Један је од најлепших водопада у Парку природе „Стара планина”, на Дојкиначкој реци која извире из истоименог врела Три кладенца на око 1650 метара надморске висине. До њега није лако доћи, али се због труда није покајао нико
Задњих година доста је писано о туристичким потенцијалима Старе планине. Недирнути и незнани простор старопланинског масива, неописиве лепоте предела богатог ливадама, речним токовима и клисурама које насељавају још неоткривене биљне и животињске врсте, све више мами туристе, планинаре и љубитеље природе.
Обилне кише у летњем периоду очувале су вегетацију и издашност водотокова. Искористио сам прилику да обиђем, фотографишем и текстом дочарам део лепоте ових пејсажа који посетиоце остављају без даха. Ако игде живе виле и вилењаци то је овде – верујте. Стара планина са српске стране 2022. године је ушла у процедуру проглашења за национални парк.
Речице и потоци настали у кречњацима и пешчарима стенског масива дају живот лековитим травама на чијим пространствима чобани напасају стада крава и чувене аутохтоне расе овце праменке. Њено месо, млеко и вуна обезбеђују брендове краја: пиротско јагње, качкаваљ и ћилим.
Дводневни излет започињемо у Пироту. После три сата вожње од Београда стигли смо у овај туристички градић на Нишави. Помоћ за путовање потражио сам у туристичкој организацији. Снабдевен одличним промотивним материјалом краја одлучио сам да обиђем један од хидролошких крвотока Старе планине – Дојкиновачку реку. Она настаје на Копренској висоравни у непосредној близини врхова Копрен и Три чуке на око 1900 метара изнад нивоа мора. Живот јој дају три извора, кладенца који се спајају у речицу.
Река се после краћег тока 35 метара високим водопадом, познатим као Арбињски водопад или Три кладенца, стропоштава низ планинску страну крећући се кроз недирнуту природу строго заштићеног природног резервата смрче – Арбиње – унутар Парка природе „Стара планина” ка селу Дојкинци, по коме је и добила име.
Арбињски водопад или Три кладенца
Наша мала експедиција имала је среће. У туристичкој организацији, где нам рекоше да планирају обележавање планинарске стазе, добили смо возило, а за управљачем Драгана Новаковића, који ће нас упознати с овим делом планине.
– У селу Дојкинци имамо планинарски дом – започиње разговор наш домаћин и водич и наставља: – Смештај се резервише у Туристичкој организацији. Ретко кад има места јер у њему, поред планинара, одседају и деца са програмима наставе у природи, извиђачи, школе каратеа и други. Ко једном дође, увек се враћа. Дом се налази изнад села у лепој заравни кроз коју тече река, која је овде широка и плитка. У њој се лети може окупати и расхладити. Намирнице се могу купити од мештана, а доносимо их и из града. Дом је опремљен савременом кухињом и пијаћом водом, капацитета 50-ак лежаја.
После 37 километара вожње од Пирота, стижемо у планинарски дом, у коме ћемо преспавати. Старопланинско село Дојкинци одише миром и сачуваном народном архитектуром. Доскора је било запуштено, али задњих година старе куће на дедовинама, почињу обнављати и поправљати синови и унуци мештана који су средином прошлог века напустили огњишта тражећи запослење у градовима. Сада се овде може одсести у тим домаћинствима у склопу сеоског туризма. Очарани тишином коју нарушава складна симфонија жубора воде потпомогнута птичјим хором, шумом планинских ветрова који доносе мирис лековитих трава, преспавали смо чак и вечеру.
После доручка кренули смо у авантуру. Јутарњу тишину громогласно је нарушавао звук теренског возила којим је спретно руковао наш водич. Ако је неко у детињству читао „Алису у земљи чуда” или нешто мало о земљи Недођији Петра Пана, овде ће му се ти замишљени и описани књишки призори и пејзажи открити у стварности.
Овде сам током ранијих година бивао више пута, али при сваком доласку је као да сам први пут дошао. Од смештаја треба превалити пут од око 12 километара крећући се вијугавим током реке. Безброј брзака крај којих је доваљано велико камење, облуци посетиоцима говоре о великој воденој снази реке и необузданој силини природе у бујичним периодима. После два километра десна страна пута води ка врху Копрен, Три чуке и до крашке увале Понор. Ми настављамо право. Не пропуштам прилику да свратим и фотографишем најсликанији водопад Старе планине – Тупавицу.
Пут нас води даље током реке поред водопада на Драгановом виру, где је погодно одмориште и место за предах. Дотле можемо аутом. На 12. километру од дома започиње пешачка планинарска авантура кроз царство смреке, тресетиштима, обележеним планинарским вијугавим путељцима између стена до водопада. Треба стазом дугом око 2,5 километара савладати висинску разлику, како нам водич каже од око 300 метара. Напорно, али исплативо.
У тренуцима када помислимо да не можемо више укаже нам се жбун препуних плодова боровнице, плод дивље јагоде, привуче нам пажњу испружена грана која је ту да помогне да савладамо успон, необичан лептир, птица на небу, рика јелена, тихи шапат извора. Све ово чини чаролију стварном. Настављамо све даље и даље заборављајући на умор. Треба понети у ранцу мајицу за пресвлачење да би мокру од зноја пресвукли, а у сувој одморили и уживали крај водопада. Окружени нестварном лепотом природног станишта смрека и заштићеним бором кривуљем у околини врха Три чуке тешко је одлучити се на повратак. Овде бајке постају стварност. Ту почињемо да верујемо да живи и постоји царство шумских словенских митолошких бића, трола, патуљака, вила и вилењака.
