Hristos je došao da spase sve ljude, kao što je svaki čovek, bez izuzetka stvoren po liku Božijem. U tom smislu, treba biti veoma oprezan kada se grupama i zajednica pridaju etički epiteti, kada se određuju kao dobri ili zli.
Tačno je da se u hrišćanstvu govorio prihvatanju vere ne samo od strane pojedinaca, nego i grupa, zajednica i čitavih naroda, a hrišćanstvo, kao i sam njegov evharistijski etos je neodvojiv od konkretne zajednice i načela zajedništva.
Ipak, kada kažemo da je neki narod prihvatio veru, mi ne govorimo da je on odjednom postao dobar i da je oslobođen iskušenja, bilo unutrašnjih bilo spoljašnjih. Konkretno, iskušenja da bude pod napadom zla, kao i da ga čini, što važi i za sve pojedinačne pripadnike tog naroda.
Dakle, grupama i zajednicama ne treba po sebi pripisivati karakter dobrih ili zlih, pogotovo ne kao trajnu odrednicu, ali ipak se može reći da postoje izvesna kolektivna usmerenja koja mogu biti izazvana negativnim porivima, ka nasilju, destrukciji, tlačenju pojedinaca, grupa ili drugih naroda. Ona mogu odjednom da izbiju i naglo usahnu, a ponekad imaju i postojaniji karakter, pa čak bivaju i interiorizovana ili institucionalizovana od delova određenih zajednica.
Podrazumeva se da sve to ne lišava odgovornosti nijednog pojedinca, koliko god da je podstican ili prisiljavan da čini ili podržava zlo. Ne lišava odgovornosti ni političku ili versku vlast, koja je već po sebi odgovornija od izolovanih pojedinaca ili grupa bez uticaja na opšte tokove. Vlast je odgovorna već i zbog nečinjenja, pasivnosti u odnosu prema negativnim pojavama i projavama zla, a pogotovo ako ga samo makar i prećutno podstiče, o organizovanju i neposrednom učešću u zlim delima da ne govorimo.
Zlo mogu podsticati i spoljni faktori, prema kojima treba steći unutrašnju otpornost na nivou grupe ili zajednice, zasnovanu pre svega na idejnim i vrednosnim temeljima i opredeljenjima, što je u našem dobu posebno teško.
Ukratko, grupe i zajednice kao da ponekad preplavi zlo, posebno u obliku mržnje i pomame za razaranjem i isključivanjem, dehumanizacijom i demonizacijom određenih pojedinaca i grupa, koje nekada idu i do stadijuma ozverenja, odnosno ukidanja svih etičkih parametara, granica i kočnica u odnosu prema drugima. Niko od nas pojedinačno ne može da opere ruke od odgovornosti za tako pojave, ali svakako ne mogu ni oni koji vladaju ili oni koji bi želeli da vladaju, jer ni politika, kao ni bilo koje javno delovanje ipak ne može biti razdvojena od etike, koliko god mi bili uvereni da njome po definiciji dominira goli interes.
Jer politika je ljudska stvar, a kad to prestane da bude i kad isuviše nas to prihvata kao nužno ili čak poželjno, u velikom smo problemu. A ljudsko nije ono „suviše ljudsko“ žudnje za moći i grabljenjem, već ono koje u sebi zadržava i čini delatnim pečat Božijeg tvoraštva, koji je u svakom od nas.
U poplavama zla treba ostati svoj, ne potčiniti svoju ličnu jedinstvenost i neponovljivost opštoj pomami. Isto tako, zlu se ponekad mora i suprotstaviti, po mogućnosti bez mržnje i nasilja, jer nepravda ne sme da postane norma.
A najvažnije je imati poverenje u Boga, jer sve ovozemaljsko prođe, pa i kolektivna preplavljenost zlom. Oni koji nisu dozvolili da ih zlo obuzme, da uprljaju svoj od Boga dati ljudski lik, pa čak i oni među njima koji zbog toga nastradaju, seme su buduće obnove, a što je najvažnije budućeg vaskrsenja. Ka kojem nas onaj koji nas je stvorio sve podjednako zove, znajući da smo svi mi počeli kao deca njegova.
