Ispričaću ti priču, devojčice, bajku kakve sam ti pričala dok si odrastala, ali ova nije imala srećan kraj. Ne može se srećno završiti priča u kojoj su mnogi nastradali, u kojoj je zemlja porušena, u kojoj su drugi toliko laži napričali o jednom malom narodu, koji je samo svojim telima i dušom branio ono što je odvajkada bilo njegovo.
Postoji jedan narod, mali, ali slobodoljubiv, narod koji je kroz istoriju pokazao da je najjači onda kada mu je najteže.I ti si njegov deo, u tvoje biće je utkana ista ona crta koju su imali tvoji preci. Treba da si ponosna na to, devojčice.
Ova priča je započela pre nego što si se ti rodila. U prelepoj zemlji, sa dobrim ljudima. Ali, znaš, uvek postoje i oni koji bi želeli i više nego što imaju. Ne samo materijalna dobra, već moć da komanduju drugima, da ih pokore i od njih naprave poslušnike koji bi bez razmišljanja radili samo ono što im se naredi. Samo jedno nisu imali u vidu. Možda im je to uspevalo sa nekim drugim ljudima, možda su pronašli način kako da im stanu nogom za vrat, ali ovde, u ovoj maloj, bundžijskoj zemlji to je išlo teško. A pošto su bili moćni, a pošto su imali svu silu koju su mogli da zamisle, počeli su da prete. I na kraju, svoju pretnju sproveli u delo. A koliko su samo bili licemerni pokazuje i ime ove akcije, kako su je zvali, ustvari udruženi oružani napad najmoćnijih zemalja sveta na zemlju koja se zove Srbija. Nazvali su je „Milosrdni anđeo“ , anđeo koji je sedamdeset osam dana sipao smrt po ovim našim prostorima. I još uporno trubio o tome kako smo sve zaslužili.
BISER U DRAČU
/napisano 1999/
Da li znaš za onu zemlju,
na dnu sveta, na Balkanu?
Da li znaš za onaj biser
što krvavu ima ranu?
Svaki dah je krik umorni,
što razdire grudi njene,
nadvile je crne senke,
crne horde nepregledne.
Gde ste bivši prijatelji?
U zmije se pretvoriste,
krvav otrov prosipate,
svete staze zatrpaste.
Al’ u draču biser blješti,
u ognju se rađa ruža,
to moj narod prkos sadi,
crnoj hordi inat pruža.
Sve je prkos, dlan u dlanu,
gromoglasna pesma stara,
ljuta psovka, plač deteta,
moćni poklič raketara!
I dok traje ova zemlja,
na dnu sveta , na Balkanu,
trajaće i prkos večni,
slobodom da leči ranu.
Ove godine Milica puni dvadeset pet godina. Rodila se istog onog dana kada se nad Srbijom otvorio pakao na nebu. Danima se pre toga nagađalo da li će se stvarno ispuniti pretnje svetskih moćnika kojim su želeli da sprovedu svoju volju i pokažu moć nad jednom malom, slobodarskom zemljom. A kada je dvadeset četvrtog marta 1999 god, sirena označila vazdušnu opasnost, znali smo da smo sami, da su se najmoćnije zemlje sveta udružile samo sa ciljem da kazne Srbiju. Protiv međunarodnog prava, bez odluke Ujedinjenih nacija, bez stvarne osnove.
Kada se Milica rodila njena mama je istog dana otpuštena iz bolnice. Zajedno sa svim drugim porodiljama. „Nije sigurno!“ rekli su. Tata je nije izneo iz porodilišta jer je bio mobilisan. A njena porodica, toga dana je imala razlog za najveće slavlje i najveću brigu. Beba je stigla kući, a tata je negde u rovovima.
Milica je sestričina tvoje strine, deo je naše porodice. Svi smo se, zajedno sa njom, radovali prelepoj devojčici. Ali šta sada? Kako se izboriti sa strepnjom? Ja imam dva sina, tvog tatu i strica, a obojica su tada bili u godinama kad su mogli da ih mobilišu. A želela sam, kao kvočka, da ih prigrlim, da ih zaštitim od pošasti, a ni sama nisam znala kako.
