Андрић је у уводу своје докторске дисертације написао: „Речено је да је освајањем Цариграда ’европском човечанству нанета рана’. Биће да је мало земаља које су овај удар имале теже и болније да осете него што је случај са Босном.”
Није ни чудо, „ропство под Турцима” трајало је неколико векова. Али кад је одсјај устаничке артиљерије из Србије обасјао слободом и небо изнад леве обале Дрине, на босанску земљу умарширала је Хабзбуршка империја. Српски устанци у Крајини и Херцеговини, понегде и уз подршку муслимана, остали су локалног карактера и кратког домашаја, али су оставили семе заједничког отпора које ће касније проклијати у идејама Младе Босне.
Нови окупатор, напротив, радио је на разбијању сарадње Срба и муслимана. Био је то Калајев пројекат стварања интегралне босанске нације. Наравно, био је то саставни део шире стратегије у кооперацији Беча и Ватикана. С једне стране Беча, који је тежио да преко Србије и српске БиХ себи пробије пут ка топлим морима и пресече везе Русије са српском православно-словенском браћом до надомак Константинопоља. И с друге стране, Ватикана, који се преко фрањевачких мисионара кроз Босну сребрену ширио на исток. Калај је, међутим, био оригинални креатор и реализатор конкретизације те стратегије и утолико је завредио наслов најновије књиге Јована Душанића: „Бењамин Калај некрунисани краљ Босне”. Калајево импресивно знање и памет, па и познавање Срба стечено током дипломатске службе у Београду, те креативност у проналажењу решења у уредовању Босном, што је ставио у службу царства, чини га изузетним колико и његово безмало краљевско самовлашће, какво је у Босни успоставио овај по главном задужењу министар финансија Двојне монархије у Бечу.
Постоји монографија о Калају коју је под менторством Милорада Екмечића као докторат написао Томислав Краљачић, сарајевски професор који је преминуо у избеглиштву у Београду деведесетих година прошлог века. Ово референтно дело, волуминозно с обимном научном апаратуром, послужило је Душанићу као основа да на десетак табака, сажето, једноставно, читко и питко, те обогаћено новијим прилозима на тему, напише ову књигу која ће стићи до много шире публике која не воли да чита, посебно не велике књиге. Душанић се, како сам истиче, не бави архивским истраживањима нити примарним историјским изворима, али се ослања на проверене историјске чињенице као полазиште, тако да његова дела проналазе пут до савремене проређене читалачке публике и представљају изузетак по тиражу и броју поновљених издања. Оне су више од публицистике, али не мање од науке, нека врста научне публицистике, неретко бестселери.
Како је Калај краљевао у Босни најбоље илуструју поднаслови у централном и најобимнијем поглављу (Калајева владавина у БиХ) Душанићеве књиге: Отежавање веза и контакта Срба с две стране Дрине; Спутавање српске националне свести; Опструкција зближавања православаца и муслимана; Фаворизовање католика-језуита; Покушај потчињавања Православне цркве; Покушај стварања босанске националне идеологије
Да би чвршће интегрисао Босну у Двојну монархију Калају је претходно било неопходно дубље интегрисати вазда, што вером, што нацијом, што историјом и колективном свешћу, подељену Босну под економски, културно и политички доминантном српском националном елитом спрам католичанством и исламом отуђених комшија. Калајева конструкција по којој ова православна јерес чини јединствен босански или бошњачки супстрат свих становника Босне, од којих се део православизовао па србизовао, део католицизовао и кроатизовао, а део исламизовао, али остао веран изворном бошњаштву. Елем, нису Бошњаци православни Срби конвертити на ислам, него обратно: Срби су Бошњаци који су примили православље и, по симетрији, верско-национално, и српство. Калај је концепт заокружио Црквом босанском, писмом босанчицом, стећцима као окамењеним сведоцима заједничког богумилског корена свог становништва БиХ. Аустроугарска је направила репрезентативан Земаљски музеј у Сарајеву и у њега пренела неколико стећака. „Камених спавача”, како их је назвао хрватски боснољуб