Vozeći se u autu sa prijateljima, čudili smo se nedavnom natpisu iz novina. Izvesna javna ličnost, već poznat širem auditorijumu je odličio da promeni ime, odlazeći u beli svet, u potrazi za profesionalnim ostvarenjem. Kako je već bio ovde javno prepoznatiljiv i ostvaren, u nama je svima pokrenuo niz razmišljanja zašto, kako i zbog čega bi neko tako nešto činio? Ime i prezime su osnovne forme prepoznavanja pojedinca u društvu. Odlika autentičnosti, ali i potreba za identitetom. Savremeno društvo, koje pod floskulama poštovanja različitosti donosi samo jednoumlje u svoj farsi katarzičnog oblika krajnjeg humanizma. Koliko je ime važno, govori nam istorija čovečanstva. Simbolika imena je vezana za simboliku postojanja, kako čoveka tako i Boga. Svaka civilizacija od Anda, Aljaske, Australije, Afrike ili Antičkih društava imenovala je sebe. Proces imenovanja označavao je proces življenja, kako ovde tako i u večnosti. Na grobovima su upisana imena koja svedoče i o životu posle smrti. „Imena su vaša u knjizi večnosti, ulazite u Raj, deco besmrtnosti!“ kako kaže crkveni tropar. Koliko je važno ime, kako čovekovo, tako i Božije, svedoči nam i Sveto Pismo. Mojsije prilikom susreta s Bogom pita ko je ON. Bog mu se otkriva tako što mu kaže ko je. Bog sam sebe imenuje pred čovekom, i tada se dešava susret Boga i čoveka. Da bismo poznavali nekoga, moramo da ga definišemo, odnosno imenujemo.
U razgovoru sa mnogocenjenim profesorom Vladušićem, razgovarali smo o značenju imena Petar i tome kako je Simon postao Petar, ali i o imenima. Jedan stih koji sledi nakon toga kako je Petar postao Petar, glasi:
Reče im Isus: A vi šta mislite ko sam ja?
A Simon Petar odgovori i reče: Ti si Hristos, Sin Boga Živoga. (Mt. 15, 15–16)
Pre ispovedanja, Petar je morao da kaže u koga veruje, kao što se i Savlu prilikom preumljenja i pokajanja javio Gospod i predstavio se:
A kad putovaše i dođe blizu Damaska, iznenada obasja ga svetlost sa neba. I padnuvši na zemlju, ču glas koji mu govori: Savle, Savle, zašto me goniš? A on reče: Ko si ti, Gospode? A Gospod reče: Ja sam Isus kojega ti goniš.
On je odmah sve razumeo – i ko je tačno razgovarao s njim i šta je tačno hteo od njega. „U imenu Božijem je sud i pravda“, reč su Svetog Petra Cetinjskog. Čovek, koji je stvoren za večnost po liku Božijem, i sam mora da kroz svoju jedinstvenu i neponovljivu ipostas nosi ime kao duboki simbol svega toga.
Nestajanje osnovne specifike svakoga čoveka jeste gubitak postojanja, umiranje koje ima duboku simboliku i dva pravca. Prvi je menjanje imena prilikom monašenja, kada umire jedan grešnik da se rodi bogotražitelj koji svoj život posvećuje molitvi i eshatološkom postojanju, zato i umire sada i ovde. Drugi je preimenovanje s ciljem namernog veštačkog inženjeringa. Tako su nestali brojni narodi, a ovi jači postajali su to što jesu. Možda najbrutalniji takav primer jeste kod nas danak u krvi, kada su od srpske dece postali srpski dželati. Kako je sadašnje vreme mnogo više sofisticirano, novi janičari po inerciji stvari moraju biti protivnici onoga što su nekada bili. Oni su prestali da budu ono što jesu da bi postali nešto što nikada ne mogu postati. Istorija našeg naroda, od poturica do unijaćenja, svedok je da je naš narod izrodio naše najveće dželate, kojima je osnov postojanja bila mržnja prema bivšem identitetu. On ih je podsećao na ono što su bili. Dok god su bili povezani sa prošlošću, njihovo konvertitstvo je samo izazivalo srazmernu mržnju sećanjem na poreklo.
Sadašnji procesi stvaranja novih elita nisu ništa novo, nego stari običaji u novom ruhu. Novi janičari, ili kako ih neki zovu autošovinisti, nisu ništa drugo do stari fenomen, sociološki veoma poznat našoj istoriografiji.
Nekada carski migrant, da bi postao prihvaćen u eliti kojo teži, svoju gordost suočava sa nalogom da mora da promjeni ime. Od velikog imena Rjepnin, ostaje lična drama i unutrašnji lomovi, ovakva agonija predstavlja slikoviti proces borbe između postojanja, prestiža i dostojanstva.
Kako su zadržali proces formiranja novog identiteta pod uticajem Megalopolisa u kosmopolitizam kao odrednicu, počeli su automatski proces zgražavanja nad korenom, jer to nisu videli kao poveznicu kulturološke utemeljenosti, nego kao teret i breme koje ih sprečava da postanu nešto formirano na osnovu fantazmologije, utopistički nedostižno, ali u konstantnom sukobu sa svojim „ja“.
Samodefinisanje se završavalo preimenovanjem do konačnog rastakanja postojanja i kidanja veza između egzistencije kao procesa koji danas povezuje prošlost sa budućnosti. Paradoksalno, oni gube budućnost, menjajući prošlost zarad sadašnjosti i prostih nagona. Tako da je apsurd to što oni koji nas pozivaju da se suočimo sa sobom, beže sami od sebe. Potreba za posebnošću postaje potreba za uniformnošću, to jest za potpunim upodobljavanjem savremenosti, koja alavo proždire one gladne za uspehom i samopromocijom. Ime kao odrednica tada se ili menja u potrebi da budu prihvaćeni ili se odbacuje. Kvazielitizam, koji počiva na egocentričnosti i površnosti, sam sebe tada definiše u krajnje konzumeristički nagon, i to mu postaje ime sa kojim postoji mimo identiteta, u autoimunoj borbi sebe sa sobom zarad novog „ja“ koje su projektovali drugi.
