NA južnoj strani Fruške gore, ugnezdila se varošica Vrdnik, a njegovom okolinom širi se prijatan miris četinara. Gorostase od nekoliko metara, decenijama, bez ikakve naknade, s puno ljubavi, sadi meštanin Zvonko Šarić (85), i o njima brine kao o najrođenijim. Poput deteta, raduje se i uživa gledajući kako pred njegovim očima, semenka postaje mladica, a onda prerasta u stablo. I tako, bezmalo pola veka.
U Vrdniku, ispred zgrade mesne zajednice, Zvonko je ovih dana završio sadnju 15 stabala čempresa. Nešto je uspeo sam da stavi u zemlju, a za veća stabla bila mu je potrebna pomoć bagera.
Kada je zasadio prvo drvo, još vitalan iako uveliko gazi devetu deceniju, naš sagovornik ne može tačno da se seti. Nema, veli vremena da vodi evidenciju, ali se priseća da je sa ovim, njegovom srcu milom poslu, intenzivno počeo krajem sedamdesetih godina prošlog veka. Nikada nije brojao ni koliko je tačno četinara posadio, ali ne zaboravlja da je više od 200 poklonio sugrađanima, ali i žiteljima Beograda, Zrenjanina, Novog Sada…
– Priroda je moj život! Volim ljude i decu – ovako Zvonko započinje razgovor za „Novosti“. – Maltene sam odrastao u šumi. Moj deda je imao salaš iznad Vrdničke kule, tamo sam proveo mnogo vremena. Od najranijeg detinjstva naučio sam na šumu, i sada, u ovim godinama, tamo sam svaki drugi dan. I tako će biti, dok me noge služe. Volim prirodu i da među ljudima širim ljubav prema prirodi.
MEĐU svojim Vrdničanima, Zvonko nije poznat samo po ljubavi prema prirodi i sadnji četinara. I danas se vešto, i bez imalo straha popne na zvonik manastira Vrdnička ravanica da popravi ako nešto treba. Iako je zvono od pre nekoliko godina električno, kao vrsni mašinac, sa bogatim iskustvom u Vrdničkom, ali i drugim rudnicima u bivšoj Jugoslaviji, uvek ima nešto da se „majstoriše“ i tako već četiri decenije.
– Godine 1984, tadašnji iguman me pozvao da pomognem u održavanju šest zvona, i eto, i dan-danas im popravljam kada nešto treba – kazuje naš sagovornik. – Zvonik je visok oko 60 metara, ali se penjem bez problema, visine se ne plašim. Stalno sam u pokretu, vreme provodim i u bašti i voćnjaku, a najsrećniji sam kada sam sa trogodišnjim unukom Aleksandrom. Ljubav prema prirodi, prenosim na njega.
Želeći da, ne samo on, bude okružen stablima, najviše četinarima, Zvonko je, kao u stihovima Čika Jove Zmaja: „Gde god nađeš zgodno mesto ti drvo posadi“, počeo saditi stabla u okolini Vrdnika, ali i šire. I to, na poseban način. – Sam proizvodim sadnice, iz semena šišarke – objašnjava nam „proces“ naš sagovornik. – To sam naučio od svog sina Zorana koji se u Južnoj Africi, iako je diplomirao književnost, bavio hortikulturom. Devedesetih godina sam ga tamo posetio, video šta i kako radi, i po povratku u moj rodni Vrdnik, odlučio sam da se i sam okušam u tome. Semenku posadim u malu saksiju, a onda nastupa proces dug godinu-dve da od nje izraste mladica. Zatim se premešta u veću i tako se presađuje nekoliko puta dok ne dođe vreme za sadnju. Rasad posle klijanja negujem uz mnogo ljubavi i strpljenja, jer je vrlo nežna, kao beba. Posadim deset, 20, 30 semenki, a primi se jedan do dva odsto.
