knjiga u XVI veku“, prilično je umekšana: pošto nema tekstova na ilirskom jeziku, lingvisti su prinuđeni da taj jezik prou­ča­vaju prema ličnim imenima i nazivima pojedinih me­sta (sačuva­nim u grčkim i latinskim tekstovima), što ih tek „upućuje na ilirsko poreklo albanskog jezika“. Što se tiče tračkog jezika, ovde se samo konstatuje da je „primećena, doduše, izve­sna leksi­č­ka podudarnost“, zbog čega se taj jezik, na osnovu samo nekoliko reči, „nastoji dovesti u vezu s albanskim“.

Ajeti je u svom naknadnom pametovanju odustao i od ranije tvrdnje da „u leksičkom fondu rumunskog i albanskog jezika ima šezdesetak reči i izraza čije se poreklo ne vezuje za starogrčki, latinski, pa ni za južnoslovenske jezike. Proučavanja, koja su vršena zadnjih godina, potvrđuju da je deo tog leksičkog fonda na­stao relativno kasno u ranom srednjem veku, i da je objašnjiv sredstvima albanskog jezika“. Tu priču on pokušava da veže samo i jedino za reč katun, albanski katund, objašnjenjem da njeno „prvobit­no značenje jeste kretanje koje, kada se ima u vidu i karakter st­očarskog načina života nalazi svoje puno opravdanje“. Besmi­sao ovog tumačenja (kojim se nudi samo prvobitno, a ne i važeće značenje) vidi se iz njegove tvrdnje da je ta reč na­st­a­la „relativno kasno, u ra­nom srednjem veku“, u vreme kad Arbanasa nije ni bilo u srbsko­m su­sedstvu, čak ne ni na Siciliji. Ali zato, takva „na­uka“ bila je potrebna ne samo zbog toga da bi se „stara po­stojbina Albanaca i njihova drevna staništa“ našla „duboko u unu­tra­šnj­o­sti Balkana, u susedstvu Rumuna“, već i da bi se „otkrilo“ kako „od­nos albanskog jezika sa rumunskim, s jedne strane, i starodal­ma­tskim romanskim jezikom, s druge strane, po­tvrđuje da alban­skom jeziku pripada središnji položaj“. Baš tako, središnji!

Tvrdnja da u leksičkom fondu rumunskog i arbanaškog jezika ima ni manje ni više nego šezdesetak reči i izraza svojstvenih samo njima, Arbanasi­ma i Rumunima, jer ih nema ni u susednim juž­noslovenskim jezi­ci­ma, „pokriva“ se, rekosmo, samo rečju katund, kojom je, navodno, prvobitno označa­vano kretanje stočarskih no­mada. Kad Cvijić kaže da su Srbi od starosedelaca primili, i to nesumnjivo, „po­neke“ oblike stočarskog života, među njima i ime katun (Jovan Cvijić, Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje: Osnove antro­pogeografije, Beograd 1922, 158), mora se postaviti i pitanje koliko ozbiljnosti i na­učne vrednosti sadrži u sebi de­finicija Brani­slava Đurđe­va (1908-1993), istoričara, po ko­jo­j je „ka­tun organi­zacija letnjeg pasišta, odnosno za­jednica sta­ni­šta i radionica, bačija, na tom pasištu u vezi sa radom oko st­oke i sto­čarske proizvodnje“, makar i samo vlaških i arbana­ških pa­sti­ra (Br. Đurđev, Postanak i razvitak brdskih, crnogorskih i herce­govačkih plemena, Titograd/Podgorica 1984, 87). Mada­ kaže da ne ume objasniti „kakva je za­pravo rodo­v­ska organizacija bio katun, ia­ko se to donekle mo­že naslu­titi“ iz objavljenih njegovih teksto­va, zna „da se ‘vlaški’« katun – uko­liko se oču­vao u prvobitnom obliku – jav­lja u našem sred­njem ve­ku kao su­p­rot­nost zemlj­o­ra­d­ničko­-feudalnoj organizaciji u župa­ma“ (Isto, 33). A da bi se i to što je objasnio moglo objasniti, on će se potruditi da i sam sebe zbuni: „Kad upotrebljavam izraz zem­ljo­radnici, ne mislim samo na stanovništvo koje se bavilo is­klj­u­čivo zemljoradnjom nego pod tim izrazom mislim na stanov­ni­ke župa, a to je orga­ni­zacija – kao što se zna – izrazito slo­ven­skog porekla, a Sloveni su na Balkan došli kao zemljoradnici“ (Isto, 39). Pa će se u pokušaju da još ponešto objasni, na istoj stra­ni i sam zapitati „otkud da se Kuči ne nazovu Gorani, kad su Srbi u toj oblasti imali Gorsku župu kao svoju teritorijalnu organi­zaciju“. Ima­li su Kuči, kaže on, i Komsku župu (Isto, 39), a malo je verovat­no da su se pod Komovima bavili samo zemljoradnjom; ba­vili su se, čini se, i stočarstvom, čim tvrdi da su se „etnički Vl­a­si (odnos­no Arbanasi)“ po arbanaškim katunima „posrbljavali u oblasti gde su bili opkoljeni ‘vlaškim’ (odnosno stočarskim srbskim) i srpskim (odnosno zemljoradničkim) življem“ (Isto, 38).

