„Bog ovoga sveta oslepi umove nevernih, da im ne zasija svetlost jevanđelja slave Hrista, koji je ikona Boga nevidljivoga“ (2. Kor. 4, 4).
Ova reč Apostola Pavla podseća da često iza tvrdog odbijanja vere stoje duboki duhovni i unutrašnji razlozi koje čoveku nije lako da prepozna ili prizna. Jer „srce čovečije je lukavo više od svega i teško je, ko ga može poznati?“ (Jer. 17, 9). Ono krije rane, strahove i želje koje ponekad ne dozvoljavaju da svetlost vere dopre do najskrovitijih delova duše. Ipak, postoji poziv: „Potraži Gospoda dok se može naći, prizovi Ga dok je blizu“ (Is. 55, 6) – jer nikad nije kasno da se srce otvori i pronađe istinski mir.
U svakodnevnom životu svi smo sreli ljude koji na pominjanje vere reaguju oštro, čak odbojno. „O svemu možemo da pričamo, ali o Bogu nemoj“, kažu, i tu razgovor staje. To nisu uvek ljudi koji vode rasipnički ili bezakonit život. Naprotiv – često deluju kao dobri susedi, vredni radnici, pošteni građani. Ipak, kada se otvori tema vere, iz njihovih reči i pogleda izbija čvrsto ubeđenje: „Boga nema.“
Takav stav ponekad se objašnjava politikom, ideologijom ili kulturnim uticajem, ali ako pažljivije pogledamo, videćemo da iza tvrdog ateizma uvek stoji nešto dublje – nešto što ima veze sa najdubljim stanjem čovečijeg srca.
Rane, razočarenja i intelektualna odbrana
Mnogi tvrdi ateisti nose u sebi jedno staro, bolno pitanje: „Gde je bio Bog kada…?“ Iza tih reči često je skrivena rana iz detinjstva ili mladosti. Možda je to bilo nepravedno postupanje od ljudi koji su se pozivali na veru, ili lična tragedija u kojoj je izgledalo da se Bog ne javlja i ne odgovara.
U srcu takvog čoveka često leži tiha tuga, kao otvorena rana koja teče u samoći – kao zabravljeno odeljenje kuće u kojem se čuje plač koji ne žele da čuju ni oni sami. Nije to samo intelektualna odluka, već vrsta lične zaštite. Kao da je negde davno očekivao spasenje i odgovor, ali je ostao razočaran. Možda jer molitve nisu uslišene, ili zato što je video više stradanja nego utehe. Tada „Boga nema“ postaje štit koji štiti od daljih povreda, od još većeg stradanja.
Istovremeno, kod mnogih obrazovanih ljudi razum postaje zid. Nauka, razum i kritičko mišljenje sami po sebi nisu neprijatelji vere. Naprotiv, istorija pamti bezbroj velikih naučnika koji su bili i duboko verujući ljudi. Ali kada čovek postavi razum kao jedinog arbitra stvarnosti, on time svesno odseca sve što se ne može izmeriti, izračunati ili ponoviti u laboratoriji. Ateizam na taj način postaje ne toliko zaključak koliko odbrana od pitanja na koja razum ne može dati potpun odgovor.
Gordost i duhovna zaslepljenost
Priznati da Bog postoji i da je On Tvorac znači priznati i da čovek nije poslednja instanca, nije vrhovni sudija ni gospodar sopstvenog života. To ruši sliku koju mnogi grade – da je čovek „sam sebi dovoljan“.
Često su najglasniji ateisti upravo oni koji najviše pate. Njihove reči ne govore samo o sumnji, već o strahovima i ranama koje nisu uspeli da iscele. U tom strahu, otpor prema Bogu postaje odbrana od još jedne rane – način da se srce zaštiti od bola, izdaje ili gubitka.
Uz to, Sveto pismo otvoreno govori da postoji i nevidljiva dimenzija ovog problema. Apostol Pavle kaže: „Bog ovoga sveta oslepi umove nevernih, da im ne zasija svetlost jevanđelja slave Hrista, koji je ikona Boga nevidljivoga“ (2. Kor. 4, 4). To znači da postoji duhovni uticaj koji radi na tome da čovek ostane u mraku i da se srce ne otvori za Boga. Ovo ne ukida čovekovu slobodu – ali objašnjava zašto ponekad ni najjači argumenti, ni najdublje lične priče ne pomeraju stav ateiste. U pitanju nije samo informacija, već i stanje duše u kojem svetlost biva odbijena.
Poruka nade i zaključak
Ipak, Crkva zna da nijedno srce nije zauvek zatvoreno. Iza najtvrđeg ateizma često se krije čovek koji traži istinu, ali na svoj način i u svoje vreme. Ponekad jedan potres u životu, jedan susret sa iskrenom ljubavlju ili neko lično čudo dovoljni su da počnu da padaju zidovi.
Ljude ne menjaju uvek diskusije i dokazivanja, već često nešto jednostavnije – dobrota koja nije zainteresovana, ljubav koja ne osuđuje, svedočanstvo vere koje nije napadno. Kada čujemo nekoga da kaže: „Boga nema“, lako je da u tome vidimo samo tvrdoglavost ili prkos. Ali iza tih reči često stoji složen splet rana, straha, ponosa, duhovne borbe i želje za potpunom samostalnošću.
Razumeti to ne znači opravdavati neverje – nego znati kako da mu priđemo. A prići možemo samo jednim oružjem koje ne izaziva otpor: ljubavlju koja je istovremeno i nežna i jaka, ljubavlju koja ne odustaje. Jer onaj koji je Istina – Hristos – ne prestaje da kuca i na najzatvorenija vrata.
