Izložba SVETLOST SVETU – SAVREMENA PRAVOSLAVNA UMETNOST (Legat Milića od Mačve, Kruševac, 2024) utemeljena je na uverenju da savremeni srpski ikonopis i pravoslavnim hrišćanstvom nadahnuto slikarstvo predstavljaju jedan od vrhunaca aktuelne srpske kulture, koji može da posluži kao model njenog autentičnog i produktivnog razvoja. Fenomen o kojem govorimo počiva na izuzetno uspešnom preplitanju savremenosti i tradicije, stvaralačke samosvojnosti i odgovornosti prema ciljevima i predmetima umetnosti koja se ne odriče ne samo duhovne, nego i religijske pa i crkvene dimenzije svog samoprepoznavanja i delovanja.
Takođe, najbolje u savremenom srpskom ikonopisu i religijskom slikarstvu ne predstavlja puku kopiju drevnih uzora nastalih u nekoj drugoj epohi, koliko god ti uzori određivali najviše domete umetnosti ovakve vrste, ali ni savremenih slično usmerenih tendencija u umetnosti drugih pravoslavnih zemalja. Ovo svedoči koliko je ne samo religijska tradicija, nego i autentično duhovno iskustvo proželi našu kulturu i umetnost i koliko su u stanju da deluju u smeru njihovog preobražavanja, odnosno ostvarenja mogućnosti da se materijalnim sredstvima i umetničkim i kulturnim formama izraze najdublje duhovne istine i iskustva.
U tome ima neke istorijske pravde, jer znamo koliko je hrišćanska duhovna i crkvena tradicija prožeta sa našom kulturnom i neodvojiva od nje, još od njenih početaka: srpska kultura naprosto ne postoji i nema svoj identitet bez njenih duhovno utemeljenih početaka i kontinuiteta. I drugo, nije slučajna vodeća uloga ikonopisa i religijskog slikarstva u mogućoj i željenoj obnovi srpske kulture ka njenom najvišim formama autentičnosti, samosvojnosti i smislotvornosti, pošto svi znamo važnu ulogu slike u samom konstituisanju duhovnog, bogoslovskog i crkvenog identiteta pravoslavnog hrišćanstva, počev od toga da kao Pobedu Pravoslavlja praznujemo događaj pobede nad ikonoborstvom, odnosno pobede prava da slikamo Hrista, Bogorodicu i svetitelje, potvrđujući time realnost otelovljenja Hristovog, koliko i Njegovog vaskrsenja u telu i vaskrsenja čitave tvorevine.
Ikona, dakle, za pravoslavne hrišćane ima prvorazredan duhovni značaj, jer potvrđuje da se Bog ovaplotio u telu i samim tim postao predstavljiv. Potvrđuje, takođe, da ljudsko telo i tvar od kojeg je sastavljano nisu nešto po sebi zlo, grešno i nepotrebno, kao ni da naše stvaralaštvo nije nešto što nas ometa i sputava na putu spasenja, već da, naprotiv, upravo potiče iz obraza (ikone) Božije prema kojem smo stvoreni i čijem ostvarenju (bi trebalo da) težimo. Pravo da slikamo Hrista, Bogorodicu i svetitelje u njihovom telesnom obličju, potvrđuje i najavljuje upravo vaskrsenje svakog od nas kao ličnosti, kao i vaskrsenje svega stvorenog, pa i celokupne tvari, preobražene, a ne uništene i poništene.
Pored duhovnog i bogoslovskog, ikona ima i prvorazredan umetnički značaj, jer potvrđuje veru da umetnost sebi svojstvenim sredstvima može da svedoči o najvećim tajnama pred kojim stojimo, i da na vidljiv način izrazi nevidljivo. Umetnost na taj način postaje deo istorijske dinamike odnosa između Boga, čoveka i sveta, samim tim Božanske ikonomije i promisli i čovekove sastvaralačke i iskupiteljske misije.
Ikona nam, takođe, svedoči i da Bog u kojeg verujemo nije teorija i apstrakcija, nego ličnost, kao ni da umetnost nije (samo) ideja ili ilustracija neke ideje, nego da uvek podrazumeva određen čulni i materijalni element, oblikovan tako da probudi doživljaj nečega što nije samo čulno i materijalno, i da ukaže na njega. Potvrđuje i uči nas, dakle, tome da mi nismo samo čulni i materijalni, mada ne treba da odbacujemo svoju čulnost i materijalnost kao takve niti da ih se stidimo, kao i da smo svi, svako od nas pojedinačno, pozvani da budemo ličnosti, jedinstvene i neponovljive, poput onoga koji nas je stvorio i u nas usadio svoj lik.
