Испричаћу ти причу, девојчице, бајку какве сам ти причала док си одрастала, али ова није имала срећан крај. Не може се срећно завршити прича у којој су многи настрадали, у којој је земља порушена, у којој су други толико лажи напричали о једном малом народу, који је само својим телима и душом бранио оно што је одвајкада било његово.
Постоји један народ, мали, али слободољубив, народ који је кроз историју показао да је најјачи онда када му је најтеже.И ти си његов део, у твоје биће је уткана иста она црта коју су имали твоји преци. Треба да си поносна на то, девојчице.
Ова прича је започела пре него што си се ти родила. У прелепој земљи, са добрим људима. Али, знаш, увек постоје и они који би желели и више него што имају. Не само материјална добра, већ моћ да командују другима, да их покоре и од њих направе послушнике који би без размишљања радили само оно што им се нареди. Само једно нису имали у виду. Можда им је то успевало са неким другим људима, можда су пронашли начин како да им стану ногом за врат, али овде, у овој малој, бунџијској земљи то је ишло тешко. А пошто су били моћни, а пошто су имали сву силу коју су могли да замисле, почели су да прете. И на крају, своју претњу спровели у дело. А колико су само били лицемерни показује и име ове акције, како су је звали, уствари удружени оружани напад најмоћнијих земаља света на земљу која се зове Србија. Назвали су је „Милосрдни анђео“ , анђео који је седамдесет осам дана сипао смрт по овим нашим просторима. И још упорно трубио о томе како смо све заслужили.
БИСЕР У ДРАЧУ
/написано 1999/
Да ли знаш за ону земљу,
на дну света, на Балкану?
Да ли знаш за онај бисер
што крваву има рану?
Сваки дах је крик уморни,
што раздире груди њене,
надвиле је црне сенке,
црне хорде непрегледне.
Где сте бивши пријатељи?
У змије се претвористе,
крвав отров просипате,
свете стазе затрпасте.
Ал’ у драчу бисер бљешти,
у огњу се рађа ружа,
то мој народ пркос сади,
црној хорди инат пружа.
Све је пркос, длан у длану,
громогласна песма стара,
љута псовка, плач детета,
моћни поклич ракетара!
И док траје ова земља,
на дну света , на Балкану,
трајаће и пркос вечни,
слободом да лечи рану.
Ове године Милица пуни двадесет пет година. Родила се истог оног дана када се над Србијом отворио пакао на небу. Данима се пре тога нагађало да ли ће се стварно испунити претње светских моћника којим су желели да спроведу своју вољу и покажу моћ над једном малом, слободарском земљом. А када је двадесет четвртог марта 1999 год, сирена означила ваздушну опасност, знали смо да смо сами, да су се најмоћније земље света удружиле само са циљем да казне Србију. Против међународног права, без одлуке Уједињених нација, без стварне основе.
Када се Милица родила њена мама је истог дана отпуштена из болнице. Заједно са свим другим породиљама. „Није сигурно!“ рекли су. Тата је није изнео из породилишта јер је био мобилисан. А њена породица, тога дана је имала разлог за највеће славље и највећу бригу. Беба је стигла кући, а тата је негде у рововима.
Милица је сестричина твоје стрине, део је наше породице. Сви смо се, заједно са њом, радовали прелепој девојчици. Али шта сада? Како се изборити са стрепњом? Ја имам два сина, твог тату и стрица, а обојица су тада били у годинама кад су могли да их мобилишу. А желела сам, као квочка, да их пригрлим, да их заштитим од пошасти, а ни сама нисам знала како.
А сирене су сваког дана урлале!
Моји страхови су моји, не смем да паничим пред децом. Кажем децом, јер они су то за мене и данас, када су већ зрели људи.
Старији син, твој тата, је био у Београду. Бавио се музиком, тада још увек није упознао твоју маму. А онда је, као код многих и код њега прорадио онај бунт да се бори против неправде. Са својим другарима из бенда, као и са многим другима, кренуо је по градовима Србије. Одржавали су концерте на трговима где се окупљао народ, мада су сирене стално објављивале да су поново, издалека, са безбедне удаљености, полетеле ракете да „утерају памет у главу“ овом безобразном народу.
А људи су, упркос свему, са нацртаним метама на леђима и грудима, масовно, сваког дана, држећи се за руке стајали на мостовима у Београду, по трговима у другим градовима и чували их од напада. Певали су и играли, а свет им се чудио. Јесте било опасно, јесте било погибељно, али то је био онај вековни инат Српског народа, да покаже да се не боји. А ја сам се плашила. Није помагало то што сам молила Пеђу да дође у Смедерево, да будемо сви заједно.
-Не паничи! – рекао би ми.- Зваћу те стално телефоном. Бићу ја добро!
Шта сам могла! Био је одрастао човек, а ја, ма колико то желела, нисам увек могла да их водим за руку.
Други син, Бојан је био ту са нама, али је, заједно са комшијама, свако вече седео на крову гараже, ставили би гајбу пива испред себе, припијали и посматрали ноћно небо, осветљено ракетама. Са те гараже пуцао је поглед на Банат, видело се све до Панчева, па су се и пожари у погођеној рафинерији нафте сасвим лепо могли видети. Често су гелери противракетне одбране падали око њих, али ни то их није натерало да се склоне. Договарали би се шта би могли да ураде и како да помогну ако… Не знам да ли је то била храброст, или глупост, тек, ниједно вече није прошло без такве седељке.
