Vrhovna komanda Srpske vojske, na današnji dan donela je Odluku o povlačenju iz Beograda, u pozadinu fronta preko Crne Gore i Albanije, u Grčku. U naredbi je, između ostalog, stajalo: “Kapitulacija bi bila najgore rešenje, jer se njome gubi država, a naši saveznici bi nas sasvim napustili”. Ustaljen naziv za povlačenje srpske vojske preko Albanije je “Albanska golgota”.
Prilikom povlačenja srpske vojske i naroda, jedinstvenom u istoriji ratovanja, život je izgubilo više od 240.000 ljudi. Ovo povlačenje je teklo u više kolona iz pravca Metohije ka obali Jadranskog mora, gde su Savezničke komande organizovale transport brodovima i prihvat do bezbednosnih odredišta, grčkih ostrva u Jonskom moru, Italiji i severnoj Africi. Na ostrvo Krf stiglo je 135.000 vojnika, a u Bizertu oko 12.000. Nakon oporavka, oko 150.000 pripadnika Srpske vojske se priključilo savezničkim trupama na Solunskom frontu, u junu 1916. gde su vođene teške borbe sve do kraja rata i konačnog oslobođenja zemlje.
Posle pobede srpske vojske u Kolubarskoj bici, decembra 1914. na srpskom frontu do početka jeseni 1915. zavladalo je zatišje. Međutim, pod komandom feldmaršala Augusta Makenzena, Austougarska Balkanska armija i 11. nemačka armija od oko 500.000 vojnika, 10 eskadrila aviona i sa brojnom rečnom flotilom na Dunavu i Savi, pokrenule su 6. oktobra 1915. najveću ofanzivu na Kraljevinu Srbiju. Do 15. oktobra 1915., uprkos krajnjem požrtvovanju srpske vojske, austrougarska balkanska vojska pravcem preko reke Save i Drine, i 11. nemačka armija preko Dunava zauzele su Beograd, Smederevo, Požarevac i Golubac i stvorile širi mostobran južno od Save i Dunava, nateravši srpske trupe na povlačenje prema Južnoj Srbiji.
Tog istog dana, 15. oktobra 1915. bez objave rata, u Srbiju su upale dve bugarske kompletne armije. Potisnule su slabe srpske jedinice, prodrle u dolinu Južne Morave kod Vranja i do 22. oktobra 1915. zauzele Kumanovo, Štip, Skoplje, prekinule moravsko-vardarsku komunikaciju i onemogućile povlačenje srpske vojske prema grčkoj granici i Solunu. Druga polovina oktobra i početak novembra protekli su u povlačenju srpske vojske prema jugu. Srpska vojska i izbeglice su se našle u bezizlaznoj situaciji na Kosovu i Metohiji. Put prema Solunu je presečen. Austrougarska vojska sa severozapada, nemačka vojska sa severa i bugarska armija sa juga i istoka napreduju prema Kosovu sa jedinim ciljem da unište Srpsku vojsku u rasulu.
Jedini put Srpskoj vojsci i izbeglicima prema saveznicima i jadranskoj obali vodio je preko albanskih planina. Pod pritiskom velike austrougarsko-nemačke i bugarske ofanzive, Vrhovna komanda srpske vojske 25. novembra 1915. godine odlučila je da se trupe vojske povuku preko Crne Gore i Albanije na Jadransko more. Ta odluka je doneta posle neuspelog pokušaja da se vojska povuče dolinom Vardara, zbog prodora bugarske armije, presecanja komunikacija i izostanka planiranog prodora saveznika iz Soluna. Srpska vojska je uspela da izbegne okruženje. Ali se vojni i državni vrh našao pred dilemom šta dalje da bi se izbegla najopasnija kriza od početka rata.
