Својевремено је Радмила Милентијевић, житељка Њујорка и професорка савремене европске историје на неколико тамошњих факултета, у разговору за „Политику” најавила књигу о Михајлу Пупину, светском научнику нашег порекла. Подсећајући на његово родољубље и допринос који је дао старој отаџбини, између осталог је изјавила: – Ако Србија не подигне споменик Пупину, ја ћу то учинити.
Таква „претња” би имала смисла да јој се није поткрала и једна грешка. Мала, али важна! Професорку оправдава чињеница што, иако често долази у Србију, живи у САД од 1954. Наиме, Михајло Пупин има споменик! Његово бронзано попрсје, рад вајарке Дринке Радовановић, скривено је у сенкама дрвореда скрајнуте Улице проте Матеје, надомак Славије, а постављено је још 6. октобра 1993. испред зграде „Електродистрибуције”. Обележје је постављено такорећи илегално. Јер, иако смо већ загазили у воде парламентарног плурализма, зачикавање с властима још није било сасвим безопасно.
Дуга листа неправди
Можда се одговор на питање зашто је „заборављен” крије у некрологу владике Николаја Велимировића, објављеном 1935. године у „Политици”, поводом Пупинове смрти. Јер, у њему се могло прочитати не само да је био велики патриота и православац, већ и непомирљиви противник бољшевизма.
Има и неке симболике у томе што је 1997. године дотадашњи назив важног новобеоградског булевара који је носио име Владимира Иљича Лењина добио име по Пупину. И то је некакав споменик!
Мале земље имају мало великих људи пред којима би се свет поклонио и скинуо капу; толико знаменитих Срба има једва за два кафанска стола, али ни њих не умемо достојно да представимо човечанству, да подсетимо ко су и шта су били; да се нахвалимо сами, кад то већ неће други да нам приуште.
Славни научник који је истински задужио и човечанство и Србију, био је деценијама најсрамније избрисан из колективног сећања. Пупин је назив родног села у Банату званично узео као друго презиме, који је домовину (Србију, а потом Краљевину СХС и Југославију) искрено носио у срцу, то нипошто није заслужио.
Михајло Идворски Пупин је умро следеће године, а судбину његове задужбине прекрио је вео заборава. Иако се радило о врло значајној своти, она је волшебно нестала, вероватно у џеповима мешетара који су наслутили приближавање још једног рата.
Десет година касније тај велики научник и патриота нестао је и из уџбеника, и из нашег колективног сећања. Постао је најсрамније заборављена личност у српској националној историји. У више него скромној енциклопедијској одредници о њему, акценат је стављен на Пупинов индукциони калем, изум који је донео револуцију у телеграфији, телефонији и у радио-везама, сонар је споменут, за радио-телефон, претечу популарних мобилних телефона, као да се није знало, а политичко деловање првог српског конзула у Њујорку, у најтежим тренуцима по Србију, намерно је изостављено.
Његов проналазак сонара увео је САД 1917. у рат на страни сила Велике Антанте, јер је распршио сасвим оправдани страх маринаца од немачких подморница. Успостављање везе радио-телефоном између летелица било је кључно за развој авијације, а овај изум му је, иначе, донео чланство у дванаесточланом оснивачком одбору Националног комитета за аеронаутику, који је 1958. назив променио у – НАСА.
Почасни грађанин Бледа
Док је Михајло Пупин био председник Њујоршке академије наука, њен секретар је био Даглас Џонсон, професор геологије. Касније је био представник САД у комисији за разграничење на Париској мировној конференцији априла 1919. године, на којој су победници исписивали нове границе будуће Европе. За спасавање западне Словеније и српског Баната није било без значаја то што је био лични пријатељ (по некима можда и школски друг) председника Вудроу Вилсона. Две године касније, Михајло Пупин је, на предлог министра Хрибара, проглашен за почасног грађанина Бледа.
Величина Николе Пашића огледала се у томе што је знао кога да пита кад не уме и коме да се обрати за помоћ кад не може. Због тога је Михајла Пупина уврстио у делегацију Краљевине Србије, наводно као „доброг зналца енглеског језика и светских прилика”. Стари лисац…
С тим у вези ваља споменути да је, условно речено, први заговорник идеје о такозваној „Великој Србији” био Теодор Рузвелт! Ту своју идеју поверио је Пупину, а овај је пренео војводи Живојину Мишићу који се за њу озбиљно загрејао, али су планови краља Александра очигледно били далеко већи.
Људи у Србији углавном не знају да је Пупин 1924. године добио Пулицерову награду за књижевност, за аутобиографско дело „Од пашњака до научењака” (трапаво преведено као „Од имигранта до проналазача”). Предавао је на Колумбија универзитету с кога је поникло тридесет пет нобеловаца: четворици је он био професор.
Пупинова (а не Белова, Едисонова, Теслина) медаља се додељује за националне заслуге у САД, од утемељења 1958. Американци га несумњиво памте, а Срби?
Тачно је да је Пупинов дом у Идвору данас место ходочашћа многих ђачких и студентских екскурзија, одредиште туриста, да му је родна кућа преуређена у спомен-музеј, да је у Београду добио попрсје, а у Новом Београду важан булевар. Међутим, то све је недовољно. Биће да је професорка Милентијевић мислила да Пупин заслужује споменик „парњак” оном који је Фране Кршинић урадио и излио Николи Тесли 1956. године. Споменик који и данас самује крај улаза у техничке факултете.
И са „ј” и са „и” у имену
Праву истину о његовом имену још крију дипломатске архиве. Генерални конзулат Краљевине Југославије је 13. новембра 1934. оверио и писмо je адресирано на Министарство просвете. Потписник у њему моли да се његова задужбина намењена издавању публикација о српским старинама и за куповину дела српских уметника за Народни музеј, похрањена у Хипотекарној банци под каматом, пренесе на Српску краљевску академију наука.
Текст је, иначе, био написан ћириличном писаћом машином! Потписан је мастилом, такође ћирилицом… и без слова „ј” у имену. Испод је дописано латиницом:
„Генерални Конзулат Краљевине Југославије, 1819. Бродвеј, Њујорк сити, тврди потписом и печатом да је на овом документу потпис професора Михаила Пупина аутентичан. (Бр. 13682/34).”
Испод, уз печат, по наредби генералног конзула, потписао се тадашњи вицеконзул Краљевине Југославије у Њујорку др Анте Павелић. Својеручно.
