„Zaboravio si da fotografišeš ovo“, kaže mladić u zelenoj bolničkoj uniformi, ponosno pokazujući svoj vrat ukrašen sa tri petokrake zvezde. Na poleđini šake ima istetoviran nož, a na prstima slova PJR – oznaku svoje rodne provincije Pandžšir.
Sve tetovaže nastale su u zatvoru, gde je završio nakon ulične tuče. Ali ovaj razgovor vodimo u Jangalak centru za lečenje narkomana, na jugu Kabula.
Životi iza rešetaka i statistika
U sobi sa rešetkama na prozorima nalazi se petoro ljudi koji se oporavljaju od zavisnosti. Oni predstavljaju živi uzorak onoga što se nalazi u izveštajima UN-a o upotrebi droga u Avganistanu.
Dvojica su počela da koriste drogu sa petnaest godina, dvojica su uhapšena zbog sitnih krivičnih dela. Najstariji ima 35, a najmlađi 19 godina. Najduža zavisnost trajala je 17 godina, a najkraća tri.
Kada ih pitate kako je sve počelo, čućete priče o nezaposlenosti, depresiji, prekinutim ljubavima, lošem društvu, nedostatku obrazovanja, neizvesnoj budućnosti i monotoniji seoskog života.
Kada ih pitate koju su drogu koristili, nabrajaju: hašiš, kristal met, heroin, opijum, kokain, pregabalin i tabletu K, supstancu koja sadrži i opijate i metamfetamin, a u Avganistan stiže sa pazara Karkano u Pešavaru, preko granice u Pakistanu.
Put ka lečenju i mračna svakodnevica
Ispred sobe, stotine muškaraca u zelenim i tamnoplavim uniformama penju se uz stepenice (koje su takođe ograđene rešetkama da bi se sprečila samoubistva), učestvuju u terapijama, sede na podu sa glavom među kolenima ili samo prazno gledaju u zid.
Mnogi od njih dovedeni su sa brda Sarai Šamoli ili ispod mosta Pole-Sohta – najozloglašenijih mesta gde narkomani leže bez svesti među uličnim psima, upotrebljenim špricevima, smećem i telima onih koji se nikada nisu probudili iz svog „visokog“ stanja.
Ljudi koji su ovde, ipak, još uvek imaju priliku – priliku da se izleče i povrate zdravlje i samopoštovanje.
Istorijski koreni opijumske zavisnosti
Upotreba opijata u Avganistanu seže barem od srednjeg veka. Babur, osnivač Mogulskog carstva, uživao je u opijumu; nekoliko vekova kasnije, isti narkotik korišćen je za podizanje morala na bojnom polju – u jednom istorijskom udžbeniku se navodi da su Avganistanci čak obustavili rat sa Maratima zbog neuspele žetve maka.
U novijoj istoriji, u udaljenim selima bez pristupa zdravstvenoj nezi, opijum je služio kao lek za sve – od zubobolje do bolova kod raka, pa čak i kao sredstvo za smirenje beba.
Međutim, tek tokom 2000-ih godina Avganistan se suočio sa problemom masovne narkomanije.
Ekonomija maka i nacija u ruševinama
Godine 2020, ilegalna proizvodnja maka činila je čak 11% BDP-a zemlje, prema zajedničkom izveštaju UNODC-a i Ministarstva unutrašnjih poslova Avganistana.
Svetska zdravstvena organizacija je 2023. procenila da 10% stanovništva ima poremećaje povezane sa zloupotrebom droga, a Al Džazira je situaciju nazvala „epidemijom droga“.
Zavisnost se obično razvija u fazama: najpre hašiš i kanabis, zatim opijum, pa heroin i kokain, a potom metamfetamin i druge supstance – jer u tom trenutku sve deluju isto.
Opijum dovodi do ličnog pada, krađe u porodici i bekstva od kuće, dok metamfetamin razara telo, izaziva čireve i propadanje zuba.
Talibanska „borba protiv droge“
Nekoliko godina ranije, u parku Šahr-e-Nav u centru Kabula, mogli su se videti iznureni muškarci koji su na foliji pušili metamfetamin i udisali dim kroz plastičnu cev od hemijske olovke.
Nakon povratka na vlast u avgustu 2021, Talibani su pokrenuli masovnu akciju protiv droge. Prvi korak bio je prikupljanje zavisnika sa ulica i njihovo prinudno lečenje u bolnicama.
„Nemamo ni šta da jedemo“, požalio se jedan bivši korisnik meta, žvaćući travu koju je izvadio iz džepa.
