Ima nešto večno što svi neprijatelji Srpskoga naroda ne mogu da unište; ima nešto besmrtno što nikakvi neprijatelji Srpskoga roda ne mogu da satru i u grob sateraju.
Bila je moćna srpska carevina nemanićka slavna. Došli Turci i razorili državu. Po manastirima, po šumama, po udžericama sve zamrlo, nestalo velikaša, nestalo činovnika, nestalo svih ustanova, ostalo samo carstvo – carstvo Svetoga Save nerazorivo, nerazrušivo; ostao on, sveti vladar Srpskoga roda, Sveti Sava – Srpska Slava. Koje je to carstvo, šta je on to osnovao trajnije nego njegov otac car Nemanja, nego njegov brat kralj Simon Stefan Prvovenčani? Osnovao je braćo Crkvu Srpsku, doneo je duhovno carstvo koje nikakvi neprijatelji roda Srpskog uništiti ne mogu. Oni mogu da uništavaju Srbe pojedince, ali Crkvu Hristovu nikada. Kakvo je to carstvo, šta je to Sveti Sava učinio da nam da što je večno, što je nerazorivo, što nikakvi bogovi, ni sultani, ni Murati, i dželati i gonitelji Crkve Hristove ne mogu da unište? Šta je to? To je vera u Gospoda Hrista, vera u besmrtni život, vera koju je Sveti Sava doneo Srpskome rodu iz svete Gore, doneo Evanđelje Hristovo, obnovio ga u našim dušama i srpska duša je progledala, progledala i uvidela da pred njom stoji Večno Carstvo, da pred njom stoji put u večni život, put koji niko ne može oteti Srbinu, ako je samo čvrst u svetosavskoj veri.
Kako je to i čime je to Sveti Sava to carstvo osnovao u Srpskoj zemlji? Kraljević, carević napušta oca, napušta carski presto, odlazi u pustinju, u Svetu Goru i tamo, šta on radi? Ne jaše konje, ne ide s gozbe na gozbu, nego s molitve na molitvu, iz crkve u crkvu, iz hrama u hram, iz pećine u pećinu, od jednog svetog čoveka do drugog svetog čoveka. Šta to radi Rastko Nemanjić, Rastko Nemanjić, koji je odbacio krunu i porfiru od sebe i uzeo da posti, posti danju i noću, suve korice hleba jede, a njegova majka carica i kraljica tuguje što njen najmlađi sin Rastko hleba nema. Znao je mladi Rastko da je u čoveku najvažnije – šta? Duša! Ne carstvo njegovog oca, ne kraljevska kruna koja je stajala pred njim, nego je glavno ono što je Bog dao čoveku za večnost, a to je duša u čoveku. I on, gledajući sebe, i gledajući svet oko sebe šta je radio? On je hteo da očisti dušu svoju, da je osveti, da je ispuni Bogom i Gospodom Hristom i to je danonoćno radio posteći se, moleći se, bdenija praveći i neprekidno Gospodu služeći.
I zaista sa dvadeset godina on je od sebe, carevića, načinio divnog, svetlog, anđelskog mladića, čiste duše; očistio dušu od strasti, očistio um od rđavih pomisli, očistio sebe od svake unutrašnje tame i mraka i osvetio i posvetio sebe i tada, tada je mladi kraljević pogledao. A gle, sav ovaj svet, šta je? Sav ovaj svet nije ništa drugo nego carevina Božja ili carevina đavola. Zavisi od čoveka, zavisi od tebe i od mene. On, on je osvetio sebe, ispunio Evanđelje Hristovo i ispunio jednu divnu misao, jednu divnu želju velikog Svetitelja Božjeg, Grigorija Bogoslova, koji veli: „Treba prvo sebe osvetiti, načiniti svetim, pa onda druge učiti svetosti; treba prvo sebe očistiti, pa onda druge učiti čistoti; treba prvo sebe približiti Bogu, pa onda druge privoditi Bogu“[1]. To je uradio Rastko, to je uradio i sebe izgradio i sebe preobrazio u Svetog Rastka, u Svetoga Savu.