A sirene su svakog dana urlale!
Moji strahovi su moji, ne smem da paničim pred decom. Kažem decom, jer oni su to za mene i danas, kada su već zreli ljudi.
Stariji sin, tvoj tata, je bio u Beogradu. Bavio se muzikom, tada još uvek nije upoznao tvoju mamu. A onda je, kao kod mnogih i kod njega proradio onaj bunt da se bori protiv nepravde. Sa svojim drugarima iz benda, kao i sa mnogim drugima, krenuo je po gradovima Srbije. Održavali su koncerte na trgovima gde se okupljao narod, mada su sirene stalno objavljivale da su ponovo, izdaleka, sa bezbedne udaljenosti, poletele rakete da „uteraju pamet u glavu“ ovom bezobraznom narodu.
A ljudi su, uprkos svemu, sa nacrtanim metama na leđima i grudima, masovno, svakog dana, držeći se za ruke stajali na mostovima u Beogradu, po trgovima u drugim gradovima i čuvali ih od napada. Pevali su i igrali, a svet im se čudio. Jeste bilo opasno, jeste bilo pogibeljno, ali to je bio onaj vekovni inat Srpskog naroda, da pokaže da se ne boji. A ja sam se plašila. Nije pomagalo to što sam molila Peđu da dođe u Smederevo, da budemo svi zajedno.
-Ne paniči! – rekao bi mi.- Zvaću te stalno telefonom. Biću ja dobro!
Šta sam mogla! Bio je odrastao čovek, a ja, ma koliko to želela, nisam uvek mogla da ih vodim za ruku.
Drugi sin, Bojan je bio tu sa nama, ali je, zajedno sa komšijama, svako veče sedeo na krovu garaže, stavili bi gajbu piva ispred sebe, pripijali i posmatrali noćno nebo, osvetljeno raketama. Sa te garaže pucao je pogled na Banat, videlo se sve do Pančeva, pa su se i požari u pogođenoj rafineriji nafte sasvim lepo mogli videti. Često su geleri protivraketne odbrane padali oko njih, ali ni to ih nije nateralo da se sklone. Dogovarali bi se šta bi mogli da urade i kako da pomognu ako… Ne znam da li je to bila hrabrost, ili glupost, tek, nijedno veče nije prošlo bez takve sedeljke.
Tek kad bi sirene označile kraj vazdušne opasnosti, razilali bi se.
Neverovatan je ovaj narod. Čak i u najvećem haosu ima duha. Neko je, nemam pojma ko, dao imena sirenama. Ona koja je označavala početak vazdušne uzbune, nazvana je Šizela, a ona koje je svirala kraj, imala je ime Smirela. Da nije strašno, bilo bi smešno.
Mislim da mi je to bio jedan od najtežih perioda u životu. Moja majka, koja je kao devojčica preživela bombardovanje Beograda 1941, pa 1944, sada je ceptela od straha čim bi se dan primicao kraju jer su bombardovanja bila obično noću. Nije pomoglo ni kad viknem da se smiri.
-Ćuti, ne znaš ti… govorila mi je, mada je i sama bila svesna da itekako znam, da se to isto dešava kao i kada je ona bila mala.
Tešila sam i snaju, a Bog zna da je i meni samoj uteha bila potrebna.
Htela sam da se svi preselimo u podrum, ali moj suprug, Mlađa, nije dao.
-Ako padne bomba na kuću, svejedno je da li smo u podrumu, ili na tavanu. Ja idem u krevet, a vi kako hoćete!
Bio je u pravu, ali strah je nešto što se teško kontroliše. Išla sam na posao, trčala kući, osluškivala da li je negde puklo. Kada smo sa terase jedne večeri ugledali most preko Dunava, kako se pogođen raketom prepolovljuje i strmoglavljuje u vodu, svi smo počeli da plačemo. Pitali smo se šta je sledeće na redu.
Mlađa je bio veterinar. Jednog dana je došao i ispričao mi kako mu se žalio seljak, čije je domaćinstvo bilo u blizini mesta koje je pogođeno bombom, kako su sve krave u njegovoj štali prestale da daju mleko. Samo se trzaju na svaki šum. To su bile mlečne krave koje su inače davale puno mleka, a otada više ni kap. Nije znao šta da im radi, kako da ih smiri.
