„Бог овога света ослепи умове неверних, да им не засија светлост јеванђеља славе Христа, који је икона Бога невидљивога“ (2. Кор. 4, 4).
Ова реч Апостола Павла подсећа да често иза тврдог одбијања вере стоје дубоки духовни и унутрашњи разлози које човеку није лако да препозна или призна. Јер „срце човечије је лукаво више од свега и тешко је, ко га може познати?“ (Јер. 17, 9). Оно крије ране, страхове и жеље које понекад не дозвољавају да светлост вере допре до најскровитијих делова душе. Ипак, постоји позив: „Потражи Господа док се може наћи, призови Га док је близу“ (Ис. 55, 6) – јер никад није касно да се срце отвори и пронађе истински мир.
У свакодневном животу сви смо срели људе који на помињање вере реагују оштро, чак одбојно. „О свему можемо да причамо, али о Богу немој“, кажу, и ту разговор стаје. То нису увек људи који воде расипнички или безаконит живот. Напротив – често делују као добри суседи, вредни радници, поштени грађани. Ипак, када се отвори тема вере, из њихових речи и погледа избија чврсто убеђење: „Бога нема.“
Такав став понекад се објашњава политиком, идеологијом или културним утицајем, али ако пажљивије погледамо, видећемо да иза тврдог атеизма увек стоји нешто дубље – нешто што има везе са најдубљим стањем човечијег срца.
Ране, разочарења и интелектуална одбрана
Многи тврди атеисти носе у себи једно старо, болно питање: „Где је био Бог када…?“ Иза тих речи често је скривена рана из детињства или младости. Можда је то било неправедно поступање од људи који су се позивали на веру, или лична трагедија у којој је изгледало да се Бог не јавља и не одговара.
У срцу таквог човека често лежи тиха туга, као отворена рана која тече у самоћи – као забрављено одељење куће у којем се чује плач који не желе да чују ни они сами. Није то само интелектуална одлука, већ врста личне заштите. Као да је негде давно очекивао спасење и одговор, али је остао разочаран. Можда јер молитве нису услишене, или зато што је видео више страдања него утехе. Тада „Бога нема“ постаје штит који штити од даљих повреда, од још већег страдања.
Истовремено, код многих образованих људи разум постаје зид. Наука, разум и критичко мишљење сами по себи нису непријатељи вере. Напротив, историја памти безброј великих научника који су били и дубоко верујући људи. Али када човек постави разум као јединог арбитра стварности, он тиме свесно одсеца све што се не може измерити, израчунати или поновити у лабораторији. Атеизам на тај начин постаје не толико закључак колико одбрана од питања на која разум не може дати потпун одговор.
Гордост и духовна заслепљеност
Признати да Бог постоји и да је Он Творац значи признати и да човек није последња инстанца, није врховни судија ни господар сопственог живота. То руши слику коју многи граде – да је човек „сам себи довољан“.
Често су најгласнији атеисти управо они који највише пате. Њихове речи не говоре само о сумњи, већ о страховима и ранама које нису успели да исцеле. У том страху, отпор према Богу постаје одбрана од још једне ране – начин да се срце заштити од бола, издаје или губитка.
Уз то, Свето писмо отворено говори да постоји и невидљива димензија овог проблема. Апостол Павле каже: „Бог овога света ослепи умове неверних, да им не засија светлост јеванђеља славе Христа, који је икона Бога невидљивога“ (2. Кор. 4, 4). То значи да постоји духовни утицај који ради на томе да човек остане у мраку и да се срце не отвори за Бога. Ово не укида човекову слободу – али објашњава зашто понекад ни најјачи аргументи, ни најдубље личне приче не померају став атеисте. У питању није само информација, већ и стање душе у којем светлост бива одбијена.
Порука наде и закључак
Ипак, Црква зна да ниједно срце није заувек затворено. Иза најтврђег атеизма често се крије човек који тражи истину, али на свој начин и у своје време. Понекад један потрес у животу, један сусрет са искреном љубављу или неко лично чудо довољни су да почну да падају зидови.
Људе не мењају увек дискусије и доказивања, већ често нешто једноставније – доброта која није заинтересована, љубав која не осуђује, сведочанство вере које није нападно. Када чујемо некога да каже: „Бога нема“, лако је да у томе видимо само тврдоглавост или пркос. Али иза тих речи често стоји сложен сплет рана, страха, поноса, духовне борбе и жеље за потпуном самосталношћу.
Разумети то не значи оправдавати неверје – него знати како да му приђемо. А прићи можемо само једним оружјем које не изазива отпор: љубављу која је истовремено и нежна и јака, љубављу која не одустаје. Јер онај који је Истина – Христос – не престаје да куца и на најзатворенија врата.
