Andrić je u uvodu svoje doktorske disertacije napisao: „Rečeno je da je osvajanjem Carigrada ’evropskom čovečanstvu naneta rana’. Biće da je malo zemalja koje su ovaj udar imale teže i bolnije da osete nego što je slučaj sa Bosnom.”
Nije ni čudo, „ropstvo pod Turcima” trajalo je nekoliko vekova. Ali kad je odsjaj ustaničke artiljerije iz Srbije obasjao slobodom i nebo iznad leve obale Drine, na bosansku zemlju umarširala je Habzburška imperija. Srpski ustanci u Krajini i Hercegovini, ponegde i uz podršku muslimana, ostali su lokalnog karaktera i kratkog domašaja, ali su ostavili seme zajedničkog otpora koje će kasnije proklijati u idejama Mlade Bosne.
Novi okupator, naprotiv, radio je na razbijanju saradnje Srba i muslimana. Bio je to Kalajev projekat stvaranja integralne bosanske nacije. Naravno, bio je to sastavni deo šire strategije u kooperaciji Beča i Vatikana. S jedne strane Beča, koji je težio da preko Srbije i srpske BiH sebi probije put ka toplim morima i preseče veze Rusije sa srpskom pravoslavno-slovenskom braćom do nadomak Konstantinopolja. I s druge strane, Vatikana, koji se preko franjevačkih misionara kroz Bosnu srebrenu širio na istok. Kalaj je, međutim, bio originalni kreator i realizator konkretizacije te strategije i utoliko je zavredio naslov najnovije knjige Jovana Dušanića: „Benjamin Kalaj nekrunisani kralj Bosne”. Kalajevo impresivno znanje i pamet, pa i poznavanje Srba stečeno tokom diplomatske službe u Beogradu, te kreativnost u pronalaženju rešenja u uredovanju Bosnom, što je stavio u službu carstva, čini ga izuzetnim koliko i njegovo bezmalo kraljevsko samovlašće, kakvo je u Bosni uspostavio ovaj po glavnom zaduženju ministar finansija Dvojne monarhije u Beču.
Postoji monografija o Kalaju koju je pod mentorstvom Milorada Ekmečića kao doktorat napisao Tomislav Kraljačić, sarajevski profesor koji je preminuo u izbeglištvu u Beogradu devedesetih godina prošlog veka. Ovo referentno delo, voluminozno s obimnom naučnom aparaturom, poslužilo je Dušaniću kao osnova da na desetak tabaka, sažeto, jednostavno, čitko i pitko, te obogaćeno novijim prilozima na temu, napiše ovu knjigu koja će stići do mnogo šire publike koja ne voli da čita, posebno ne velike knjige. Dušanić se, kako sam ističe, ne bavi arhivskim istraživanjima niti primarnim istorijskim izvorima, ali se oslanja na proverene istorijske činjenice kao polazište, tako da njegova dela pronalaze put do savremene proređene čitalačke publike i predstavljaju izuzetak po tiražu i broju ponovljenih izdanja. One su više od publicistike, ali ne manje od nauke, neka vrsta naučne publicistike, neretko bestseleri.
Kako je Kalaj kraljevao u Bosni najbolje ilustruju podnaslovi u centralnom i najobimnijem poglavlju (Kalajeva vladavina u BiH) Dušanićeve knjige: Otežavanje veza i kontakta Srba s dve strane Drine; Sputavanje srpske nacionalne svesti; Opstrukcija zbližavanja pravoslavaca i muslimana; Favorizovanje katolika-jezuita; Pokušaj potčinjavanja Pravoslavne crkve; Pokušaj stvaranja bosanske nacionalne ideologije
Da bi čvršće integrisao Bosnu u Dvojnu monarhiju Kalaju je prethodno bilo neophodno dublje integrisati vazda, što verom, što nacijom, što istorijom i kolektivnom svešću, podeljenu Bosnu pod ekonomski, kulturno i politički dominantnom srpskom nacionalnom elitom spram katoličanstvom i islamom otuđenih komšija. Kalajeva konstrukcija po kojoj ova pravoslavna jeres čini jedinstven bosanski ili bošnjački supstrat svih stanovnika Bosne, od kojih se deo pravoslavizovao pa srbizovao, deo katolicizovao i kroatizovao, a deo islamizovao, ali ostao veran izvornom bošnjaštvu. Elem, nisu Bošnjaci pravoslavni Srbi konvertiti na islam, nego obratno: Srbi su Bošnjaci koji su primili pravoslavlje i, po simetriji, versko-nacionalno, i srpstvo. Kalaj je koncept zaokružio Crkvom bosanskom, pismom bosančicom, stećcima kao okamenjenim svedocima zajedničkog bogumilskog korena svog stanovništva BiH. Austrougarska je napravila reprezentativan Zemaljski muzej u Sarajevu i u njega prenela nekoliko stećaka. „Kamenih spavača”, kako ih je nazvao hrvatski bosnoljub