„Otišli smo po cijelom svijetu. I fizički smo tamo, ali srce i duša su uvijek u Krajini“.
Podno Velebita, gde kamen lomi rečica kristalnog sjaja, okružen neverovatnim zelenilom, ušuškan je manastir Krupa. Svetlost Dalmacije i biser cele Srpske pravoslavne crkve. Jedan je od najstarijih manastira, a već sedam vekova mesto je okupljanja i saborovanja pravoslavnih Srba.
Manastir je oduvek delio sudbinu naroda. Sa njim je sastradavao, ali s njim je i vaskrsavao. Pričati o manastiru, a ne pričati o narodu, i obrnuto, nemoguće je. Jer, oni su jedno – bez naroda, i manastir je pust, a bez manastira ni narod se ne bi okupljao.
Ipak, ovo će biti priča o ljudima, po mnogo čemu posebnim – Krajišnicima. U vihoru rata, nakaznih ideologija, krajem 20. veka morali su napustiti svoja ognjišta. Kolona duga vekovima krenula je u svet, u nepoznato. Poneli su najosnovnije što su imali, ali srce i dušu su ostavili. Uzidali su ih u svetinje, poput manastira Krupa, da ih čekaju, da bi se uvek vraćali. Kršni, ponosni, uvek veseli, a uvek s nekom setom u očima, iz kojih kao oganj svetli Krajina. To najbolje opisuju reči s početka teksta koje svi u glas ponavljaju.
Mesto okupljanja
Uz manastir nalazi se velika livada pod drvećem. Crvkut ptica prekida jedino žubor rečice Krupe. Tu je Neđo, penzioner, pre godinu dana u maloj kamp kućici otvorio kafanu i pecanu. Vratio se svome srcu, da penzionerske dane provodi sa svojim narodom.
“Nas ovaj manastir okuplja. Oduvijek nas je okupljao. Sad je najviše ljudi, oko Gospe (Velika Gospojina, slava manastira, op. a.), stalno neko dolazi”, kaže na početku Neđo.
Dok se u pecani peku dva jagnjeta, a sa zvučnika odzvanjaju krajiške pesme, u kasno podne polako pristižu ljudi i zauzimaju stolove. Domaća loza obavezno je na stolu, a priprema se i velika gozba. Mahom iz Srbije stigli su u svoj rodni kraj da se druže, pevaju i da se nadišu njima najlepšeg vazduha. Kako ko pristiže, tako se radosno dovikuju i pozdravljaju. Ambijent koji ni najtvrđa srca ne ostavlja ravnodušnim.
Nekada je u ovom kraju, školu u Žegaru pohađalo oko 1.000 đaka. Danas se mogu prebrojati na prstima jedne ruke. Stradali su Srbi ovde mnogo, a ni danas im nije lako.
“Policija dođe prije i popiše sve, ko će šta raditi, čim će se baviti i obezbjeđuju zbor. Bude u ta dva dana tri do četiri hiljade ljudi. Bitno je da policija obezbjedi da nema incidenata”, priča Neđo.
Povratak u rodni kraj
Ali, ovaj nasmijani penzioner puno ni ne mari. On se vratio u rodni kraj, radi što voli i to mu je najbitnije. Kaže, sa komšijama Hrvatima nema problema. Često mu navrate u kafanu, a povremeno posećuju manastir.
U razgovoru ga odmenjuje jedan drugi penzioner, Nešo. On se među prvima vratio u Obrovac, još 1996. godine.
“Ja sam bio među prvima od muškaraca koji se vratio”, kaže on.
Zatekao je spaljenu kuću i imovinu. Priča, neki su spuštali pogled kad se vratio, neki su ga pozdravljali. Ali među Hrvatima ne vidi neprijatelje.
“Posljednjih 10 godina imam dva, tri prijatelja Hrvata koji su mi kao braća, i to treba reći”, kaže on.
Na probleme s kojima se susreću, ne mare mnogo. Obilaze svoju svetinju, žive u svom rodnom kraju i koriste svaku priliku da se okupljaju i druže uz pesmu. A tako je bilo i sada. Na ovoj maloj livadi okupilo se više od 50 Srba, što onih koji tu žive, što onih koji su došli na odmor. Kako je loze bilo sve manje, tako je pesma bila sve jača.
A druženje Krajišnika ne može proći bez partije boćanja. Takvu strast u igri možete videti samo kod najzagriženijih fudbalskih navijača i ljubitelja fudbala. Ljuta borba traje do kasno u noć.
Liturgija i krštenje
Nedeljno jutro mnogi počinju na Liturgiji u manastiru Krupa. Zvona ove svetinje odzvanjaju širom polja pozivajući na molitvu, a Svetu Liturgiju služi iguman svete obitelji Pajsije. Sa njim u manastiru boravi još jedan iskušenik i dve monahinje.
Među drevnim zidinama okupljaju se vernici iz svih krajeva. Neretko dolaze i strani turisti, jer manastir nema samo duhovnu, nego i ogromnu istorijsku i kulturnu vrednost.
Ova drevna nemanjićka svetinja živi punim plućima i svakim danom udahnjuje život pravoslavnoj duši. Dolaze ljudi kako bi našli duhovnu utehu, ukrepljenje i smirenje. U nedelju uoči Preobraženja obavljen je i čin krštenja. I to „po starinski“, u reci.
Za lokalce ništa neobično, ali za mnoge sa strane svakako više nego nadahnjujuć prizor. U vremenu kada se živi užurbano, kada se prilagođavamo, na šta ni Crkva nije imuna, teško je održati tradiciju iz nekih davnih vremena. Sam čin krštenja na reci je poseban, a čak su i turisti zastajali na malom mostiću kako bi prisustvovali ovom svetom činu.
Krštenje u manastiru Krupa pic.twitter.com/wCVIeTPM3h
— Aleksandar Stojanović (@Kleronovinar) August 19, 2024
Ono što posebno privlači pažnju je divan odnos igumana i svih koji borave u manastiru sa narodom. On je istinski duhovnik i pastir svog naroda, a oni su mu podrška da istraje na obnovi i očuvanju drevne svetinje. Nije samo to što su „osuđeni“ jedni na druge, nego je reč o istinskoj međusobnoj podršci, prijateljstvu i bratskoj ljubavi.
Te manastirske zidine, mala rečica i visoko drveće kao da ih štite od svih iskušenja i nedaća, a oni ušuškani u njih su pronašli svoju sreću i parče raja. I nisu ga uzeli samo za sebe, nego ga širom raširenih ruku, nesebično dele sa svima. Svoje srce i vrata tog malog raja otvorili su za sve. Svako ko im se pridruži, provede makar sat vremena, otići će ispunjen posebnom blagodaću i srećom. I, sigurno će se opet vratiti.
Aleksandar Stojanović za Kompasinfo.rs