Na drugom mestu Ajeti piše da je „na osnovu jezičkih osobina, topografskih naziva i rasprostiranja pozajmica, u albanskim go­vorima utvrđena dvojakost slovenskog elementa u području sever­no od Drima i u srednjoj i južnoj Albaniji“. Ruski sovjetski sla­vista Seliščev utvrdio je da se slovenske pozajmice u arba­na­š­kom govoru odnose na sledeće oblasti: okućje, dvorište, kućni nameštaj, poljske radove, poljoprivredne alate, biljke, voće i povrće, stočarstvo, zoološke nazive, imena domaćih životinja, pčelarstvo, vode, lov, imena riba, mlin, valjavicu, terminolo­gi­ju domaće industrije, odeću i obuću, pravne i administrativne ter­mine, takse, kazneno pravo, nazive nekih javnih i kulturnih pojava, terenske termine, emocije, nazive za delove čovečjeg tela (A. M. Seliščev, Slavjanskoe naselenie…, 97). A potpisnik ovih redova te­ško da se može setiti još neke oblasti svakodnevnog čoveko­vog života iz onog vremena koja bi, pored ovih oslo­njenih na srbsko kulturno nasleđe po celoj Arba­niji, mogla imati isključi­vo ar­banašku terminologiju.

„Arbanasi“ slave slavu – ima li ovde „čuda“?

Marko Miljanov. Kod Marka Miljanova (1833-1901) čitamo da Arbanasi „više svečeva od nas u godinu slave, i jedan u drugoga idu. Oni se ne zovu na krsna imena, no bez zvanja dolaze… Oni služe svece na plemena, oni slave: ‘Oti – Ivanjdan; Kastrati – Markovdan; Grudi – Gospođindan, koji su Latini, a ko­ji su Turci – Đurđevdan; Selčani – Petkovdan i Ni­koljdan ljetnji; Vukli i Nikči – Gospođindan; Boga – Mi’oljdan; Škrelj­i – Nikoljdan; Šaljani – Ivanjdan; Beriše i Mrturi – Gospođindan, i tako dalje, po plemena (po plemenima – IP), sva­ko svoga sveca slavi, a svetoga Nikolu zimskoga svi slave…“ (Marko Miljanov Popović, Sa­brana djela, Titograd/Podgorica 1967, 2. knjiga, 71-72).

