Često se u razgovorima o hrišćanstvu pojavljuje jedna uporna zabluda – da je to vera koja prezire radost, telo i život. Prema toj slici, hrišćanstvo je mračna religija koja čoveka vidi kao grešnika osuđenog na patnju u „dolini suza“, a spasenje kao bekstvo iz ovog sveta. Hrišćanin se zamišlja kao čovek koji stalno nešto sebi uskraćuje, koji gleda u pod i plaši se sopstvenog osmeha kao da je greh.
Ali šta ako je to potpuno pogrešna slika? Šta ako je istina upravo suprotna? Pravoslavlje nije vera koja prezire svet, već vera koja ga preobražava. Ako uklonimo naslage vekovnih zabluda i krute ozbiljnosti, otkrićemo Boga koji se raduje našem postojanju. Otkrićemo veru čija je prva i poslednja reč – radost.
Telo kao dar, a ne tamnica
Da bismo razumeli hrišćansku radost, moramo najpre očistiti teren od tuđih ideja koje su se neprimetno uvukle u naše shvatanje. Misao da je telo „tamnica duše“, da je materija nešto nisko i prljavo, a pravi život „negde drugde“, nije hrišćanska. Ona potiče iz starogrčke filozofije i dualističkih učenja koja su hrišćanstvu uvek bila strana.
Hrišćanstvo stoji na sasvim drugom stanovištu: Bog je stvorio svet i rekao da je dobar – ne delimično dobar, ne uslovno dobar, već dobar u celini. Čovek nije duh zarobljen u telu; čovek je neraskidivo jedinstvo tela i duše. To jedinstvo je Bogom zamišljeno, Bogom blagosloveno i, što je najvažnije, Bogom vaskrsnuto.
Najsnažniji dokaz za to je Vaskrsenje Hristovo. Hristos nije vaskrsao kao bestelesna pojava ili filosofska ideja, već je vaskrslo Njegovo stvarno, opipljivo telo. To znači da telo nije prepreka spasenju, već njegov ravnopravni učesnik. Kada svetitelji govore o „borbi protiv tela“, oni ne misle na uništavanje biologije, već na isceljenje naše prirode od sila koje nas čine robovima.
Radost kao srce Jevanđelja
Sama reč „Jevanđelje“ (εὐαγγέλιον) znači Radosna vest. Ta radost nije sporedni motiv, već sama suština poruke koju je Hristos doneo svetu; ona je protkana kroz ceo Novi Zavet i pominje na stotinak stranica svetog teksta, tačnije, više od 130 puta, pokazujući svoju nepobedivu snagu čak i kad se opisuju časovi najdubljeg stradanja.
Apostol Pavle, pišući iz tamnice, u okovima i pod pretnjom smrtne kazne, ne šalje pismo očaja, već poručuje Filipljanima: „Radujte se svagda u Gospodu, i opet velim: radujte se!“ (Filipljanima 4, 4) Ovaj poziv nije površni psihološki trik, već radost koja izvire iz prisustva Živoga Boga unutar nas. Hristos na Tajnoj večeri, u času opraštanja pred Golgotu, kaže: „Ovo vam kazah, da radost moja u vama ostane i radost vaša se ispuni.“ (Jn. 15, 11)
Gospod učenicima ne ostavlja spisak suvih pravila, već Svoju radost – potpunu i ispunjenu. Njegovo prvo čudo nije bilo isceljenje bolesnika, već pretvaranje vode u vino na svadbi u Kani Galilejskoj. Zašto baš na svadbi? Zato što je hteo da ljudi proslavljaju život, da praznik ne propadne, da ljubav i zajedništvo imaju svoj dostojan trenutak. Bog ne samo da ne osuđuje radost – On je blagosilja i uzdiže Svojim prisustvom.
Post – škola slobode
Ako je Pravoslavlje vera radosti, zašto nam je onda potreban post i uzdržanje? Odgovor leži u dubokom razumevanju ljudske slobode. Mi postimo ne zato što mrzimo hranu ili svoje telo, već zato što volimo svoju slobodu.
Post je trening slobode – on nas uči da kažemo „ne“ prolaznim željama, kako bismo mogli reći jedno veliko i večno „da“ Bogu i pravom životu. Post deluje kao budilnik za dušu: podseća nas da mi upravljamo željama, a ne one nama. Apostol Pavle to formuliše ovako: „Sve mi je slobodno, ali nije sve na korist; sve mi je slobodno, ali neću da šta ovlada mnome.“ (1. Kor. 6, 12)
Hrišćanstvo ne „koči“ život da bi ga oduzelo, već ga čuva od haosa strasti. Uzdržanje je začin koji vraća pravi ukus životu. Za onoga ko je iskreno postio, obično vaskršnje jaje ima dubinu i slast koju nikakva preskupa gozba ne može pružiti onome ko nikada ne zna za meru i uzdržanje. Post nam vraća sposobnost da se radujemo malim stvarima, pretvarajući običan obrok u istinski praznik blagodarenja.