Kapitulacija se kategorički odbacila jer je ona značila kraj države, a predlog vojvode Živojina Mišića da se izvrši protiv udar je odbijen jer nije bio adekvatan odnosu snaga. Državni vrh doneo je ipak odluku da se izvrši povlačenje preko Albanije ka jadranskoj obali. Tamo bi ih dočekali saveznici, pomogli da se oporave, a onda bi se oporavljena Srpska vojska pridružila savezničkim snagama na Solunskom frontu. Predsednik vlade Nikola Pašić uputio je savezničkoj komandi telegram sledeće sadržine:
„Srbija iako se našla u teškom položaju, iako još može doći i u još gori položaj, rešena je da ide do kraja u borbi protiv zavojevača, odano i verno uz svoje Saveznike izdržaće ceo rat, koji će završiti porazom neprijatelja.“
Posle ove odluke cela vlada sa predsednikom Pašićem i kraljem Petrom I otišla je u crkvu. Pri izlasku iz crkve predsednika Pašića je opsela masa izbeglog i uplašenog naroda pitajući šta će s njima biti očekujući reči utehe.
Predsednik Pašić je uplašenom narodu odgovorio: Narode ne bojte se, dobro biti neće!
U Rimu je 23. novembra 1915. osnovana komisija za snabdevanje sastavljena od vojno-pomorskih izaslanika Francuske, Velike Britanije, Rusije, Italije i vojnog izaslanika Srbije. Dogovoreno je da se obrazuju baze u Skadru i Draču gde bi se odmah počeli upućivati saveznički brodovi sa hranom i drugim potrebama. U međuvremenu srpska vlada postiže sporazum sa predsednikom albanske vlade Esad pašom, koji se svrstao u saveznike, o prelasku Srpske vojske preko Albanije.
Stanje srpske vojske je bilo izuzetno nepovoljno, vladao je opšti zamor, slaba ishrana, nedostatak ratnog materijala, a pristizala je zima. Ipak, vojnopolitičko vođstvo Srbije nije promenilo svoje shvatanje savezništva i daljeg vođenja rata. Prva kolona je krenula, 26. novembra 1915. iz Prizrena preko Vezirovog mosta prema Skadru i Lješu, u kojoj su bili kralj, vlada i diplomatski kor. Nekoliko dana kasnije, 30. novembra 1915. iz Prizrena kreće druga kolona, ali drugim pravcem, preko Ljum Kule, Piškopeje, Elbasana i Tirani. A, iz Peći u povlačenje kreću sve tri srpske armije, glavnina vojske, pravcem Peć – Andrijevica – Podgorica – Skadar. Trupe Novih oblasti pravcem Đakovica – Vezirov most – Ljum Kula – Skadar, a Timočka vojska i oredi iz zapadne Makedonije preko Piškopeje, Debra i Struge u Elbasan. Srpska vlada je krenula 25. novembra iz Prizrena preko Ljum Kule u Skadar, a za njom je krenula 26. novembra 1915. i Vrhovna komanda.
Kakvo je bilo stanje, govori saopštenje nemačke Vrhovne komande od 29. novembra:
“Pošto srpska vojska više ne postoji, već postoje samo njeni bedni ostaci koji su se razbegli u divlje albanske i crnogorske planine, gde će bez hrane po ovoj zimi naći svoju smrt, to su prekinute dalje operacije i neće se više izdavati izveštaji sa balkanskog ratišta”.
Iako je stanje bilo zrelo za kapitulaciju, pojavila se ideja o kontraofanzivi koja je poticala od vojvode Živojina Mišića; na četiri sastanka (29. novembar – 1. decembar) sa Stepom Stepanovićem, Pavlom Jurišićem Šturmom i M. Živkovićem, Mišić je predlagao kontraofanzivu. Ideja nije prihvaćena, te je preostalo da se postupi po naređenju Vrhovne komande.
Uništivši ili zakopavši teške i poljske topove, srpska vojska je krenula 3. decembra put Crne Gore i Albanije. Kretanje je bilo sporo po zaleđenim putevima, a dodatni problem su predstavljali napadi Albanaca koji nisu priznavali vlast Esad-paše Toptanija, saveznika Srbije. 13. decembra glavnina srpske vojske je bila između Andrijevice i Podgorice, a u periodu od 15. do 21. decembra je stigla u okolinu Skadra. Prema podacima srpske Vrhovne komande, na albansku obalu je stiglo oko 110.000 vojnika i 2.350 oficira. Pretpostavlja se da je od početka povlačenja život izgubilo oko 72.000 ljudi. Ukupno je preko Albanije prešlo oko 54.000, a preko Crne Gore oko 90.000 ljudi.
