Sva suština duhovnog života se svodi na to da ne propustimo sadašnji trenutak dat nam za spasenje. Kakav si u svojim mislima, željama, namerama u sadašnjem trenutku, takav si zapravo. Sada, u ovom trenutku, biti veran Bogu, čuvati čistotu duše, iskorenjivati zlo iz sebe i sa ljubavlju se odnositi prema bližnjima – eto šta je hrišćanski život.
Kod Čehova postoji jedna potresna priča, pod nazivom Tuga. U knjigama se ona svrstava među humorističke pripovetke. Smešnog tamo ima vrlo malo, ali zato postoji izvanredna pouka, koje se valja prisetiti, budući da ova priča, u izvesnom smislu, govori o svakome od nas. Čehovljevu pripoveda o ostarelom stolaru, koji na taljigama vozi svoju bolesnu ženu lekaru, u zimsko veče. Konj se sa mukom probija kroz sneg, stolar ga šiba i pokušava mislima da uguši teskobu koju oseća, shvativši da je 40 godina proživeo sa suprugom, a da joj nikada nije iskazao ljubav, da ju je ponekad i tukao, da nije proživeo život sa njom kako je želeo. U toj dubokoj i teškoj ljudskoj drami, supruga umire na taljigama, pahulje snega se na njoj više ne tope… Stolar se zamisli: “Da mogu iznova da započnem život…” Starao bi se o njoj, koju je nekada obožavao. Četrdeset godina je otišlo u ništa.
Zašto je sve to tako? Zato što svi mi tako živimo. Tako i završavamo svoj život, tj. ni sa čim, prazni, trošimo ga na besmislice ili grehovne strasti. Puštamo sopstveni život da prolazi pored nas. Zar su život – razmirice, grdnja, prostakluk, spletke? Zar je život blud i laž? Zar je život neprestano nezadovoljstvo i razjašnjavanje odnosa? Zar je život “sebi sve, a drugi je samo sredstvo moga uspeha”? No, dodaću i da život nije neprestana žurba, ni mahnito jurenje za iluzijama ovoga sveta. Život nije – stalni strah za budućnost, fantazije, brige, zaborav onih koje je Bog danas postavio pored nas.
Kao munja proleću godine, i srce na sopstvenu prazninu odgovara ljutnjom. Praznina i ljutnja su nerazdvojni. … Naši postupci i odluke su slični nitima koje tkaju naš život. Ako su one rđave, trule, onda će i naš život biti rđav i iskvariće se, ne ostavivši nikakvog traga. Takvi ne možemo nikome biti na radost. A, ako ne oradostiš nikoga, kako možeš u sebi da imaš radosti?
Obradovati bližnjeg blagovremeno i blagovremeno voleti jedan drugog – eto šta je život. Srdačna toplina i radost iskrenih zagrljaja, lepa reč, sluh za drugoga, saosećanje – zar ne vredi radi toga živeti? Ognjište ljubavi koje greje srca najbližih ugrejaće i druge ljude, svuda, gde god bi se onaj koji voli trudio i kuda god bi išao, svuda će širiti toplinu jer izvor topline greje svuda. Taj dobri, čisti i naivni izraz lica tvog deteta zaslužuje da mu posvetiš svoje vreme i društvo. Zaslužuje više od vremena potrošenog na spletke u firmi, na iluziju Internet-komunikacije, rastvaranje u TV-licima ili beskrajno ćaskanje preko mobilnog telefona.
Evo čudesne istine: pažnja srca i potrošeno vreme su u direktnoj vezi. Čemu te vuče srce – na to ćeš i trošiti vreme. Dakle, ako je srce okrenuto Bogu, naći će se vreme za molitvu. Ako u srcu nema žeđi za Bogom, ni vremena za opštenje sa Njim neće biti. Ako nema usrdne želje za druženjem sa porodicom, neće se naći vreme za to. Tako je u svemu. Začuđujuće je kako alkoholičari, narkomani, svi koji robuju nekoj strasti uvek nađu vreme da joj udovolje. Uvek se nađe vreme, društvo i mesto za takve stvari. Jer, gde je blago vaše, tamo će biti i srce vaše (L.12,34).
A, gde je srce naše? Ono se određuje vremenom koje srce posvećuje nečemu. Svako od nas može lako da odredi gde mu je srce – u lepljivim močvarama Internet-sablazni, u prepisci i ispraznom opštenju sa ko zna kim i ko zna zbog čega, ili u tome što ti je od Boga dato: u porodici, prizvanju, u korisnom dobrom delu.
Ako si se susreo sa nekim i zavoleo – ceni to vreme, gradi, a ne ruši. Jer, ako se ognjište ljubavi ne održava, ugasiće se, ohladiti, a takvo ničemu ne vredi. Ljubav se održava uzajamnom pažnjom. Eto, postavljen si da radiš na nekom poslu – to i jeste mesto gde si prizvan da uneseš dobro, da spasavaš svoju dušu, da odgovorno ispunjavaš ono što ti je povereno. A, ako mi budemo očajavali, besposličili i maštali o nečemu drugom, izgubili smo vreme. Jer, svi mi nešto čekamo, i čekamo, i mislimo kako će doći kasnije pogodno vreme kada ćemo moći da se pokažemo.