Kada je došao dan da on telom obnovljen, dođe u Srpsku zemlju, on je došao kao novi čovek, kao večni Srbin, kao besmrtni Srbin, kao Srbin koji je našao pravi put svakoj srpskoj duši, put koji vodi u besmrtnost i Život Večni. To je doneo Sveti Sava došavši iz Svete Gore, to je on po Srpstvu činio, to je on propovedao postavši prvi Arhiepiskop Srpske Crkve; osnovao je duhovno carstvo, Crkvu Hristovu učvrstio, Evanđelje Njegovo raširio po celoj Srpskoj zemlji. Piše u Žitiju Svetoga Save da je on sa svojim saradnicima, svetim monasima, svetim vladikama, svetim sveštenstvom i svetim pomoćnicima iz naroda, da je on tako širio Evanđelje Gospoda Hrista „da svima“, veli on, i velmožama i velikašima i samome kralju i svima ostalim Srbima „zakon behu evanđelske vrline“. Evanđelske vrline: vera, molitva, post, ljubav, krotost, smirenost, milosrđe – to je bio Ustav, večni Ustav Svetoga Save koji je on dao Srpskome rodu. Taj neizmenjivi Ustav stoji i danas. Svi istinski Srbi, svi pravi Srbi, svi svetosavski Srbi drže se tog Ustava.
Zato je Sveti Sava i osnovao i dao takvu silu svome duhovnom carstvu. Ali gle, to je duhovno carstvo koje je on vodio i rukovodio; uporedno sa njim raslo je i drugo srpsko carstvo, zemljsko carstvo srpsko. Njegov sveti brat Stefan Prvovenčani i svi sveti potomci Nemanjini trista godina vladali su svetom srpskom državom. I šta je hteo Sveti Sava? Sveti Sava je hteo da u Srpskome rodu bude i država sveta, da ljudi koji vode državu budu sveti. I zaista, koliko je naših careva svetih i koliko kraljeva i koliko velmoža ispunilo zavet i amanet Svetoga Save.
Ono što je Sveti Sava večno dao tebi kao Srbinu, i svakome Srbinu to je, braćo moja, da treba prvo osvetiti sebe, dušu svoju očistiti od svake prljavštine, živeti po Evanđelju moleći se Bogu, posteći, čineći svako jevanđelsko dobro delo. Tako, kada imate svete članove, malo po malo postajete sveta porodica; kada je roditelj svet i čist onda su i deca ugledajući se na roditelja dobra, čista i sveta, i majka isto tako. Tako, Sveti Sava je osnovao, kao ideal postavio svetu porodicu, onda svetu zadrugu. Srpski narod je čuvala srpska zadruga, sveta i uzvišena na jevanđelskim zakonima – na poslušnosti, na pokornosti mlađih prema starijima.
Sveti Sava je osnovao i imao za cilj svetu školu, svetu školu u kojoj se daje istinska prosveta. A šta je istinska prosveta? Istinska prosveta je ona koja nauči čoveka Večnome Životu, koja pokazuje čoveku da je ovaj naš zemaljski život ljudski kratak i dat čoveku da njime stekne Život Večni i besmrtni. To je sveta škola, toj svetoj prosveti uči samo Gospod Hristos, Njegovo sveto Evanđelje i Crkva Njegova. Toj svetoj prosveti učio je, i uči, i za nju se i dan danas mali Sveti Sava.
Tako je, braćo moja, osnovao Svetu Srbiju, Svetu Srbiju koju niko razoriti ne može. Mene kao Srbina ti možeš sablazniti, ti bezbožniče i gonitelju, ti mi možeš oteti sve što imam, ali dušu moju, tu svetinju moju, besmrtnost moju ne možeš mi oteti. Šta su smrti koje ti šalješ na mene, – šta? Hiljade smrti možeš poslati. Đakon Avakum ide beogradskim ulicama i peva: „Srbin je Hristov i raduje se smrti. Nema vere bolje od Hrišćanske“. I njega zato nabijaju na kolac. To je drugi Svetitelj Srpski, koji poput Svetoga Save daje sve od sebe i nasleđuje život večni. To, to ima svaki pravi Srbin i danas.
Crkva i danas stoji nerazoriva, bezbroj neprijatelja njenih spolja i iznutra, i popova izdajica, i monaha nevaljalih, ali Crkva Hristova stoji i drži Evanđelje Hristovo. Večni Ustav Svetoga Save i dan-danas Crkva Hristova propoveda i ispoveda. Ima, ima zečeva i kukavica u Srpskome rodu koji izdaju Svetoga Savu, izdaju svoju dušu, izdaju svoju Crkvu; ima ih i među sveštenicima i monasima, avaj možda i među vladikama.
Šta je to? Sveti Sava osnovao svetu školu. Gde je danas, Sveti Sava u školi? Sveti Sava je proteran iz škole. O nesrećni Srbi, čuj Nebeska Srbijo! Sveti Sava nema pristupa na beogradskom univerzitetu. Sveti Sava nema pristupa u osnovnim školama Srpske zemlje, Sveti Sava nema pristupa ni u kakvoj školi. Šta se to zbiva sa Srpskom zemljom, šta se to zbiva sa srpskim čovekom, šta se to zbiva sa nesrećnim Srbima? Izdali Svetoga Savu!