Iako su ove oštre mere dovele do toga da narkomani skoro nestanu sa ulica, problem nije rešen.
„Nisu sami“ – terapija i vera
„Nisu svi ljudi pod mostom Pole-Sohta beznadežni“, kaže Favad Hamidi, glavni psiholog u centru Jangalak.
„Oni koji su bili tamo jednom ili dvaput samo su zbunjeni. Potrebno im je usmeravanje i informacije. Treba da znaju da postoji mesto gde mogu potražiti pomoć.“
Pacijenti najčešće dolaze dobrovoljno, a ako ne, onda ih dovode članovi porodice kada saznaju da je lečenje besplatno.
Svest je ključna: jedan devetnaestogodišnjak kasnije će priznati da je prvi put probao drogu iz znaležljivosti, ne shvatajući rizik.
Programi podizanja svesti
Abdul Kadir Danišmal, direktor bolnice, objašnjava da Ministarstvo zdravlja i Ministarstvo obrazovanja zajedno sprovode programe podizanja svesti – predavanja, flajeri, posete školama i univerzitetima.
„Takođe sarađujemo sa verskim učenjacima“, dodaje on.
„U svojim propovedima oni ističu da upotreba opojnih sredstava nije u skladu sa islamskim vrednostima. Mule su poštovane ličnosti u Avganistanu – ljudi će ih slušati.“
U bolnici danas pet mula pruža moralnu podršku pacijentima, zajedno sa psiholozima i psihijatrima. U bolničkoj biblioteci pored Kurana stoje i naslovi kao što su IELTS pripremni kurs i „Promeni svoje misli, promeni svoj život“ Brajana Trejsija.
Tretman traje 45 dana: prvih 15 je detoksikacija, a narednih 30 rehabilitacija.
Put oporavka i teška stvarnost
„Detoks je veoma opasna faza“, objašnjava Hamidi. „Nivo dopamina naglo pada, što izaziva depresiju, anksioznost i bes.“
U sobi sa kiseoničkim bocama i breskvasto ružičastim zidovima, lekari nabrajaju tipične slučajeve: samopovređivanje, tuče, predoziranja.
Oni koji završe tretman moraju redovno dolaziti na kontrole – prvo dva puta nedeljno, kasnije jednom. Svaki dolazak se beleži potpisom u debelom papirnom registru – bolnica ima i elektronsku bazu, ali u Kabulu i dalje često nestaje struje.
„Ako neko ne može da dođe, može nas pozvati telefonom“, kaže Hamidi. „Najvažnije je da pacijenti shvate da nisu sami.“
Snovi o boljem životu
„Imao sam lepo telo pre nego što sam se navukao na heroin. Hteo bih opet da idem u teretanu.“ „Želim da se vratim porodici. Oženio sam se pre mesec dana.“ „Hteo bih da kupim automobil.“ – sve su to reči zavisnika u Avganistanu.
Trojica pacijenata oživljavaju kad ih pitam o planovima. Ostala dvojica su tiša – samo žele posao, bilo kakav. Ali posla nema. Dole, u kancelariji direktora, kažu mi da su upravo nezaposlenost i finansijska nesigurnost glavni razlog za povratak drogi.
Bolnica na ivici opstanka
Jangalak bolnica već godinama finansijski tone. Sredstva Ministarstva zdravlja jedva pokrivaju osnovne troškove, bez prostora za razvoj. Jedan lekar se žali na nedostatak rukavica, dezinfekcionih sredstava i sapuna. Miris prljavštine i kanalizacije potvrđuje njegove reči. Drugi kaže da platu prima redovno, ali da je iznos od 10.000 avganija (oko 150 dolara) ponižavajući za posao koji je i težak i opasan.
Nakon Talibanske zabrane uzgoja maka u aprilu 2022, upotreba sintetičkih droga naglo je porasla. Bolničko osoblje već četiri godine nije prošlo međunarodnu obuku, pa im nedostaju savremene metode lečenja.
Bolnica ima samo jedno odeljenje za zarazne bolesti, gde se tuberkulozni i HIV pacijenti leče zajedno. Dileri pokušavaju da prošuvercuju heroin unutar bolnice, a neki pacijenti i dalje prodaju drogu iznutra.
Cvetovi u dvorištu i tračak nade
Uprkos svemu, u dvorištu bolnice cvetaju beli, plavi i narandžasti cvetovi. Za doktore, taj mali vrt bio je lični trošak, ali su ga videli kao neophodan – „da prija oku“.
„Neverovatno je koliko možemo da uradimo kad imamo tako malo“, kaže glavni lekar dok me ispraća do kapije bolnice.
