Kraj je maja 1999. godine. Dok NATO bombe besomučno padaju na Srbiju, sveštenik u Crkvi Svetog Jovana Rusa na grčkom ostrvu Evija već treći put za četiri dana sluša opis istog, tajanstvenog sna. Iznose mu ga potpuno različiti ljudi, iz tri udaljena dela Grčke, koji su sami došli u hram da posvedoče šta su videli…
Bez obzira na trenutnu situaciju, Kosovo i Metohija ostaće srpski zauvek. Da je to volja Božija, svedoči i sledeće čudo Svetog Jovana Rusa (proslavlja se 9.juna), ratnika i čudotvorca, jednog od najpoštovanijih svetitelja u Grčkoj, čije se mošti nalaze u crkvi na Eviji, koju je nedavno spasao od požara. On se prikazao grčkim vernicima u maju 1999, i oblačeći uniformu srpske vojske, rekao: „Moram u Srbiju. Braća naša tamo su napadnuta, samo zbog svog Pravoslavlja, zbog svoje vere u Sina Božjeg. Hristos naš tamo opet krvari.“
„Prvo beše plamen. U pozadini jeziv zvuk sirene, kao zavijanje ranjenog vuka u visokoj noći, na kraju sveta. U polumraku bi povremeno bljesnula strahovita eksplozija. A onda opet samo plamen u noći.
Čovek, lep, stasit, nema više od četrdeset godina, kleči na podu štale. U dubokoj je molitvi, zatvorenih očiju, među prstima prebira brojanicu. Oko njega su životinje, krotko spavaju. Nešto me dovodi na vrata te štale, kao po pozivu. Zastajem na ulazu, posmatram. Hoću nešto da pitam, ali ne mogu da izgovorim ništa. Znam da mi slika uliva neki spokoj. Najednom, životinje se prenuše, konj se pridigao i upitno gleda čoveka.
Čovek otvara oči, polako ustaje. Skida svoju pohabanu radnu odeću. Sa zida, sa nekog čiviluka valjda, uzima maskirnu uniformu. Oblači je. Na njegovom ramenu vidim zašiven znak sa dvoglavim belim orlom, odnekud mi poznat. Tek tada čovek podiže oči k meni, pogleda me.
– Moram u Srbiju – reče. – Braća naša tamo su napadnuta samo zbog svog Pravoslavlja, zbog vere svoje u Sina Božjeg. Hristos naš tamo opet krvari, opet bi da ga raspinju i čereče. Đavo se opasno zaigrao. Moramo braći pomoći, svi, onim najjačim što imamo.
Konj sam priđe, čovek hitro uzjaha. Pre no što obode konja, okrete se i reče još:
– Posvedoči. Znaš već gde i kome.
Da, oče, to je čovek koji nas gleda sa ove ikone. Sveti Jovan Rus.”
Sveštenik u Crkvi svetog Jovana Rusa u Prokopionu, Novom Prokopionu, u brdima grčkog ostrva Evija, već treći put za četiri dana sluša opis istog sna. Iznose mu ga različiti ljudi, sa tri udaljene strane grčke zemlje, koji su sami došli na Eviju, u ovaj hram, da baš tu posvedoče. Kraj je maja 1999. godine. Više od dva meseca devetnaest zemalja Severoatlantskog pakta besomučno bombarduje malenu pravoslavnu Srbiju. Gađaju porodilišta, škole, mostove, putničke vozove, redakcije, pijace na pazarni dan, centre varoši, elektroenergetska postrojenja, skladišta hemijske industrije. Koriste punjenja sa osiromašenim uranijumom i obogaćenim lažima, kasetne i grafitne bombe, svakojaka smrtonosna i trovačka čudesa. Ali mala hristonosna zemlja, podvižnička i herojska, ne odstupa. Ne odustaje od sebe.
Starešina Crkve svetog Jovana Rusa u Prokopionu pažljivo je saslušao sva tri putnika iz daleka. Potom je naložio da se služe molebani svetom Jovanu Rusu, čije netljene mošti počivaju u ćivotu nasred hrama. Na nedeljnim liturgijama mošti će biti otvorene.
Svetitelj u srpskoj uniformi
Iz Novog Prokopiona dopis je u leto 1999. stigao u Eparhiju vranjsku. Sveštenici sa Evije opisali su svedočenja o čudesnom javljanju svetog Jovana Rusa i njegovoj objavi da odlazi u pomoć Srbiji.
– Podsetimo, Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu, kojim je okončana oružana agresija devetnaest zemalja Severoatlantskog pakta na Srbiju, potpisan je 9. juna. Na dan smrti i proslavljanja svetog Jovana Rusa. Srbija je iz tog bezočnog i neravnopravnog rata izašla vojno neporažena, što je ravno čudu – pričaju monahinje manastira Sveti Pantelejmon u selu Lepčince, nadomak Vranja (a beleži Jelena Stojković).
Upravo tu, u Lepčincu, dvadeset dva kilometra jugoistočno od Vranja, u metohu manastira Prohor Pčinjski, na osnovu svedočenja sa Evije, nastala je jedna od najneobičnijih ikona u Pravoslavlju. Ikonu su naslikale monahinje ovog manastira, a nalazi se na posebnom mestu u crkvi. Sveti Jovan Rus je u stojećem stavu, u uniformi srpske vojske, sa znakom srpskog dvoglavog belog orla na ramenu.
– Po višnjem blagoslovu, želeli smo da načinimo znamen koji će nas podsećati na pomoć svetog Jovana našem narodu u tom veoma teškom i za nas tako uzvišenom periodu – kažu sestre iz Lepčinca.
