Svojevremeno je Radmila Milentijević, žiteljka Njujorka i profesorka savremene evropske istorije na nekoliko tamošnjih fakulteta, u razgovoru za „Politiku” najavila knjigu o Mihajlu Pupinu, svetskom naučniku našeg porekla. Podsećajući na njegovo rodoljublje i doprinos koji je dao staroj otadžbini, između ostalog je izjavila: – Ako Srbija ne podigne spomenik Pupinu, ja ću to učiniti.
Takva „pretnja” bi imala smisla da joj se nije potkrala i jedna greška. Mala, ali važna! Profesorku opravdava činjenica što, iako često dolazi u Srbiju, živi u SAD od 1954. Naime, Mihajlo Pupin ima spomenik! Njegovo bronzano poprsje, rad vajarke Drinke Radovanović, skriveno je u senkama drvoreda skrajnute Ulice prote Mateje, nadomak Slavije, a postavljeno je još 6. oktobra 1993. ispred zgrade „Elektrodistribucije”. Obeležje je postavljeno takoreći ilegalno. Jer, iako smo već zagazili u vode parlamentarnog pluralizma, začikavanje s vlastima još nije bilo sasvim bezopasno.
Duga lista nepravdi
Možda se odgovor na pitanje zašto je „zaboravljen” krije u nekrologu vladike Nikolaja Velimirovića, objavljenom 1935. godine u „Politici”, povodom Pupinove smrti. Jer, u njemu se moglo pročitati ne samo da je bio veliki patriota i pravoslavac, već i nepomirljivi protivnik boljševizma.
Ima i neke simbolike u tome što je 1997. godine dotadašnji naziv važnog novobeogradskog bulevara koji je nosio ime Vladimira Iljiča Lenjina dobio ime po Pupinu. I to je nekakav spomenik!
Male zemlje imaju malo velikih ljudi pred kojima bi se svet poklonio i skinuo kapu; toliko znamenitih Srba ima jedva za dva kafanska stola, ali ni njih ne umemo dostojno da predstavimo čovečanstvu, da podsetimo ko su i šta su bili; da se nahvalimo sami, kad to već neće drugi da nam priušte.
Slavni naučnik koji je istinski zadužio i čovečanstvo i Srbiju, bio je decenijama najsramnije izbrisan iz kolektivnog sećanja. Pupin je naziv rodnog sela u Banatu zvanično uzeo kao drugo prezime, koji je domovinu (Srbiju, a potom Kraljevinu SHS i Jugoslaviju) iskreno nosio u srcu, to nipošto nije zaslužio.
Mihajlo Idvorski Pupin je umro sledeće godine, a sudbinu njegove zadužbine prekrio je veo zaborava. Iako se radilo o vrlo značajnoj svoti, ona je volšebno nestala, verovatno u džepovima mešetara koji su naslutili približavanje još jednog rata.
Deset godina kasnije taj veliki naučnik i patriota nestao je i iz udžbenika, i iz našeg kolektivnog sećanja. Postao je najsramnije zaboravljena ličnost u srpskoj nacionalnoj istoriji. U više nego skromnoj enciklopedijskoj odrednici o njemu, akcenat je stavljen na Pupinov indukcioni kalem, izum koji je doneo revoluciju u telegrafiji, telefoniji i u radio-vezama, sonar je spomenut, za radio-telefon, preteču popularnih mobilnih telefona, kao da se nije znalo, a političko delovanje prvog srpskog konzula u Njujorku, u najtežim trenucima po Srbiju, namerno je izostavljeno.
Njegov pronalazak sonara uveo je SAD 1917. u rat na strani sila Velike Antante, jer je raspršio sasvim opravdani strah marinaca od nemačkih podmornica. Uspostavljanje veze radio-telefonom između letelica bilo je ključno za razvoj avijacije, a ovaj izum mu je, inače, doneo članstvo u dvanaestočlanom osnivačkom odboru Nacionalnog komiteta za aeronautiku, koji je 1958. naziv promenio u – NASA.
