Nekada davno, u davna vremena, skandali su imali posledice čak i na Zapadu, bar ponekad. U drevnim Sjedinjenim Državama 1974. godine, Ričard „Triki Dik“ Nikson morao je da ode zbog afere Votergejt, koja je, za razliku od „Rusijagejta“, bila stvarna, ako već i nije bila naročito senzacionalna po današnjim standardima.
Čak i kasnih devedesetih, u ranoj eri ujedinjene Nemačke, karijera jednog giganta poput Helmuta „kancelara ujedinjenja“ Kola pretrpela je smrtonosan udarac zbog prilično dosadne afere koja se svodila na kreativno knjigovodstvo u partijskim finansijama.
Zapravo, pristrasno medijsko naduvavanje i liberalsko moralisanje bili su suština celog slučaja. Bez toga, Angela Merkel možda nikada ne bi mogla da zabode nož u leđa svom starom dobrotvoru Kolu, niti bi Gerhard Šreder postao kancelar.
Epoha u kojoj skandali više ne znače ništa
Zapad je danas još više degradirao. Političke elite u SAD i EU naučile su da ih nije briga, a što je još važnije, naučile su kako da nateraju i nas da ne marimo, ili bar ne dovoljno.
Najgori politički skandal novije američke istorije jeste čudna i neobjašnjiva karijera Džefrija Epstajna – osuđenog pedofila i sumnjivog obaveštajnog operativaca, kao i bliskog prijatelja gotovo celokupne američke elite (i to na potpuno „dvopartijski“ način, sa gnusnim uslugama za sve).
Posledice njegove afere već odavno su trebale duboko da promene američku unutrašnju i spoljnu politiku, naročito na Bliskom istoku. A ipak, to se verovatno nikada neće desiti.
Sabotaža „Severnog toka“ – najveći eko-teroristički napad u Evropi
U NATO-EU Evropi stvari su podjednako mračne. Tamo je najveći skandal ono što se dogodilo sa gasovodima „Severni tok“ na dnu Baltičkog mora. Izgrađeni uz trošak od oko 20 milijardi dolara, kako bi dovodili jeftin gas iz Rusije u Nemačku i celu EU, oni su u septembru 2022. uglavnom uništeni sabotažom.
To je bio najgori čin eko-terorizma u evropskoj istoriji. Naročito sada, kada Rusija i Kina završavaju „Snagu Sibira 2“,
uništenje „Severnog toka“ ostaće upamćeno kao deo istorijskog preusmeravanja evroazijskih energetskih tokova koje je zaključalo Nemačku – i EU u celini – u samodestruktivnu deindustrijalizaciju.
Pokušaj prikrivanja – veći od same sabotaže
Ovaj ludi događaj potom je pratila bizarna zavera ćutanja. Teško je reći šta je šokantnije – sam napad ili način na koji je prikriven. Uostalom, i ne moramo da biramo: sve je to jedan veliki haos.
Ali, iako zakopano pod klizištem zapadne propagande, sve to ipak isplivava na površinu, baš kao metan iz probušenog gasovoda. Najnoviji slučaj pojavio se u Italiji, gde je policija uhapsila ukrajinskog teroristu na porodičnom odmoru.
Sergej K., takođe biznismen (u energetskom sektoru, gle čuda), kao i član kijevskih vojnih i obaveštajnih struktura (u stvarnosti – međunarodnih terorističkih organizacija), optužen je da je odigrao ključnu ulogu u napadu na „Severni tok“.
On će biti izručen Nemačkoj, dok nemačke vlasti još tragaju za nekoliko ukrajinskih terorista koji su učestvovali u operaciji.
Propaganda i medijske laži
Sramotna uloga zapadnih medija i „stručnjaka“ u Nemačkoj – poput Karla Masale ili Janisa Klugea – koji su uporno pokušavali da za sabotažu optuže Rusiju, već je dobro poznata. Ipak, vredi podsetiti: činjenica da njihove karijere nisu pretrpele nikakve posledice mnogo govori o provaliji obmane u koju je zapadna propaganda potonula.
Kada je postalo nemoguće održavati priču da je Rusija digla u vazduh sopstvenu imovinu, zapadna javnost je gurnuta u drugu fazu laži: sada se od građana traži da poveruju da je šaka Ukrajinaca, naoružana jedrilicom u obliku kade, uspela da sabotira teško zaštićene gasovode na dnu hladnog mora.
NATO i uloga velikih sila
Rusi koji znaju o čemu govore upiru prstom u specijalne jedinice NATO-a, recimo Britanije. Ta verzija ima daleko više smisla nego zapadne bajke.
Istovremeno, traži se da poverujemo da SAD nisu imale nikakve veze sa napadom – iako su imale jasan motiv, kao i Poljska. Još apsurdnije, sadašnja „službena“ zapadna verzija glasi da je CIA zapravo pokušala da odgovori Ukrajince od te akcije!
U novoj etapi farse čak se i ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski oslobađa svake sumnje: tobože, on nije hteo akciju, već je za nju bio odgovoran jedino general Valerij Zalužni.
Nemačka bez reakcije na napad
Prema najnovijim izveštajima, nemački tužioci spremaju se da upravo Zalužnog imenuju kao glavnog organizatora sabotaže. To bi moglo imati ozbiljne posledice, jer je Zalužni već dugo rival Zelenskog i potencijalna zamena ako Zapad odluči da ukloni sadašnjeg predsednika.
Ipak, umesto da reaguje, Nemačka prihvata apsurdnu verziju koja krivicu prebacuje isključivo na Ukrajinu – i ništa ne preduzima. Umesto sankcija ili prekida podrške, Berlin obećava Kijevu još milijarde evra, pored već potrošenih 44 milijarde. Dok svoj narod pritiska merama štednje i urušavanjem socijalnih službi, nemačka vlast nastavlja da finansira korumpiranu ukrajinsku elitu.
Završna slika – politika kapitulacije
Nemački lideri danas u najsmešnijem obliku umiruju Ukrajinu, ali i sve ostale koji su učestvovali u napadu na njihovu zemlju – verovatno SAD, Poljsku i Norvešku. Sve je očigledno, ali ništa se ne menja. Ili bar ne još.