Telo i strasti – razlika koja oslobađa
Da bismo istinski razumeli hrišćansku radost, moramo ovladati jednom suptilnom, ali presudnom razlikom: razlikom između našeg Bogom danog tela i strasti koje ga izobličuju. Pravoslavlje ne vidi problem u našim potrebama, već u njihovom smeru. Tako je prirodna i blagoslovena glad samo zdravi vapaj za životom, dok je proždrljivost ona koja čoveka porobljuje i uništava. Slično tome, umor opravdano traži svoj odmor, ali kada ta potreba pređe u lenjost, ona počinje da gasi onu dragocenu božansku iskru u nama.
Čak i ono najdublje ljudsko, Eros i čežnja za bliskošću, u okviru braka postaju blagosloveni i krunisani svetom tajnom, dok izvan tog saveza ljubavi često prestaju da budu susret ličnosti i svode drugog čoveka na puki objekat. U tome je suština: Hrišćanski put nije borba protiv prirode, već borba za njenu čistotu i lepotu. Kao što Sveti Jovan Zlatousti kaže u Pashalnoj besedi: „Uđite svi u radost Gospoda svoga… Trpeza je prepuna, naslađujte se svi!“
Preobražaj tela – hram koji blista večnim životom
Najveća tajna Pravoslavlja nije bekstvo od tela, već njegov preobražaj. Mi verujemo u vaskrsenje tela – za antički svet potpuni skandal, a za nas najdublja istina. I ruke koje rade, i noge koje hodaju, i oči koje se smeju – sve je to predviđeno za večnost. Apostol Pavle nas podseća: „Ili ne znate da su telesa vaša crkva Svetoga Duha koji je u vama, kog imate od Boga, i niste svoji?“ (1. Kor. 6, 19)
Hram se ne ruši; hram se čisti, ukrašava i čuva. Vera nam pomaže da svoje biće iz „tamnice“ pretvorimo u „svetinju“, kroz koju već sada osećamo predukus Carstva Nebeskog. Svaku Liturgiju otvaraju reči: „Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha“. To je poziv na večnu gozbu radosti.
Radost koja ne zavisi od okolnosti
Pravoslavlje pravi jasnu razliku između prolaznog zadovoljstva i istinske radosti. Svet nudi radost koja traje onoliko koliko traje povod – dok traje zabava, dok ima novca ili zdravlja. Ali hrišćanstvo daruje mir i radost koji izviru iznutra.
„Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam; ne dajem vam ga kao što svet daje.“ (Jn. 14, 27)
Istinska radost se najbolje vidi u očima ljudi koji su prošli kroz velika iskušenja, a i dalje zrače nezemaljskom tišinom. Najlepši primer je Sveti Serafim Sarovski, koji je svakoga pozdravljao rečima: „Radosti moja, Hristos vaskrse!“ Za njega Vaskrs nije bio jedan dan u godini, već stvarnost svakog trenutka.
Mi ne čekamo da sve oko nas bude savršeno da bismo bili srećni. Mi znamo da je smrt pobeđena i da nas Bog voli bezuslovno. To uverenje rađa nepokolebljiv optimizam koji ne zatvara oči pred bolom, već ga preobražava u nadu.
Pravoslavlje kao „Praznik postojanja“
Pravoslavlje nas uči da u svemu vidimo lepotu, jer sve što je dobro jeste odsjaj Božijeg lica. Mi nismo pozvani da umremo za život, već da konačno počnemo da živimo – potpuno, slobodno i sa otvorenim srcem. Kada očistimo srce od mržnje, zavisti i preterane brige za prolazne stvari, radost sama pokuca na vrata. Ona nije nešto što mi proizvodimo; ona je dar koji primamo čim napravimo malo prostora za Boga.
Zato, sledeći put kada pomislimo na našu Pravoslavnu veru, ne razmišljajmo o zabranama, mraku ili strahu. Mislimo na svetlost Vaskršnje noći. Mislimo na Hrista koji poziva na gozbu ljubavi. Mislimo na radost mučenika koji su išli u smrt pevajući, jer su znali da idu ka istinskom Životu.
Hrišćanstvo je osmeh, pružena ruka i srce koje u svakom čoveku vidi svog rođenog brata. To je jedini put dostojan čoveka – put radosti koja počinje ovde, na prašnjavim stazama ovog sveta, a nastavlja se u večnosti gde više nema suza ni bola.
„Jer Carstvo Božije nije hrana i piće, nego pravda, mir i radost u Duhu Svetome.“ (Rim. 14, 17)
Nebojša Danilović