Мехмедалија Мак Диздар. Ову Калајеву домишљато изведену конструкцију, која се коси, ако ништа друго, с историјском чињеницом да су богумили нестали у Босни три столећа пре него што су је Османлије окупирале и започео процес исламизације затечених хришћана, да су богумили били јерес у православљу, а не суи генерис. Калајев пројекат показао се као промашен и због отпора самих муслимана, које је као бројне и без националног идентитета, сматрао погодним материјалом за његов инжењеринг, па је и сам генерални губернатор одустао од њега, али је ипак оставио дубоки траг који се, како пише Душанић, осећа све до данас. На томе аутор стаје у овој књизи, али инспирише да се крене историјски ближе у анализи неокалајевштине
Међутим, крајем шездесетих година у социјалистичкој БиХ, па све до њеног пада у другој половини осамдесетих, повампирена калајевштина постала је и политика комунистичког руководства у Сарајеву. Босанска верзија Кардељеве и Бакарарићеве политике „федерирања федерације”. Хрватски историчар Дејан Јовић назвао је тај период преласком с „Титове Југославије” на „Кардељеву Југославију”. Милорад Екмечић пише да је Кардељ по повратку с фингираног лечења у Лондону дошао у БиХ и међу муслиманским комунистичким функционерима проповедао формирање нације. Није наишао на позитиван одговор код ветерана покрета, али јесте код муслиманских интелектуалаца. То је онај исти Кардељ, додао бих, који је већ годинама радио на формирању нових нација и нових република, а у ужем кругу, како наводи Ћосић, говорио да се „борио за социјализам, а не за Југославију”, да је Југославија за Словенце транзициона категорија и да ће као самостална Словенија накнадно одлучити којој ће се широј заједници прикључити. При чему је, као на евентуалну алтернативу југословенској федерацији алудирао на неку алпе-адрија или на средњоевропску асоцијацију. Уз цитирани фрагмент, Екмечић закључује да је Кардељ био „злодух Друге Југославије”, а додали бисмо политички случајеви наводног великосрпског национализма серијски су произвођени, и Лубарда, Ного, Петковић, Меша и Емир су отишли. Међу њима је био и тада мање познати доцент бањалучког Економског факултета др Јован Душанић, који је допао и затвора. Знамо како су Кардељеви следбеници доакали и Југославији и Босни претворивши их у ратиште сви против Срба. Срби су изгубили битку за РСК, али су створили Српску, коју колективни Запад никако не може да свари.
Калајевштина је тако поново промашила, али ће се и по трећи пут родити у постдејтонској БиХ. Систематска пузећа ревизија Дејтона која траје 30 година, достигла је кулминацију деловањем неизабраног в. п. Шмита уз помоћ неуставних институција Тужилаштва и Суда БиХ. Отимају ентитетску имовину и хапсе председника, али Српска прави нови устав усклађен с изворним дејтонским Уставом БиХ. Једино што су реализовали од Калајевог програма јесте завађање Срба и Муслимана, и отуд наслов овог текста „Калај, наш савременик”, а могао би да гласи „Три живота Бењамина Калаја” или „Од Калаја до Шмита”, или „Неоклајевштина на делу” .
Најзад, извођачи теренских операција, чак и највишег ранга, попут в. п. УН у БиХ, не знају чему служи то што раде, а вероватно ни њихови тобоже „међународни” налогодавци, па и тзв. господари из сенке, или светске дубоке државе. Пројекат наставља да живи и остварује се по инерцији јер припада континуитету једне политике, записане у стратешким документима и сачуване у западним дипломатским архивама. Такав приступ се не мења, или се тешко и споро мења упркос великим глобалним ломовима који су управо у току. Није се још ништа битно променило, и не треба имати илузије да ће то брзо и лако ићи. Уосталом, бошњачка деца у Федерацији данас у осмогодишњим школама уче своју националну и историју БиХ према наставном програму као да га је написао Бењамин Калај, и не знају да је реч о креацији окупатора у функцији империјалне експанзије. Република Српска има своје наставне програме, а и књиге, као што је Душанићева, да српска деца не забораве шта је и како стварно било. Али и да препознају шта им се данас дешава.