Тек кад би сирене означиле крај ваздушне опасности, разилали би се.
Невероватан је овај народ. Чак и у највећем хаосу има духа. Неко је, немам појма ко, дао имена сиренама. Она која је означавала почетак ваздушне узбуне, названа је Шизела, а она које је свирала крај, имала је име Смирела. Да није страшно, било би смешно.
Мислим да ми је то био један од најтежих периода у животу. Моја мајка, која је као девојчица преживела бомбардовање Београда 1941, па 1944, сада је цептела од страха чим би се дан примицао крају јер су бомбардовања била обично ноћу. Није помогло ни кад викнем да се смири.
-Ћути, не знаш ти… говорила ми је, мада је и сама била свесна да итекако знам, да се то исто дешава као и када је она била мала.
Тешила сам и снају, а Бог зна да је и мени самој утеха била потребна.
Хтела сам да се сви преселимо у подрум, али мој супруг, Млађа, није дао.
-Ако падне бомба на кућу, свеједно је да ли смо у подруму, или на тавану. Ја идем у кревет, а ви како хоћете!
Био је у праву, али страх је нешто што се тешко контролише. Ишла сам на посао, трчала кући, ослушкивала да ли је негде пукло. Када смо са терасе једне вечери угледали мост преко Дунава, како се погођен ракетом преполовљује и стрмоглављује у воду, сви смо почели да плачемо. Питали смо се шта је следеће на реду.
Млађа је био ветеринар. Једног дана је дошао и испричао ми како му се жалио сељак, чије је домаћинство било у близини места које је погођено бомбом, како су све краве у његовој штали престале да дају млеко. Само се трзају на сваки шум. То су биле млечне краве које су иначе давале пуно млека, а отада више ни кап. Није знао шта да им ради, како да их смири.
Нису помогли ни лекови за смирење, вероватно је требало нешто друго предузети.
-Нека им пушта музику! – Рекла сам -Класичну! Читала сам да су Холанђани својим кравама то радили, мада под другим околностима и да су тада давале више млека него обично.
Млађа је почео да се смеје.
-Да кажем сељаку да пушта Моцарта кравама? Знаш шта би ми рекао?
-Јеси си ти, докторе, померио с памет? Молим те, откуд њему класична музика?
-Па нисам је то измислила! Раде то људи. А, ако он нема, имам ја. Даћу му касету, нека проба, шта га кошта!
Не сећам се више тачно да ли је терапија успела, мислим да јесте, али је требало пуно времена да прође да би се вратило на старо.
Свако се са стресом бори на свој начин. Ја сам одједном имала потребу да пишем. Стихове никад раније нисам писала, чак ни као тинејџерка, када се скоро свако, макар за себе, искаже на тај начин. Ја сам сад, када више нисам знала од бриге и страха шта ћу са собом, почела да бележим стихове који су ми се мотали по глави. А они су само навирали. Појма нисам имала да ли то има било какву уметничку вредност, није ми било ни важно, али као да се део моје туге, мог страха, моје тескобе, преточио у песме. Једну од првих написала сам Маји и Милици. Њима сам је посветила, али то је успаванка за све мајке које су тада биле у ситуацији у каквој су оне биле. Сва она склоништа, сви они подруми без сунца и свежег ваздуха, пуних седамдесет осам дана била су дом људима који су гледали како да спасу главу. Ово је песма за њих.
УСПАВАНКА (Маји и Милици)
(Песма се налази у књизи „Звуци из недара“)
Нина, нана, спавај, сине,
чува тебе мајка
у склоништу, у подруму,
без сунчева зрака
Нина, нана, злато моје,
у крилу ми мирно снивај,
у косу ти звезде плетем,
из очију страву метем.
Нина, нана, срећо моја,
порасти ми јело вита,
неће теби наудити
мржња што је ветар сипа.
Нина, нана, благо мило,
чува тебе мајка
да порастеш, да дохватиш.
сто сунчевих зрака.
Данас Милица чека своју бебу. Молим Бога да никад не буде у ситуацији да неко за њу и њену бебу мора да напише овакву песму.
Никад није објављено колико је цивила страдало за време НАТО бомбардовања Србије. Нити колико је тона бомби просуто по овим просторима. Знам само да последице осећамо и данас, после четврт века. И ко зна колико ће гпдина то трајати. Ко доживи, причаће. Не могу да заборавим, а не могу ни да опростим.
МОЛИТВА
(„Звуци из недара”)-1999.
Молим Ти се, Боже мили,
пусти јато голубова
плаво небо да наткрили,
црне птице да потера.
Молим Ти се, Боже драги,
пусти реке да надођу,
мутне воде да однесу.
И опет те молим, Боже,
пусти цвеће да процвета,
у колевци чедо снива,
сунчев слап низ гору слива.
А кад пукне зора плава,
дај ми, Боже, магле лаке,
да покријем вечним миром
сенке што их неман сатре.
Ето, мила моја девојчице, испричала ти је баба своју причу. А могла сам у недоглед да причам, мада ми је и данас, после двадесетпет година и даље тешко кад се свега сетим. А најгоре од свега је што то није задесило само нас, постала је пракса моћника да силом остварују оно што желе. Све док се не нађе опет неко да се побуни и дигне „куку и мотику“ како наш народ каже.
Мирјана Мирча Цветковић за Компас инфо
