Jedan je od najlepših vodopada u Parku prirode „Stara planina”, na Dojkinačkoj reci koja izvire iz istoimenog vrela Tri kladenca na oko 1650 metara nadmorske visine. Do njega nije lako doći, ali se zbog truda nije pokajao niko
Zadnjih godina dosta je pisano o turističkim potencijalima Stare planine. Nedirnuti i neznani prostor staroplaninskog masiva, neopisive lepote predela bogatog livadama, rečnim tokovima i klisurama koje naseljavaju još neotkrivene biljne i životinjske vrste, sve više mami turiste, planinare i ljubitelje prirode.
Obilne kiše u letnjem periodu očuvale su vegetaciju i izdašnost vodotokova. Iskoristio sam priliku da obiđem, fotografišem i tekstom dočaram deo lepote ovih pejsaža koji posetioce ostavljaju bez daha. Ako igde žive vile i vilenjaci to je ovde – verujte. Stara planina sa srpske strane 2022. godine je ušla u proceduru proglašenja za nacionalni park.
Rečice i potoci nastali u krečnjacima i peščarima stenskog masiva daju život lekovitim travama na čijim prostranstvima čobani napasaju stada krava i čuvene autohtone rase ovce pramenke. Njeno meso, mleko i vuna obezbeđuju brendove kraja: pirotsko jagnje, kačkavalj i ćilim.
Dvodnevni izlet započinjemo u Pirotu. Posle tri sata vožnje od Beograda stigli smo u ovaj turistički gradić na Nišavi. Pomoć za putovanje potražio sam u turističkoj organizaciji. Snabdeven odličnim promotivnim materijalom kraja odlučio sam da obiđem jedan od hidroloških krvotoka Stare planine – Dojkinovačku reku. Ona nastaje na Koprenskoj visoravni u neposrednoj blizini vrhova Kopren i Tri čuke na oko 1900 metara iznad nivoa mora. Život joj daju tri izvora, kladenca koji se spajaju u rečicu.
Reka se posle kraćeg toka 35 metara visokim vodopadom, poznatim kao Arbinjski vodopad ili Tri kladenca, stropoštava niz planinsku stranu krećući se kroz nedirnutu prirodu strogo zaštićenog prirodnog rezervata smrče – Arbinje – unutar Parka prirode „Stara planina” ka selu Dojkinci, po kome je i dobila ime.
Arbinjski vodopad ili Tri kladenca
Naša mala ekspedicija imala je sreće. U turističkoj organizaciji, gde nam rekoše da planiraju obeležavanje planinarske staze, dobili smo vozilo, a za upravljačem Dragana Novakovića, koji će nas upoznati s ovim delom planine.
– U selu Dojkinci imamo planinarski dom – započinje razgovor naš domaćin i vodič i nastavlja: – Smeštaj se rezerviše u Turističkoj organizaciji. Retko kad ima mesta jer u njemu, pored planinara, odsedaju i deca sa programima nastave u prirodi, izviđači, škole karatea i drugi. Ko jednom dođe, uvek se vraća. Dom se nalazi iznad sela u lepoj zaravni kroz koju teče reka, koja je ovde široka i plitka. U njoj se leti može okupati i rashladiti. Namirnice se mogu kupiti od meštana, a donosimo ih i iz grada. Dom je opremljen savremenom kuhinjom i pijaćom vodom, kapaciteta 50-ak ležaja.
Posle 37 kilometara vožnje od Pirota, stižemo u planinarski dom, u kome ćemo prespavati. Staroplaninsko selo Dojkinci odiše mirom i sačuvanom narodnom arhitekturom. Doskora je bilo zapušteno, ali zadnjih godina stare kuće na dedovinama, počinju obnavljati i popravljati sinovi i unuci meštana koji su sredinom prošlog veka napustili ognjišta tražeći zaposlenje u gradovima. Sada se ovde može odsesti u tim domaćinstvima u sklopu seoskog turizma. Očarani tišinom koju narušava skladna simfonija žubora vode potpomognuta ptičjim horom, šumom planinskih vetrova koji donose miris lekovitih trava, prespavali smo čak i večeru.
Posle doručka krenuli smo u avanturu. Jutarnju tišinu gromoglasno je narušavao zvuk terenskog vozila kojim je spretno rukovao naš vodič. Ako je neko u detinjstvu čitao „Alisu u zemlji čuda” ili nešto malo o zemlji Nedođiji Petra Pana, ovde će mu se ti zamišljeni i opisani knjiški prizori i pejzaži otkriti u stvarnosti.
Ovde sam tokom ranijih godina bivao više puta, ali pri svakom dolasku je kao da sam prvi put došao. Od smeštaja treba prevaliti put od oko 12 kilometara krećući se vijugavim tokom reke. Bezbroj brzaka kraj kojih je dovaljano veliko kamenje, obluci posetiocima govore o velikoj vodenoj snazi reke i neobuzdanoj silini prirode u bujičnim periodima. Posle dva kilometra desna strana puta vodi ka vrhu Kopren, Tri čuke i do kraške uvale Ponor. Mi nastavljamo pravo. Ne propuštam priliku da svratim i fotografišem najslikaniji vodopad Stare planine – Tupavicu.
Put nas vodi dalje tokom reke pored vodopada na Draganovom viru, gde je pogodno odmorište i mesto za predah. Dotle možemo autom. Na 12. kilometru od doma započinje pešačka planinarska avantura kroz carstvo smreke, tresetištima, obeleženim planinarskim vijugavim puteljcima između stena do vodopada. Treba stazom dugom oko 2,5 kilometara savladati visinsku razliku, kako nam vodič kaže od oko 300 metara. Naporno, ali isplativo.
U trenucima kada pomislimo da ne možemo više ukaže nam se žbun prepunih plodova borovnice, plod divlje jagode, privuče nam pažnju ispružena grana koja je tu da pomogne da savladamo uspon, neobičan leptir, ptica na nebu, rika jelena, tihi šapat izvora. Sve ovo čini čaroliju stvarnom. Nastavljamo sve dalje i dalje zaboravljajući na umor. Treba poneti u rancu majicu za presvlačenje da bi mokru od znoja presvukli, a u suvoj odmorili i uživali kraj vodopada. Okruženi nestvarnom lepotom prirodnog staništa smreka i zaštićenim borom krivuljem u okolini vrha Tri čuke teško je odlučiti se na povratak. Ovde bajke postaju stvarnost. Tu počinjemo da verujemo da živi i postoji carstvo šumskih slovenskih mitoloških bića, trola, patuljaka, vila i vilenjaka.
