Sećam se da smo tada bili sami protiv svih. Sećam se da smo izdržali. Sećam se i ne zaboravljam. Ne zaboravljam da smo tada bili pravi, da smo bili sila, da smo svi bili vojska
Neverovatno je kako je čitava jedna godina odrastanja, tada sedmogodišnjaka, stala u tih 78 dana. Kao da ništa pre tog marta i posle tog juna 1999. nije vredno sećanja.
A sećam se tog podneva 24. marta i rastanka sa ocem na peronu autobuske stanice i odlaska u Aranđelovac kod rodbine na sigurno (tog jutra otac je jedva uspeo da ubedi majku da povede sestru i mene van grada). Znalo se već šta nosi noć. On je ostao, u sivomaslinastoj uniformi, uz obećanje da ćemo se ubrzo videti.
Sećam se i razgovora putnika u autobusu i njihova međusobna tešenja i uveravanja da jedan evropski narod ne može biti bombardovan u osvit 21. veka. Sećam se te večeri i epizode „Esmeralde“, redovno emitovane od 20 sati. Epizode koja je prekinuta ubrzo nakon pada Hoze Armanda sa konja, što je izazvalo veće negodovanje naših komšinica nego zvuk „šizele“.
Sećam se odlaska u podrum i naprečac organizovanog kulturnog programa u kojem smo mi, deca, bili glavni glumci. Pevanje, recitacije, pričanje viceva – nas je zabavljalo a odrasle smirivalo.
Sećam se prvih vesti koje su počele da pristižu preko radija i informacije da je u prvom udaru bombardovana Kuršumlija, grad u kojem smo prohodali sestra i ja. Sećam se i majčine brige za nekadašnje komšije i prijatelje iz tog Topličkog grada.
Sećam se i očevog održanog obećanja i njegovog dolaska posle skoro mesec dana. Sećam se vojne lampe koju mi je tada poklonio. Imala je mogućnost da sija zelenom ili crvenom bojom, što je u tom trenutku od mene napravilo glavnog dasu među decom u komšiluku.
Sećam se i vesti da je bombardovan Generalštab i zabrinutosti na majčinom licu. Sećam se komšijskog druženja i svakonoćnih okupljanja u dvorištu ispred zgrade uz pesmu i smeh. Sećam se gledanja kroz prozor i navijanja za „naše“. Sećam se slika stradalih, porušenih kuća, mostova i fabrika. Sećam se da smo tada bili sami protiv svih. Sećam se da smo izdržali. Sećam se i ne zaboravljam. Ne zaboravljam da smo tada bili pravi, da smo bili sila, da smo svi bili vojska…