Kako je krsna slava karakteristična samo i isključivo za Sr­be i srbsko pravoslavlje, Markovo pripovedanje o slavama u ar­ba­naškim plemenima dobija poseban smisao. Jer, nesumnjiva je či­nje­nica da se Srbi, „ma gde da žive ili ma kada da su živeli otkako su kršteni narod, a naročito od Svetog Save pa nadalje, naj­lakše i najbrže mogu prepoznati po slavljenju domaćeg, porodi­č­nog godišnjeg praznika zvanog slava; u ostalom pravoslav­nom svetu, kao i u drugim hrišćanskim crkvama, krsna slava je nepo­znato obeležje“ (Moja slava Sveti Nikola : Žitije – čin slave – slavarica, „Beseda“, Izdavačka ustanova Eparhije bačke Novi Sad 1997, 15. i 21-21). Ako su, dakle, arbanaška ple­mena Markovog vremena slavila krsnu slavu, bio je to siguran znak da su ona time iska­zi­vala svoju još uvek dobro zapamćenu stvarnu versku i narodnosnu pri­pad­nost: bili su to Srbi koji su tek neda­v­no poarbanašeni (pri čemu prilog nedavno treba shvatiti vre­me­n­ski vrlo širo­ko), neki još uvek u pravoslavlju, neki pokato­ličeni, a neki islamizovani.

Mi­loš S. Mi­lojević (1840­-1897)

O slavama i Miloš Milojević. Nije samo Marko Miljanov pripovedao o krs­nim slavama u Arbana­sa; o toj neposrednoj i duhovnoj i krvnoj ve­zi arbanaškoj sa Srbima podrobno je svedočio i Mi­loš S. Mi­lojević (1840­-1897), istoričar izvorne srbske škole; nema ga u hrvatskoj Enciklopediji Jugoslavije, ali je zato Nikola Radojčić (1882-1964), istoričar, u Narodnoj enciklopediji srpsko-hrvatsko-slo­venačkoj II knjiga I-M (1924-1929) napisao, sve u skladu sa zahtevima, i potrebama, antisrbske nordijske škole, da njegovi radovi „ne­maju naučne vred­nosti“, da je „narodnu prošlost i narodne običaje ulepšavao, mnogo je čak i izmišljao… a na mogućnost kompromitovanja cele narodne prošlosti i svih prikaza narodnih običaja i tra­di­cija… nije mislio“:

„Oko Leša, Drača i Tirana i manastira sv. Vladimira, kod Elba­sa­na, oko Beograda (danas: Berata – IP) i t. d. žive ostatci Srba, a pl­e­mena Selića, koji se već dave kako u škipizmu, tako isto i u muha­me­da­nizmu i latinštini. Njih Škipi zovu Gogovci, – Gege – a oni sami se­be Golemovići i slave sv. Minu 11. novembra. Za čudo je da se ovih ro­đa­ci zovu ovamo u pećskoj i ostalim nahijama Martinići valjda za razliku od pravoslavnih Srba, ko­ji se opet isto tako kao i gornje Škipe zovu Go­le­movići. Pleme i rođaci ovih Srba slave sv. Stefana Dečanskog kog zovu sv. Kralj. Isto pleme no pod imenom Galinića živi i danas, no kao Srbi pravoslavni oko Soluna, gde imaju i reku toga imena, Galičnica. Ostat­ci plemena Galiča nalazimo i u debarskoj nahiji u selu i okolini Gali­č­nika… Sama pak tako zvana današnja Albanija nije ništa drugo do stara Labija ili Belih ljudi – Srba – zemlja (koje Grci zovu Pelazgi, odnosno beli ljudi – IP), a Beograd njen zvao je se negda tako isto Alba, ili La­ba, kao što nam to svedoči životopis sv. Vladimira cara srpskog, kog je ubio na prevari bugarski uzurpator Vladislav i Samjuil, kao što Srb­ljak str. 137. svedoči: »Sej svjati slavni knez doblestveni muče­nik Jovan Vladimir, vozraste od blagočestivago i blagodetel­na­go korene, vo gra­de Albiji – Beogradu, – prijavšago vladjenije i svjem Ilirikom i Dalmacijeju vladičestvovaše« i t. d. A da pak svi današnji tako zvani Arna­uti, ili kao što se zovu Škipe, van Gega, priličnog dela tako zvanih To­ska, Barda, Bdjača, – Dajčera – Kastra, Skala i t. d. nisu ništa drugo, do negda bivši čisti Sr­bi, a sada poškipljenjaci, svedoče, među ostali­m mlogim svedodž-­bama, i ostala plemena, koja i danas govore više srpski, no škipski, a koja imaju sve obrede i običaje srpske pa još i danas imaju samo čisti srpski tip, a ne kakav drugi. Grude slave sv. Aranđela, Šuše sv. Đurđa, Šekularsko (pleme – IP) u pravo­slavnih Srba, a u Arnauta Ko­baško slave sv. Jovana Krstitelja. Po kadkad Muhamedanci iz ovog plemena prelaze u pleme Gaš i uzimaju da slave sv. Petku navodeći, da je sve jedno slaviti sv. Petku ili sv. Jovana; jer su oni bili sposnici t. j. u jedno vreme postili Sv. Klimenta i pravoslavni i Muhamedanci… Muh­a­me­danci (koji) žive u tako zvanoj ljutoj Rugovi pećske nahije… još go­vo­re kojekako srpski. Pleme pravoslavno tako zvano Tavor­sko, a u Muha­me­danaca Taš, slave oba sv. Jovana Evanđelista“ (Mi­loš S. Milojević, Odlomci istorije Srba i srpskih – jugoslavenskih – ze­ma­lja u Turskoj i Austriji, Beograd 1872, 158-160).

Andrija Jovićević. Dvadesetak godina posle Marka Miljano­va, o Malisorima je opširno pisao i etnograf Andrija Jovi­će­vić (1870-1939), konsta­tujući najpre da su u Malesiji „bez sum­nje, negda živjeli i Srbi. To dokazuju mnoge crkvine i groblja pravoslavnog tipa, pa mnogo­brojni srpski nazivi, koji su se do danas zadržali… U doba srp­skog prodiranja u sjevernu Arbaniju ovi su krajevi bili gusto na­stanjeni Srbima“. Taj svoj stav potvrđuje i zapisom da je u Balezu, kod Koplika, stolovao katolički biskup koji se 1356. godine žali arhiepiskopu barskom „da je nje­gova biskupija puna šizma­tika“ (Andrija Jovićević, Malesija, Podgorica 1997, 21).

A kad je već tako, sasvim je razumljivo što Jovićević „otkriva“ da su malisorski običaji zasnovani na srbskim tradicijama. (Cvijić se nije bavio malisorskim običajima i srbskim tradici­jama, iako je znao da su malisorska plemena, nastanjena u doli­na­ma Prokletija, između Skadra i Metohije, „mahom srpsko-arba­na­š­kog porekla“, te da su neke „malisorske grupe katoličke vere pri­mile Islam, ali izmešane sa Srbima primile su i srpski je­zik koji im je, izgleda, tada bio i u matici poznat“ – J. Cvijić, Navedeni rad, 176-177). Najpre, Jovićević kaže da Malisori, iako su katolici, slave krsne slave na isti način kao Srbi. „Nikolj­-dan praznuju hotski muhame­dan­ci od starine, što znači da je Sv. Nikola bio negda krs­na sl­a­va svih Malisora, možda i svih Arba­nasa sjeverne Arba­ni­je… Mi­sl­im da su glavni uzroci napuštanja Sv. Nikole kao krs­nog ime­n­a i primanje drugih praznika koje pravoslavna crkva ne priz­naje (osim velikih snegova koji ometa­ju komunikacije – IP) što je Sv. Nikola krsna slava mnogih crnogorskih plemena, pa bi to moglo podsjećati Malisore na srod­stvo sa Srbima, tješnje ih ve­zati; zbog ovog su katolički po­povi mogli nastojavati, da Mali­sori napuste slavu Sv. Nikole i prenesu je na čisto kato­li­č­ke svetitelje i praznike“ (A. Joviće­vić, Navedeni rad, 125). „Malisori pjevaju uz gusle o Marku Kralje­viću, knezu Lazaru, Kosovu, i najviše o Đorđu Kastri­otu. Gusle su im omiljena svirka i zabava, te često za dugih zi­m­skih noći zabavljaju se u pjesmama“ (Isto, 124). I kod Malisora je očuvano lelekanje na sahranama, kao i u susednim srbskim pleme­nima, ali tvrdi, tek da nešto kaže, da su to Kuči naučili od Arbanasa.