Počasni građanin Bleda
Dok je Mihajlo Pupin bio predsednik Njujorške akademije nauka, njen sekretar je bio Daglas Džonson, profesor geologije. Kasnije je bio predstavnik SAD u komisiji za razgraničenje na Pariskoj mirovnoj konferenciji aprila 1919. godine, na kojoj su pobednici ispisivali nove granice buduće Evrope. Za spasavanje zapadne Slovenije i srpskog Banata nije bilo bez značaja to što je bio lični prijatelj (po nekima možda i školski drug) predsednika Vudrou Vilsona. Dve godine kasnije, Mihajlo Pupin je, na predlog ministra Hribara, proglašen za počasnog građanina Bleda.
Veličina Nikole Pašića ogledala se u tome što je znao koga da pita kad ne ume i kome da se obrati za pomoć kad ne može. Zbog toga je Mihajla Pupina uvrstio u delegaciju Kraljevine Srbije, navodno kao „dobrog znalca engleskog jezika i svetskih prilika”. Stari lisac…
S tim u vezi valja spomenuti da je, uslovno rečeno, prvi zagovornik ideje o takozvanoj „Velikoj Srbiji” bio Teodor Ruzvelt! Tu svoju ideju poverio je Pupinu, a ovaj je preneo vojvodi Živojinu Mišiću koji se za nju ozbiljno zagrejao, ali su planovi kralja Aleksandra očigledno bili daleko veći.
Ljudi u Srbiji uglavnom ne znaju da je Pupin 1924. godine dobio Pulicerovu nagradu za književnost, za autobiografsko delo „Od pašnjaka do naučenjaka” (trapavo prevedeno kao „Od imigranta do pronalazača”). Predavao je na Kolumbija univerzitetu s koga je poniklo trideset pet nobelovaca: četvorici je on bio profesor.
Pupinova (a ne Belova, Edisonova, Teslina) medalja se dodeljuje za nacionalne zasluge u SAD, od utemeljenja 1958. Amerikanci ga nesumnjivo pamte, a Srbi?
Tačno je da je Pupinov dom u Idvoru danas mesto hodočašća mnogih đačkih i studentskih ekskurzija, odredište turista, da mu je rodna kuća preuređena u spomen-muzej, da je u Beogradu dobio poprsje, a u Novom Beogradu važan bulevar. Međutim, to sve je nedovoljno. Biće da je profesorka Milentijević mislila da Pupin zaslužuje spomenik „parnjak” onom koji je Frane Kršinić uradio i izlio Nikoli Tesli 1956. godine. Spomenik koji i danas samuje kraj ulaza u tehničke fakultete.
I sa „j” i sa „i” u imenu
Pravu istinu o njegovom imenu još kriju diplomatske arhive. Generalni konzulat Kraljevine Jugoslavije je 13. novembra 1934. overio i pismo je adresirano na Ministarstvo prosvete. Potpisnik u njemu moli da se njegova zadužbina namenjena izdavanju publikacija o srpskim starinama i za kupovinu dela srpskih umetnika za Narodni muzej, pohranjena u Hipotekarnoj banci pod kamatom, prenese na Srpsku kraljevsku akademiju nauka.
Tekst je, inače, bio napisan ćiriličnom pisaćom mašinom! Potpisan je mastilom, takođe ćirilicom… i bez slova „j” u imenu. Ispod je dopisano latinicom:
„Generalni Konzulat Kraljevine Jugoslavije, 1819. Brodvej, Njujork siti, tvrdi potpisom i pečatom da je na ovom dokumentu potpis profesora Mihaila Pupina autentičan. (Br. 13682/34).”
Ispod, uz pečat, po naredbi generalnog konzula, potpisao se tadašnji vicekonzul Kraljevine Jugoslavije u Njujorku dr Ante Pavelić. Svojeručno.