Posle više od mesec dana teških marševa, po lošem vremenu, srpska vojska se okupila kod Skadra, Drača i Valone. Dolazak na albansku jadransku obalu nije značio i konačan spas. Na samoj obali veliki saveznici nisu bili organizovali zadovoljavajući prihvat, a jedan saveznik (Italija) se ponašao kao neprijatelj. 28. decembar Nikoli Pašiću je uručena izjava italijanske vlade u kojoj je rečeno da srpska vojska ne prelazi reku Škumbu da ne bi došla u sukob sa italijanskom vojskom. U korist Srba je intervenisala ruska diplomatija; pred ruskim poslanikom u Rimu, italijanski ministar spoljnih poslova Sidnej Sonino se branio da je učinio sve što je mogao za spas srpske vojske što se nije kosilo sa „životnim interesima Italije“.
Nikola Pašić je 15. januara 1916. uputio cirkular ruskom caru Nikolaju II tražeći pomoć. On je stigao do cara Nikolaja 18. januara i istog dana je Nikolaj poslao telegram kralju Velike Britanija i predsedniku Francuske, u kome je rekao da ako srpska vojska ne bude spasena, da će Rusija raskinuti savez sa njima. Intervencija ruskog cara je ubrzala savezničku pomoć, a italijanska vlada je dozvolila Srbima da uđu u Valonu.
28. januara 1916. francuska vlada je odlučila da njena mornarica odloži sve druge transporte dok iz Albanije ne bude izvučena srpska vojska. Od toga dana saveznički brodovi su počeli ubrzano prevoženje. Do 15. februara prevezeno je na grčko ostrvo Krf 135.000 ljudi i u Bizertu oko 10.000 ljudi. Prvo iskrcavanje na Krfu, ‘Ostrvu spasa’ kako su ga prozvali Srbi, bilo je u pristaništu u Guviji (Govino), šest kilometara severno od grada Krfa. Do aprila se na Krfu prikupilo 151.828 vojnika i civila. Materijalne troškove opremanja i izdržavanja srpske vojske preuzele su Francuska i Velika Britanija.
Prvi dani na Krfu su bili užasni za Srbe. Saveznici nisu imali dovoljno vremena da se pripreme za adekvatan prihvat tako velikog broja ljudi. Nije bilo dovoljno hrane, odeće, ogreva i šatorske opreme, pa su vojnici, izmučeni od napornog marša, masovno umirali. Ni vremenske prilike nisu bile naklonjene srpskim vojnicima jer je kiša neprekidno padala danima. Premorena i izmučena vojska je pod vedrim nebom, bez šatora i zaklona sedam dana teško podnosila ledenu kišu.
Na ostrvu Vido su iskrcavani najteži ranjenici i bolesnici i to su uglavnom bili najmlađi koje je povlačenje najviše pogodilo Od 23. januara do 23. marta 1916 umrlo je 4.847 ljudi. Malo ostrvo Vido kod Krfa, koje je bilo organizovano kao bolnica, je pretvoreno u „ostrvo smrti”, a more oko njega u „plavu grobnicu“. Bez mogućnosti sahrane, oko 5.400 umrlih je spušteno u more. Iz pijeteta i poštovanja prema umrlim srpskim junacima, grčki ribari narednih 50 godina nisu izlovljavali ribu u tom području.
Na ovom putu srpski narod je doživeo jedan od najvećih egzodusa u svojoj istoriji. U zvaničnom izveštaju ministra vojnog generala Božidara Terzića, predsedniku vlade Nikoli Pašiću piše da je nestalo, umrlo, poginulo ili zarobljeno 243.877 ljudi. Francuski maršal Žozef Žofr je o tome rekao: „Povlačenje naših saveznika Srba, pod okolnostima pod kojima je izvršeno, prevazilazi po strahotama sve što je u istoriji kao najtragičnije zabeleženo“.