U ovde izloženim Jovićevićevim stavovima ima poviše nedostataka:

– On ne objašnjava kada su to Srbi prodrli u severnu Arbaniju, ali zato konstatuje da su tada „ovi krajevi bili gusto na­sta­njeni Srbima“;

– On ne shvata da su srbsku toponimiju u tim kraje­vima stvorili oni „gusto nastanjeni Srbi“ a ne neki Srbi koji su tamo prodrli neodređeno kad;

– On ne zna šta će sa sopstvenim na­lazom da u tim krajevima ima mnogo više pravoslavaca nego ka­to­lika;

– Njemu nije jasno da je krsna slava isključivo srbsko obelež­je, te da njegova priča o slavama kod Malisora znači samo to da su svi oni prethodno bili Srbi i da su poarbanašeni u nekom bližem ili daljem vremenu, u kraćem ili dužem međuvremenu;

– Mada kaže da se katolički svešte­ni­ci vrlo trude da svoje katoličke vernike odviknu od pravosla­v­nih običaja, on se i ne do­seća da baš to nedvosmisleno svedoči o srbskoj prošlosti svih tih Malisora;

– Gusle su srbski instru­me­nt, a njihovi potonji korisnici među Malisorima još uvek ih drže kao porodično nasleđe;

– U porodičnom su nasleđu i pesme o zname­nitim lično­stima iz srbske istorije, u koje spada i Đurađ Ka­st­ri­ot, a one su ne­sumnjiv dokaz da su Malisori (njegovog, Joviće­vi­ćevog vremena) još uvek nosili u pamćenju, i porodičnom pr­e­danju, svoju srbsku prošlost;

– Lelekanje, koje se doskora kao vrlo raširen obi­čaj održavalo u srb­skim pleme­nima po Brdima (danas u Crnoj Go­ri) i Cr­noj Gori, tamo gde nije dopirao malisorski uticaj, očuvalo se i u Male­si­ji, jer ta se kultna radnja, posvećena nekom upokojenom srodniku ili prija­telju, nije mogla iskoreniti jednostavnom na­re­d­bom me­snog žup­nika ili nadlež­nog biskupa.