Nisu pomogli ni lekovi za smirenje, verovatno je trebalo nešto drugo preduzeti.
-Neka im pušta muziku! – Rekla sam -Klasičnu! Čitala sam da su Holanđani svojim kravama to radili, mada pod drugim okolnostima i da su tada davale više mleka nego obično.
Mlađa je počeo da se smeje.
-Da kažem seljaku da pušta Mocarta kravama? Znaš šta bi mi rekao?
-Jesi si ti, doktore, pomerio s pamet? Molim te, otkud njemu klasična muzika?
-Pa nisam je to izmislila! Rade to ljudi. A, ako on nema, imam ja. Daću mu kasetu, neka proba, šta ga košta!
Ne sećam se više tačno da li je terapija uspela, mislim da jeste, ali je trebalo puno vremena da prođe da bi se vratilo na staro.
Svako se sa stresom bori na svoj način. Ja sam odjednom imala potrebu da pišem. Stihove nikad ranije nisam pisala, čak ni kao tinejdžerka, kada se skoro svako, makar za sebe, iskaže na taj način. Ja sam sad, kada više nisam znala od brige i straha šta ću sa sobom, počela da beležim stihove koji su mi se motali po glavi. A oni su samo navirali. Pojma nisam imala da li to ima bilo kakvu umetničku vrednost, nije mi bilo ni važno, ali kao da se deo moje tuge, mog straha, moje teskobe, pretočio u pesme. Jednu od prvih napisala sam Maji i Milici. Njima sam je posvetila, ali to je uspavanka za sve majke koje su tada bile u situaciji u kakvoj su one bile. Sva ona skloništa, svi oni podrumi bez sunca i svežeg vazduha, punih sedamdeset osam dana bila su dom ljudima koji su gledali kako da spasu glavu. Ovo je pesma za njih.
USPAVANKA (Maji i Milici)
(Pesma se nalazi u knjizi „Zvuci iz nedara“)
Nina, nana, spavaj, sine,
čuva tebe majka
u skloništu, u podrumu,
bez sunčeva zraka
Nina, nana, zlato moje,
u krilu mi mirno snivaj,
u kosu ti zvezde pletem,
iz očiju stravu metem.
Nina, nana, srećo moja,
porasti mi jelo vita,
neće tebi nauditi
mržnja što je vetar sipa.
Nina, nana, blago milo,
čuva tebe majka
da porasteš, da dohvatiš.
sto sunčevih zraka.
Danas Milica čeka svoju bebu. Molim Boga da nikad ne bude u situaciji da neko za nju i njenu bebu mora da napiše ovakvu pesmu.
Nikad nije objavljeno koliko je civila stradalo za vreme NATO bombardovanja Srbije. Niti koliko je tona bombi prosuto po ovim prostorima. Znam samo da posledice osećamo i danas, posle četvrt veka. I ko zna koliko će gpdina to trajati. Ko doživi, pričaće. Ne mogu da zaboravim, a ne mogu ni da oprostim.
MOLITVA
(„Zvuci iz nedara”)-1999.
Molim Ti se, Bože mili,
pusti jato golubova
plavo nebo da natkrili,
crne ptice da potera.
Molim Ti se, Bože dragi,
pusti reke da nadođu,
mutne vode da odnesu.
I opet te molim, Bože,
pusti cveće da procveta,
u kolevci čedo sniva,
sunčev slap niz goru sliva.
A kad pukne zora plava,
daj mi, Bože, magle lake,
da pokrijem večnim mirom
senke što ih neman satre.
Eto, mila moja devojčice, ispričala ti je baba svoju priču. A mogla sam u nedogled da pričam, mada mi je i danas, posle dvadesetpet godina i dalje teško kad se svega setim. A najgore od svega je što to nije zadesilo samo nas, postala je praksa moćnika da silom ostvaruju ono što žele. Sve dok se ne nađe opet neko da se pobuni i digne „kuku i motiku“ kako naš narod kaže.
Mirjana Mirča Cvetković za Kompas info
