Velika je nepravda učinjena prema imenu i delu Petra Borisavljevića, velikog vojskovođe, jer njegovo ime do skoro nije bilo uneto ni u jednu enciklopediju. Čak imena velikog ratnika i pisca memoara iz prvih javorskih ratova nema ni u jednoj Vojnoj enciklopediji, tako da je za mlađe generacije Pera Borisavljević ostao skoro anoniman čak i u svom rodnom kraju, užičkom, tj. moravičkom. Nisu poznati uzroci zbog kojih komandant Užičke vojske na Javoru 1876. godine nije našao svoje pravo mesto među ratnicima, kakvi su, na primer, Vojvoda Putnik i Živojin Mišić, koji su tada bili mlađi oficiri i na javorskom ratištu započinjali vojničku karijeru, a on je tada bio u najvećoj snazi i imao je čin majora. Možda je vreme učinilo svoje da se niko nije postarao odmah posle njegove smrti (1887) da unese podatke o ovom vojskovođi, izvanrednom čoveku i ratniku.
Može se, eto, posumnjati u zaboravnost učenika na svog učitelja. Verovatno da i ratovi, skoro neprekidni, od 1912. do 1918. godine nisu dozvoljavali da se na miru razmišlja da se svim zaslužnim ljudima odredi pravo mesto. Izvući ga iz zaborava posle više od sto godina, to je i naša obaveza. Petar Borisavljević je jedna od najslavnijih ličnosti Javora za vreme srpsko-turskih ratova (1876 – 1878). BORISAVLJEVIĆ, Petar, pukovnik (Jovančevići, Moravički srez, 14. H 1842 – Beograd, 6. III 1887). Vojnu akademiju u Beogradu završio kao treći u rangu 1865, kada je i proizveden u čin potporučnika. Jedno vreme bio je na školovanju u Vojnoj akademiji u Moskvi. Unapređen je u čin poručnika 1868, kapetana II klase 1872, kapetana I klase 1875, majora 1876, potpukovnika 1878, a pukovnika 1885. Za vreme Prvog srpsko-turskog rata 1876. komandovao je Užičkom brigadom I klase, istakavši se hrabrošću u borbama na Javoru. U to vreme preboleo je tifus. Tokom 1885. komandovao je Drinskim pešadijskim pukom, a 1886. bio načelnik operativnog odeljenja generalštaba.
Za zasluge u vojevanjima na Javoru Milan Obrenović ga je postavio za prvog kneza Moravičke kneževine još 1876. godine. Napisao je biografiju svog saborca, majora Mihaila Ilića, koji je poginuo na Javoru 1876. Preveo je sa ruskog članak o podoficirima, a sa francuskog članak Opsada Plevne i ostavio je iza sebe rukopis „Sa Javora“. Odlikovan je Takovskim krstom, Zlatnom i Srebrnom medaljom za hrabrost. i nosilac je odlikovanja ruske vlade „Svete Ane“ Umro 1887. god. veoma mlad, u 45. god. života. Bio je cenjen i kao čovek i kao oficir i mnogo je obećavao u vojnoj karijeri.
Čak se u vojnim krugovima govorilo o Petru Borisavljeviću, budućem ministru srpske vojske.
Iznenadna smrt prekinula je nadanja mnogih prijatelja i oficira koji su ga cenili i voleli Jovan Javorac je zapisao o jednom borcu iz Javorskog rata: ,,Ali čim se pribere i čim dođe k sebi, u njemu sinu duh: – A đe su naši? – pipne se , je li sve u redu , pa kad vidi da je sve na svom mestu, kao da nije ništa ni bilo , vikne ostalima kao soko: ,, Na noge, junaci! .. . Tamo je zastava ! Napred!“ I ovi tako umorni, tako raštrkani krivicom starešina, vojska za 2-3 časa sve pod zastavu padne pa nastavi borbu, da gine za slobodu. Ja sam to očima gledao i suze mi pošle od miline. – Koji bi se vojnik u Evropi tako svestan svoje dužnosti pokazao? Samo rođeni vojnik, samo Srbin. I nije prošlo 2-3 časa od izlaska sunca, svirala je truba na Kušićima na zbor i po prozivci, ni jednog vojnika nije bilo, koji se nije odazvao.“ Bio je profesor na Vojnoj akademiji i ispitivač na ispitima. Živojin Mišić, vojvoda u prvom svetskom ratu, polagao je oficirski ispit pred komisijom gde se nalazio pukovnik Borisavljević. Priseća se Mišić Borisavljevića: „Uđoh.
Na čelu stola sedeo je pukovnik Bogićević, a sa njegove desne strane pukovnik Petar Borisavljević, jedan od neobično dobrih ljudi i u svakom pogledu odličan oficir. Ne sećam se ko beše od artiljerijskih i inženjerskih oficira. Prvo mi se obrati pukovnik Borisavljević rečima: – Evo sedite ovde, gospodine Mišiću. Mi ćemo pitati, a vi smatrajte kao drugove, pa nam slobodno odgovarajte, jer ćemo mi sa vama razgovarati kao sa svojim mlađim drugom..“