Oprosti nam oče Savo… Plači, plači nad srpskom zemljom, nemoj se utešiti dok nas Srbe, nesrećne Srbe ne opametiš i povedeš putem Hristovim. Gle, mi stariji, mi smo krivi za ovu jadnu decu, mi smo im pripremili bezbožnu školu. Star sam ja čovek, pamtim ja mnogo štošta, od balkanskih ratova do današnjih dana. Nesrećni srpski sinovi, većina njih koji su išli u ovu nesrećnu Evropu da se školuju, da se naobraze, šta su doneli otuda? Bezbožnost, lažnu prosvetu. Evropska je prosveta lažna prosveta, i današnja prosveta širom sveta je lažna prosveta. Nema prosvete bez Hrista, bez Boga, a evropska prosveta i evropska škola hoće da bude bez Boga i da vlada bez Boga. Zato ove nevolje i ove nesreće pogađaju sve narode. Ne na jedan, nego na sve narode svih kontinenata.
I oni se u čudu pitaju šta je to, šta se to zbiva? To je to što vi hoćete, to što hoćete da uredite svet bez Boga, to što hoćete da uredite svet bez Hrista. Pogledaj na dušu svoju, nesrećniče, kada nju zahvate strasti i mržnje i zavisti i pakosti. Kako ti možeš da unesrećiš svoju dušu! Gle, ti onda juriš na svakoga, mrziš, pljačkaš, psuješ, kradeš. Pazi, duša ti je jedanput data u ovome svetu, jedanput data. Ona je večna u tebi, ma kakav ti bio. I izaći će ona u času smrti iz tvoga tela, i šta onda sa tvojim gresima, šta onda sa đavolima u tebi? Šta onda sa tvojim porocima, šta će ostati od tebe? Čovek, da bi spasao dušu svoju, potreban mu je ceo Bog, potrebna su nebesa, potreban je dolazak Gospoda Hrista. Bog je postao čovek da bi čoveka urazumio, da bi uredio njegovu dušu, da bi pokazao: Evo, duša je tebi data za Život Večni. Pazi kako živiš, pazi šta radiš ti u ovome svetu! Ti si ovde u prolazu, ti si ovde u osnovnoj školi, a tamo je glavna škola, tamo su univerziteti na nebesima. Pazi, čoveče, šta radiš! Srbine, Sveti Sava te opominje!
Zar Srbin posle Svetoga Save prigrli prosvetu bez Hrista, prigrli prosvetu bez Boga? Srpski narod, otkako je Sveti Sava hodao Srpskom zemljom i propovedao Evanđelje Gospoda Hrista, Srpski narod je stekao ubeđenje da su samo Svetitelji istinski Prosvetitelji. Da je samo Svetitelj istinski Prosvetitelj. Da, to srpski čovek i danas, svetosavski čovek čuva i drži u sebi: samo je Svetitelj istinski Prosvetitelj, sve je drugo laž, sve drugo što ne osigurava čoveku besmrtni, večni život, jeste puka i strašna laž.
Zato danas, slaveći Svetoga Savu, tužnog i ucveljenog na Nebu zbog ovakvih nas Srba na zemlji, neka se moli Gospodu Blagom: da otrezni i opameti Srbe, da probudi u njima veru njihovu, veru starostavnu, veru svetosavsku, veru pravoslavnu, da se Srbi osveste, da Srbi uvide da bez Hrista i bez Boga ne može jedan listić u ovome svetu da uspeva, jedna travčica ne može bez celih nebesa. Za jednu travčicu potrebno je sunce, potrebna su nebesa, potrebni vetrovi, potrebne kiše, potrebna sva priroda koja je oko nas.
A bedni evropski čovek izmišlja teorijske gluposti: može čovek sam! Čovek je sve! I do čega su doveli svet? Do klanice, opšte klanice. Vidite nad svima nama visi sada strašan mač, nad svima narodima ovoga sveta. Ko je siguran za svoj telesni život, siguran za život svoje dece sutra, preksutra. Niste, niste, sigurno niste. Zato decu svoju poverite Gospodu Hristu, Njemu, Večnome Caru i Večnome Vladaru svete Srbije, i Svetome Savi. Učite ih onome što je večno, učite ih da je čovek večno biće, odgovorno biće, odgovara Bogu za svaku reč, odgovaraće Bogu za svako delo, za svaku pomisao, za sve to odgovaraće svaki od nas. Tome treba učiti decu svoju, to je istinska prosveta, sve drugo je laž.