Afanasij Matvejevič Seliščev. Bez obzira na to što Srbe dosledno na­ziva Slovenima, Bu­ga­re izjednačuje sa Tribalima, a ne kaže ko su Romani, kao i na upotrebljenu reč nadiranje, od posebnog značaja za ovu temu može biti vrlo kratak i nedvosmislen iskaz A. Seliščeva da „Slove­ni u svom nadiranju u Arbaniju ni­su opće za­tekli Arbanase, nego sa­mo Romane“ (prema H. Barić, Lingvističke studije, 25). Na osnovu raspo­loživih dokumenata, on kaže da se Arbanasi pojavljuju u zapad­noj Ma­ćedoniji tek krajem 13. i tokom 14. veka. U 14. veku pominju se Arbanasi i Vlasi sa svojim stadima u oblasti pološkoj, u kojoj se među starinskim stanovništvom mogao sresti i po­koji Arba­nas. U nameri da potvrdi ovaj svoj poslednji navod, on pominje ne­kog Progona („očevidno Arbanasa“) koji je nezakoni­to kori­stio jedan deo zemljišta tetovskog manastira. (Greši, jer je to ime srbsko; po Progonu, selo i bratstvo u Lješanskoj na­hi­ji zovu se Progonovići). I kaže da je u carskoj povelji Stefana Duša­na (oko 1308-1355) manastiru arhangela Mihaila i Gavrila u Pri­zre­nu, popisano devet arbanaških katuna u prizrenskom kraju: Gi­nov­ci, Mađerci, Beloglavci, Flokovci, Crnča, Caparci, Gonov­ci, Špinadinci, Novaci, ali, ko zna zbog čega, dodaje da „tri ka­tu­na nose slovenska imena, preuzeta od najranijih stanov­nika ovog kraja – od Slovena: Beloglavci, Crnča, Novaci“ (A. M. Seliščev, Navedeni rad, 7). Izvesno je da i još neki od preostalih šest katuna mogu imati srbsko ime, a Mađerci su van svake sum­nje: naziv ovog katuna iz­veden je od starosrbske reči kojom se ozna­čava kuvar, u ovom slu­čaju: manastirski.

Jer, kako to piše lingvista Mitar Pešikan (1927-1996), poz­ivajući se na tefter (defter) iz 1455. godine, i analizujući oko 16.200 mu­ških imena sadržanih u njemu, „na­se­lja ob­lasti Branko­vića (sli­vovi Sitnice, Laba, Toplice, Lepenca, Južne Mo­rave i Kli­ne, kao i delovi Po­drim­lja i Poibarja) bila (su) srbskog etnoje­zičkog karaktera“, te da je tamošnja „onomastika tipična staro­srp­ska“ (M. Pešikan, Zetsko-humsko-raška imena na početku tursko­ga doba, Onomatološki prilozi Srpske akademije nauka knjiga III, Beograd 1984, 54).

Četrnaesti i 15. vek bili su vreme snažnog, ponekad burnog širenja arbanaskog življa koje se spuštalo iz planina i uskakalo u susedne krajeve, tako da se Arbanasi mogli sresti u ohrid­skom i debarskom kraju i, naročito, prizrenskom (A. M. Seliščev, Na­vedeni rad, 5-7). Prema onome što je zapisao Seliščev, arbanaško pastirsko stanovni­štvo iz planinskih krajeva povremeno se spuštalo u doline i ugrožavalo tamošnje stanovništvo, čak i feudalce u njihovim zamkovima. „Krajem 13. veka ti su napadi i premeštanja planin­skih Arbanasa dobili strahovite razmere… Za obično stanovni­štvo u dolinama, prvenstveno slovensko, ti pre­pa­di i prevlast imali su isti rezultat: ono je ili ginulo, ili od­lazilo u druga mesta, ili se albanizovalo… Slovensko stanov­ništvo ginulo je u bitkama i bilo podvrgavano pogromu u selima po dolinama. Ono nije imalo potporu sa strane niti je bilo zbijeno u opšte­dr­uštvenom životu. Njihove rodovske veze nisu bile tako bli­ske kao u Arbanasa. .. Među njih, burno su se nasta­ni­li Arbanasi sišli sa brda… Još je značajnije bilo predi­za­nje Arbanasa iz pla­nina u doline i socijalno-etničko obesnaži­vanje Slovena (i vlaha) tokom 15. i 16. veka, kada su se pod tur­skim pritiskom, ru­šile centralizovane državne organizacije Vizantije i Srbije i mesnih dinasta. Tokom vremena, planinski Arbanasi, čvrsti u svojoj rodovskoj organizaciji, povezani beso­m i krvnom osvetom, zaposedaju doline i potčinjavaju sebi tamo­šnje stanovništvo, obesnaženo i razjedinjeno. Arbanasi koji se došli u doline zajedno sa potčinjenim stanovništvom činili su vojnu opštinu. Oni ne prekidaju vezu ni sa svojim saplemeni­ci­ma koji su ostali u planini“ (Isto, 83-84).