Kada je Hristos sebe imenovao kao Svetlost svetu, on je time obznanio svoju brigu za svet i pravi smisao svog mesijanskog delovanja: svet nije tu da bi bio uništen, da bi bio unižen i odbačen, već da bi bio preobražen; da njegova misija nije protiv, već za život sveta, pa samim tim i život čoveka, onakav kakav bi trebalo da bude. To takođe podrazumeva i da je svako od nas pozvan da bude svetlost svetu, da svojom verom, ljubavlju i stvaralaštvom prosvetljava ovaj svet, u susret proleću vaskrsenja.
Kada sintagmom Svetlost svetu imenujemo jednu izložbu, time sugerišemo da nas njoj izložene ikone i slike upućuju na tu svetlost svetu, ukazuju nam na nju i time nam ukazuju i na pravi smisao sveta. One su tu da pročišćavaju naš duhovni vid, kako bismo stekli bolje oči za nevidljivo, dakle duhovne oči za viđenje onoga telesnim očima nevidljivog. Ikone nam ukazuju na taj svet i posreduju nas k njemu, povezuju nas sa njim i pomažu nam da se uključimo u opštenje sa njim, a samim tim i sa drugim ljudima i samim sobom, sa onim najdubljim i najtrajnijim u sebi. One takođe svetlost nevidljivog usmeravaju ka našem svetu, osvežavaju ga i preobražavaju, ohrabruju nas da istrajemo i da taj svet i sebe same činimo boljim i lepšim, bližim onom veku budućem koji, kroz okno ikone, milostivo i nadahnjujuće motri na nas.
Ikone, dakle, nema bez lika koji je na njoj predstavljen, ali ni bez nas koji taj lik posmatramo i opštimo sa njim, što ikonu zapravo čini dubokom potvrdom susreta i saradnje između Boga i čoveka, božanskog i ljudskog, ostvarene ovaploćenjem i krunisane vaskrsenjem. Njeno poštovanje i značajno mesto koje ima u tajinskom poretku Crkve, onemogućava nam da unizimo i prezremo čoveka, pa samim tim i njegovo stvaralaštvo, sve ono što čini na ovom svetu u nameri da izgradi nešto za sebe i druge, a posebno da izgradi sebe i druge. Ne možemo, ako smo verni istini koje nam je donelo ovaploćenje i vaskrsenje Gospoda Isusa Hrista, odbaciti ni ljudsku kulturu ni umetnost, kao ni bilo koji oblik znanja i saznavanja kao takav, jer bismo time odbacili i Božiju zamisao o čoveku, a samim tim i Boga u kojeg i u kakvog verujemo.
Upravo smo zbog toga, u izložbu SVETLOST SVETU – SAVREMENA PRAVOSLAVNA UMETNOST, pored dela sa nesumnjivom ikonografskom prirodom i funkcijom, uključili i dela koja se pre mogu svrstati u pravoslavnim hrišćanstvom nadahnuto religijsko slikarstvo. Dok je uloga ikone pre svega bogoslužbena i molitvena, nipošto ne treba potceniti ulogu religijskog slikarstva u hrišćanskoj misiji i inkulturaciji hrišćanstva putem umetnosti, kao i ulogu koji hrišćanski nadahnuto stvaralaštvo ima u ličnim i zajedničkim traganjima za istinom i smislom, i mogućnostima njihovog umetničkog uobličavanja. Kako traganje često ume da bude teško i bolno, neka od tih dela mogu da nas uznemire, ali isključivo kako bi nam pomogli da se trgnemo iz pasivnosti i inercije naših života i okrenemo se izvoru istine.
Izložba SVETLOST SVETU, dakle, afirmiše ljudsko stvaralaštvo i potencijale naše umetnosti i kulture u ovom vremenu, posebno ukazujući na stepen nadahnuća, kvaliteta i bogatstva koji dostižu umetnici koji se (i kad se) osmele da se suoče sa najvećim tajnama našeg postojanja i time na delu i u iskustvu pokažu da umetnost ipak može biti prostor duha.