Mehmedalija Mak Dizdar. Ovu Kalajevu domišljato izvedenu konstrukciju, koja se kosi, ako ništa drugo, s istorijskom činjenicom da su bogumili nestali u Bosni tri stoleća pre nego što su je Osmanlije okupirale i započeo proces islamizacije zatečenih hrišćana, da su bogumili bili jeres u pravoslavlju, a ne sui generis. Kalajev projekat pokazao se kao promašen i zbog otpora samih muslimana, koje je kao brojne i bez nacionalnog identiteta, smatrao pogodnim materijalom za njegov inženjering, pa je i sam generalni gubernator odustao od njega, ali je ipak ostavio duboki trag koji se, kako piše Dušanić, oseća sve do danas. Na tome autor staje u ovoj knjizi, ali inspiriše da se krene istorijski bliže u analizi neokalajevštine
Međutim, krajem šezdesetih godina u socijalističkoj BiH, pa sve do njenog pada u drugoj polovini osamdesetih, povampirena kalajevština postala je i politika komunističkog rukovodstva u Sarajevu. Bosanska verzija Kardeljeve i Bakararićeve politike „federiranja federacije”. Hrvatski istoričar Dejan Jović nazvao je taj period prelaskom s „Titove Jugoslavije” na „Kardeljevu Jugoslaviju”. Milorad Ekmečić piše da je Kardelj po povratku s fingiranog lečenja u Londonu došao u BiH i među muslimanskim komunističkim funkcionerima propovedao formiranje nacije. Nije naišao na pozitivan odgovor kod veterana pokreta, ali jeste kod muslimanskih intelektualaca. To je onaj isti Kardelj, dodao bih, koji je već godinama radio na formiranju novih nacija i novih republika, a u užem krugu, kako navodi Ćosić, govorio da se „borio za socijalizam, a ne za Jugoslaviju”, da je Jugoslavija za Slovence tranziciona kategorija i da će kao samostalna Slovenija naknadno odlučiti kojoj će se široj zajednici priključiti. Pri čemu je, kao na eventualnu alternativu jugoslovenskoj federaciji aludirao na neku alpe-adrija ili na srednjoevropsku asocijaciju. Uz citirani fragment, Ekmečić zaključuje da je Kardelj bio „zloduh Druge Jugoslavije”, a dodali bismo politički slučajevi navodnog velikosrpskog nacionalizma serijski su proizvođeni, i Lubarda, Nogo, Petković, Meša i Emir su otišli. Među njima je bio i tada manje poznati docent banjalučkog Ekonomskog fakulteta dr Jovan Dušanić, koji je dopao i zatvora. Znamo kako su Kardeljevi sledbenici doakali i Jugoslaviji i Bosni pretvorivši ih u ratište svi protiv Srba. Srbi su izgubili bitku za RSK, ali su stvorili Srpsku, koju kolektivni Zapad nikako ne može da svari.
Kalajevština je tako ponovo promašila, ali će se i po treći put roditi u postdejtonskoj BiH. Sistematska puzeća revizija Dejtona koja traje 30 godina, dostigla je kulminaciju delovanjem neizabranog v. p. Šmita uz pomoć neustavnih institucija Tužilaštva i Suda BiH. Otimaju entitetsku imovinu i hapse predsednika, ali Srpska pravi novi ustav usklađen s izvornim dejtonskim Ustavom BiH. Jedino što su realizovali od Kalajevog programa jeste zavađanje Srba i Muslimana, i otud naslov ovog teksta „Kalaj, naš savremenik”, a mogao bi da glasi „Tri života Benjamina Kalaja” ili „Od Kalaja do Šmita”, ili „Neoklajevština na delu” .
Najzad, izvođači terenskih operacija, čak i najvišeg ranga, poput v. p. UN u BiH, ne znaju čemu služi to što rade, a verovatno ni njihovi tobože „međunarodni” nalogodavci, pa i tzv. gospodari iz senke, ili svetske duboke države. Projekat nastavlja da živi i ostvaruje se po inerciji jer pripada kontinuitetu jedne politike, zapisane u strateškim dokumentima i sačuvane u zapadnim diplomatskim arhivama. Takav pristup se ne menja, ili se teško i sporo menja uprkos velikim globalnim lomovima koji su upravo u toku. Nije se još ništa bitno promenilo, i ne treba imati iluzije da će to brzo i lako ići. Uostalom, bošnjačka deca u Federaciji danas u osmogodišnjim školama uče svoju nacionalnu i istoriju BiH prema nastavnom programu kao da ga je napisao Benjamin Kalaj, i ne znaju da je reč o kreaciji okupatora u funkciji imperijalne ekspanzije. Republika Srpska ima svoje nastavne programe, a i knjige, kao što je Dušanićeva, da srpska deca ne zaborave šta je i kako stvarno bilo. Ali i da prepoznaju šta im se danas dešava.