Potčinjavanje o kome govori Seliščev sastojalo se u tome što su pridošli Arbanasi ubijali ili otimali mesno stanovništvo. „Ništa to nije. Ubijen je Sloven“, prezrivo su govori­li kad bi bio ubijen neki hrišćanin-Sloven. Da bi mu navod o ubi­stvu nekog Slovena bio uverljiviji i jasniji, Seliščev beleži i arnautsku reč ški, ali se „ne doseća“ da kaže kako se tom pogrd­nom rečju označavaju is­ključivo Srbi (Isto, 11-12).

Seliščev dalje piše da se slovensko stanovništvo bekstv­om spa­savalo iz svojih sela, a da su oni koji su ostali u Arbaniji, u arbanaškom okruženju, „u takvim okolnostima, morali postati Arbanasi. Potčinjen polo­žaj zemljoradnika, nadmoć Arbanasa­-pla­ninaca i razbojnika, uje­di­njavanje arbanaških rodovskih grupa, ton koji su one davale dru­štvenom životu stanovništva, brakovi slovenskih muška­ra­ca s Arbanaškama koje nisu prihva­tale jezik svojih muževa… deca se nisu učila očevom jeziku, već su se koristila majčinim je­zikom – arbanaškim. Životne prilike nisu u mladom pokolenju iziskivale potrebu da koriste slovenski jezik… sve je to dopri­n­o­silo stapanju Slovena s arba­naškom sredinom. Toj asimila­ci­ji pomagao je i gubitak razlika u religiji: prela­zak slovenskih porodica u muslimanstvo obje­di­nja­vao ih je u re­ligioznim odno­si­ma s Arbanasima koji su od­ranije pre­šli na islam. No, musli­manstvo nije bilo glavni fak­tor arba­ni­zovanja Slovena; oni su po­stojali Arbanasi i tamo gde je očuvano hriš­ća­nstvo (Isto, 12, 91-92).

Pišući, dakle, o arbanaškim pritiscima na srbsko stanovni­štvo tokom nešto dalje prošlosti, i Cvijić i Seliščev is­ti­ču da se preživelo „slovensko“ (što uvek treba čitati: srbsko) stanovništvo bekstv­om spa­sa­va­lo iz svojih sela, a da su oni koji su ostali u Arbaniji, „u takvim okolnostima, morali postati Arbanasi“. Svi arbanaški prepa­di na srbska naselja imali su isti rezultat: srbsko stanovništvo je „ili ginulo, ili od­lazilo u druga mesta, ili se albanizovalo“ (J. Cvijić, Navedeni rad, 178. i 255; A. M. Seliščev, Navedeni rad, 83-84, 91-92).

Seliščevu je dobro znano da je pod arbanaškim pritiskom „mnogo slovenskih porodica prešlo iz Arbanije na istok, u Maćedoniju. U stanovništvu gornjepološkog, debarskog, prespan­skog, bitolj­sko­g i ohridskog kraja mnogo je Slovena koji su se pre­selili iz Arbanije“. Pri tome, on se poziva na Cvijića, ni ovde ne kazujući uvek da se radi o Srbima: „Dok je zapadno od Ohrid­skog Je­zera slovenskog stanovništva nestalo, ili se asimilo­va­lo ili iselilo, dotle se ono održalo severno od jezera… U Drim­kolu im­a velikih sela srpskog stanovništva (Labunište, Vehčane, Boro­vac, Jablanica) ili islamiziranih Srba (Trebište)… Naj­ve­ća oaza srpskog stanovništva je Golo Brdo; ovo je stanovni­štvo ar­haičnih osobina i delimično islamizirano. Severno od Golog Br­da, u oblastima Čermeniki, Bulčizi i u dolini Maće, nailazi se na arbanaške porodice srpskog porekla, koje su oču­va­le srp­ske i hrišćanske običaje. Mnoge srpske porodice na dru­goj oba­li Drima, u Radiki i Maloj Reci, poreklom su iz ove tri, danas arbanaške oblasti. Oni održavaju veze sa onim svojim islami­ziranim i poarbanašenim rođacima, posećuju ih o praz­ni­cima i do skora su se smatrali obaveznim da svete krv. Golo Br­do na le­voj i manastir Sv. Jovan Bigorski na desnoj obali Drima, u doli­ni Radike, bili su bedemi koji su zaustavljali arba­na­ško prodi­ra­nje. Južno i severno Arbanasi su otišli dalje u Makedoniju“ (J. Cvijić, Navedeni rad, 257).