Sud se neće kasnije izvršiti, on se vrši sada, u zavisnosti od toga čemu smo sebe posvetili. Sva suština duhovnog života se svodi na to da ne propustimo tekući trenutak, koji nam je dat na spasenje. Kakav si u svojim mislima, željama, namerama u sadašnjem trenutku, takav si zapravo. Varaš se ako misliš da je sada tobože dobro i da će tako nekako proći, a posle ćeš se svojski potruditi. Ne, ovo je samoombana! Sada, u ovom trenutku, biti veran Bogu, čuvati čistotu duše, iskorenjivati zlo iz sebe i sa ljubavlju se odnositi prema bližnjima – eto šta je hrišćanski život.
Vreme je uvek pogodno i, istovremeno, nepogodno. Nepogodno jer su spoljašnje okolnosti uvek protiv nas, a iznutra nas ometa lenjost i nedostatak volje. Pogodno jer je u tome duhovni podvig da mi upravo sada imamo mogućnost za duhovnu borbu, spasenje i oslobođenje. A, kada prođe naš životni vek, svodiće se duhovni računi: čemu si, zapravo, sebe posvetio? Ispostavlja se da nam neće suditi Bog ni anđeli, nego vreme koje smo protraćili.
Protraćeno vreme jasno pokazuje na šta smo sebe istrošili. Čemu si sebe posvetio, to je ono što si, sa tim ćeš i otići u večnost. Dakle, voli danas, danas se druži sa svojom decom, danas učini dobro delo, danas i samo danas kreni ka Bogu. Odlažući za kasnije, mi gubimo realni život. Maštajući o budućnosti, gubimo sadašnjost. Evo još jedne male tajne. da bi uspeo u životu, treba da prestaneš da žuriš. Žurba uništava sadašnji trenutak, duša se rasejava u nemirima, a vreme svakako odlazi u nepovrat. Ono što je potrebno – uspećeš da uradiš. Ostalo – kako Bog upravi.
Istinska radost se može naći u svakom tekućem trenutku. I, svaki momenat predstavlja dodir sa večnošću, ukoliko je duša svim srcem otvorena prema Večnome Bogu. Bog će dati to što nam je potrebno, ne rasejavaj se u brigama za sutra, nego živi danas. Raduj se onome što jeste i ne uništavaj se zbog onoga čega nema. Bog ti daje ono što ti je potrebno. Ako bi ti dao više od potrebnog, ti bi postao gori nego što jesi. Odmah će se oglasiti neki strašni komentatori: “Kako da ne razmišljamo o budućnosti? Koliko još toga treba učiniti! Izgraditi, održati, realizovati!” Drugi, ne tako strašni komentatori će im odgovoriti: “O budućnosti razmišljaj, ali se ne gubi u njoj! Jer, živiš sada. Uči se da danas u svoj život unosiš radost”.
Ko je naučio da veruje Bogu danas, taj je shvatio reči iz Jevanđelja: Ne brinite se o sutrašnjem danu… Dosta je svakome danu brige svoje (Mt.6,34). Otac vaš nebeski zna da vama treba sve ovo (jelo, piće, odeća), nego ištite najprije Carstvo Božije i pravdu njegovu, i ovo će vam se dodati (Mt.6,32-33). Ne rasejavajte se u brigama za sutra jer vam je život dat danas, a ostalo kako Bog ustroji. Ko veruje Bogu, taj stiče mir, a ko je stekao mir, taj čuva u sebi sklad misli i osećanja, želje i volje. Ko ima unutrašnju harmoniju, oseća je i spolja, i u svemu – disanje Božije, prisustvo Životvornog Gospoda. Kroz ostatke prvosazdane prirode on vidi odbljeske izgubljenog Raja, a u svojoj porodici oseća, i pored svih naših slabosti, onaj mali, ali prijatni, deo Raja na zemlji. Prima ljubav Onoga Koji voli, Gospoda našeg, Kome je ime – Ljubav.
Dakle, za čime ćemo žaliti? Za vremenom potrošenim uzalud! Za dragocenim vremenom, utrošenim ni na šta. Ma koliko želeli da ga vratimo, to je nemoguće. Ne stižemo ni da se okrenemo, a nema ni roditelja ni dece. Prvi su napustili zemaljski svet, a drugi su, odrastavši, napustili roditeljski dom. Poput stolara sa početka priče, sa gorčinom se sećamo prošlosti. “Da mi je da iznova započnem život…”, bojažljivo izgovaramo. A, zašto ispočetka? Sada živiš! Sada voli, čini dobro i očisti svoje srce! Jer, gde je ljubav, tamo se vreme ne rasipa uzalud.
O. Valerij Duhanjin