Neka Sveti Sava zaista caruje kroz svoju Crkvu u dušama svih pravih Srba, vas koji ste ovde danas i svih ostalih sličnih vama, kao i onih bezbožnika Srba koji u bezboštvu svome odbacuju sve i sva, prepuštajući se sebi. Molite se Bogu za njih. Sveti Oče Savo, pokaj sve zalutale Srbe! Sveti Oče Savo, bezbožne Srbe vrati na put vere tvoje! Ti, ti ovladaj i zavladaj njihovom dušom; u njihovoj duši je haos, u njihovoj duši je nered, u njihovoj je duši rat strasti, strasti, strasti – slasti, slasti, slasti. To je život za njih, jasla, jasla, jasla, a čovek nije stvoren za jasla. Čovek je stvoren za Večni Život. Sveti Oče Savo, pogledaj, pomozi i oprosti, oprosti i pomozi.
Svi lutamo, svi smo zalutali, samo ti sa svima Srpskim Svetiteljima moli se Gospodu Čudesnom da Srbe izbavi iz svakoga mraka, da ih razbudi za svetosavske vrline, za svetosavski život, da svaka srpska duša smatra evanđelske vrline za svoj Ustav, za svoj večni zakon, da živi po njima. Srbi, Sveti Oče Savo, napustiše svoj post, svoju molitvu. Ako i posti, on posti nedeljicu i sve drugo odbaci. A ti, ti carski sine, proveo si ne samo u Svetoj Gori u strašnome i teškome postu, nego celoga života si bolovao nikad ne dojedajući se, uvek polugladan, i kad si bio, kao carski brat, Arhiepiskop Srpske Crkve. Ti, ti nas Srbe urazumi da je post zaista spasonosno sredstvo, molitva i post, to su jedina evanđelska sredstva kojim čovek može da očisti sebe, očisti sebe od svake nečistote, od svake nečiste pomisli, reči i dela, i od svih nečistih đavola koji se skrivaju u čoveku.
Pazite i čuvajte duše svoje. Seme evanđelsko koje je Sveti Sava posejao u Srpskome rodu niče i danas; seje on i danas, seje s neba kroz svoje molitve, seje zajedno sa svima Svetiteljima, od njega i pre njega Svetiteljima, do Vladike Nikolaja, velikog Apostola zemlje Srpske, drugog Svetoga Savu, našeg zemljaka. Oni, oni daju sva sredstva koja su nam potrebna za život i u ovome i u onome svetu. Oni propovedaju večno Evanđelje Gospoda Hrista, Evanđelisti Srpske zemlje, eto to su oni.
Braćo moja, pazite da to što Sveti Sava seje po vašim dušama, i Sveti Vladika Nikolaj kroz svoje svete knjige, i ostali Srpski Svetitelji, pazite da vam to đavo ne ukrade iz duše. Sećate se priče Spasiteljeve koji kazuje šta biva sa nebeskim semenom koje Apostoli seju po dušama ljudskim. Setite se priče koja veli: „Sejač seje svuda“, po kamenu i po trnju, seje po tvojoj duši iako je kamenita i trnovita, seje sa nadom da ćeš se jednog dana otrezniti, opametiti, pokajati i obratiti svoju dušu, poorati je. Ali, Spasitelj veli, dešava se da to seme evanđelsko padne kraj puta duše, čovek ne obraća pažnju, sve mu je drugo preče – i pazar i pijac i vo i krava i kiša, samo ne Bog, samo ne zapovest Božja. I tada, veli Spasitelj, đavo dođe i krade posejano u duši, đavo dođe i krade. Pazi, đavo se šunja i oko mene i oko tebe, uvek se šunja, uvek traži načina da ukrade iz tebe ono što je božansko, što je čisto, što je sveto, da te navede na neki greh. Krade to posejano seme evanđelsko; zato treba bdeti, zato treba starati se nad svojom dušom i ne dati da propadne to evanđelsko seme što je posejano i što Crkva neprekidno seje kroz vaše duše kroz svaku molitvu, kroz svaki uzdah, kroz svaku suzu.
Vi pravi Srbi, vi imate jednog večnog vladara, besmrtnog, nepobedivog. To je Sveti Sava i njegovi sveti sledbenici. Za njim, samo za njim i srpskom čoveku, srpskom rodu, Svetoj Srbiji osiguran je Večni Život, ne samo u ovome svetu nego i u onome svetu, u Carstvu Nebeskome.
Sveti Oče Savo, oprosti i pomozi; ne prestaj moliti se za malu Srpčad tvoju, i nama starima oprosti sve teške i strašne grehe; opameti nas, urazumi nas, vrati nas na put svetosavski, da tobom i kroz tvoje divne pomoćnike Svetitelje svi idemo za tobom, ka Čudesnom Gospodu, Tvorcu neba i zemlje, i uđemo u Njegovo Carstvo, da tamo u Nebeskoj Srbiji slavimo Njega, Jedinog Istinitog Boga u svima svetovima. Amin