Proces arbanizovanja srbskog sveta bio je dugotrajan, tako da su srbska sela, ili delovi pojedinih sela, naročito prema Maćedoniji, dugo uspevala da održe svoju nacionalnu i versku pri­pa­dnost. Na početku 15. veka, mnoga sela u skadarskoj oblasti bi­la su izmešana, a bilo je sela i čisto arbanaških i čisto „sloven­skih“; stanovništvo nekih sela pripadalo je istom rodu, ali je bi­lo i delova pojedinih sela koja su nosila nazive po ranijem srp­skom stanovništvu: Lugi, Gradeza, Stojići, Kamenica, Sočovina. U selima severno od Skadra, iako su Srbi pred­stav­ljali više od polovine ukupnog stanovništva, mnogi od njih no­sili su arbanaško ime a prezime srbsko (A. M. Seliščev, Navedeni rad, 85, 91-92).

Znajući za sve to, Seliščev je mogao konstatovati da je pred arbanaškom agresijom „slovenska reč (srbska – IP) zamukla u Arbaniji. Nju je zamenila reč arbanaška. Okolnosti politič­kog i društvenog života izazvale su tu smenu. Arbanasi su od Sl­ovena primili mnogo u načinu života i u kulturno­-društve­nim odnosima. Mnogobrojne slovenske reči u arbanskom jeziku sv­e­doče o tom slovenskom uticaju. Iz nekih slovenskih reči iz­dvojeni su sufiksi (-nik, -ec, -ica, -ka, -šte) pomoću kojih su pra­v­ljene arbanske reči: fisnik=rod+nik=blagorodan; besnik=ve­ran, koji je dao besu; bul+ica=bivo; gomarica=magarica (mada će ovo ponajpre biti srbska reč magarica s izmenjenim mestom pr­vih dvaju slogova, metatezom); šeret+ka=žustra, džangrizava že­na (šeret, šaret=džangrizav); rapište=mesto zasađeno platani­ma (rap=platan) (Isto, 94).

S ovim poslednjim stavovima Seliščevim stoji u neposrednoj vezi i zapis Toma Oraovca (Toma Petrova Vučinića, 1853-1939), Starokuča, knji­že­v­nika, političara i istori­čara, da „Arbanasi nemaju narodne literature ni umotvorina, koje se kao takve mogu uzeti, a ono malo što se može naći jesu samo pastirske i ne­značajne ženske pjesme, bez ikakve književne ili ma kakve vrijednosti. Sve što se o Arbanasima pisalo nijesu pisali domorodci nego stran­ci, na stranim jezicima… Kod starih malisorskih porodica i dan danji mogu se naći pismeni spomenici i stare listine pisane ćirili­com i što se kao sveto čuvalo i čuva kod starješina pojedinih porodica, ko­i su ih primili u nasleđe, kao najstariji članovi porodice“ (Tomo P. Oraovac, Arbanaško pitanje i srpsko pravo, Beograd 1913, ­8-10).

Ilija Petrović