Kuka se kad je ponedeljak, kad je kiša, kad je sunce, vruće, hladno, mlako, kad ima posla kad nema posla, kuka se što je ovde sve gore nego igde drugde, a kad je negde drugde gore onda se kuka kako je u celom svetu postalo kao kod nas. Kuka se zato što se previše kuka i što se premalo kuka. Shvatili ste – kuka se.
A zašto se kuka? Pa zato što se očekuje da nam sve bude potaman. Da nam tata, mama, društvo, država, poslodavac, sudbina, Bog i ko zna ko i šta sve uredi tako da živimo bez ikakvih problema, onako kako smo zaslužili. A zašto smo zaslužili? Nemamo pojma, ali mora da nekako jesmo, već samim što smo to mi. Sve veličina do veličine i nežna biljčica do nežne biljčice.
Zar nam tata i mama nisu rekli da smo najbolji na svetu? Zar nam preko ekrana ne poručuju da je neophodno da stalno budemo srećni? A šta ako nismo? Pa, za to mora da je neko kriv, jer to da budemo srećni je valjda nekakvo prirodno i normalno stanje.
Ali ne znam otkuda svima to, na kakvoj veri i na kom sistemu ideja toliko ljudi temelje svoja uverenja? Ko nam je obećao da će nam život biti lak? Pa umrećemo, razbolećemo se, sahranjivati najbliže, menjati tuđe pelene i drugi će menjati pelene nama, boleće nas i tugovaćemo, mnogo toga od planiranog i zamišljenog nećemo ostvariti. Život je kratak, mi smo ograničeni, i drugi su samo ljudi i nisu tu da ispunjavaju samo naše želje i potrebe, jer – gle čuda – i oni imaju svoje.
U redu je pokleknuti, u redu je biti tužan, normalno je patiti kada vam se dogodi nešto loše, a dogodiće se, ovako ili onako, pre ili kasnije. Ko nam je obećao da neće? Niko. Ne, nije niko. Hristos je umro u najstrašnijim mukama, pobogu, nije nas spasavao letujući na Havajima. Što ne znači da je loše letovati na Havajima – evo i ja bih voleo – ali nije život letovanje na Havajima, ili ne bar samo to.
Dakle, život je padanje i ustajanje, non-stop, bez prestanka, i okončava se smrću, i to je neizbežno, jednostavno je tako. To ništa neće promeniti. Kuknjava najmanje. Jer ona je odbacivanje sopstvene odgovornosti, samootupljivanje, zaludno trošenje vremena i energije, i pažnje koje pružamo drugima i onom boljem delu sebe, koje hoće da raste i razvija se, da se spasava uostalom, da od prolaznog i trulog stupi u nešto trajno i smisleno. U ono što boji potencijalnu trajnost i smislenost svakog našeg postupka. Dakle, vera u nešto, težnja ka nečemu, a ne samo obitavanje site i napojene životinje, udobno smeštene u tople jasle. Na ikoni Božića ne proslavljamo na njoj naslikanu domaću marvu, nego onog koji nije imao počinka na ovom svetu dok ne učini ono zbog čega je došao, a to nije bilo izležavanje na kanabetu. Niti zbog toga da bismo se mi posle izležavali na kanabetu. Ako ste tako shvatili Hristovu misiju i mesijanstvo, moram da vam kažem da ste se grdno prevarili.
Pa šta onda raditi? Pa to – raditi. Ne u smislu mehaničkog, besmislenog, iscrpljujućeg rada, niti onog usmerenog samo na sticanje, mada se često radi i ono što se ne voli i koliko se ne voli, mada se mora od nečega živeti – nego od stvaralačkog rada, stvaralačkog delovanja, kojim i sami sebe izgrađujemo, izgrađujemo i druge, kao pojednice i kao zajednicu. A da bismo tako radili, moramo u nešto verovati, u neki smisao tog našeg truda. I to ne samo smisao usmeren ka stvaranju materijalnih dobara i zarad pamćenja potomaka, jer i jedno i drugo je krhko i neizvesno, nego nečeg što ne prolazi, što ima potencijal života.
A šta ostaje? Ostaju dela ljubavi, tako nam je rečeno i posvedočeno. Šta to znači, jer stalno postoji ta nedoumica da li spasavaju dela i spasava vera? Ali to je sve zapravo mnogo jednostavnije. Da bismo delovali u ljubavi, stvaralački delovali, potrebna nam je neka vera, neko smisleno i smislotvorno usmerenje. Da bi vera bila vera ona ne može biti samo mogućnost ili apstrakcija, već se njom mora živeti, dakle i delovati.
Ukratko, rečeno nam je da volimo Boga i jedni druge. To je nekakva delatnost, zar ne? Jer voleti druge nije apstrakcija, nije prazna reč, misao, sentiment, nego nešto što je delatno ili ga nema, što se kroz delo projavljuje i pokazuje. Ne možete ponižavati čoveka ili biti ravnodušni tvrdeći da ga volite. Možete tu ljubav različito ispoljavati, ne mora sve to uvek biti naglašeno i zašećereno po volji današnjih nežnih dušica ali ako ljubavi ima ona će se ispoljiti, kad treba i na način koji treba, koji drugome realno pomaže, znači mu, podiže ga, ohrabruje, teši, usmerava.
Dakle, dela ljubavi, to je ono što se od nas očekuje i što možemo, a ostalo je na onome koji nas je doveo u ovaj svet, takav kakav je stvoren i kakav je posle stvaranja postao. I sa kojim sad treba nešto, i sa sobom u tom svetu, kakav god da je, sa sve smrću, bolestima, grubostima.
A čamotinja, očaj, ogorčenje, mrzovolja, samo uvećavaju potencijal smrti, dakle palosti tog sveta. A dela ljubavi uvećavaju potencijal života, nudeći predukus sveta budućeg, u kom će, verujemo, smrt biti pobeđena. Svako delo ljubavi ima potencijal da makar i u najmanjem projavljuje jedan svet bez smrti, samim tim bez greha, bolesti, surovosti. Svet za kakav smo stvoreni, jer nismo stvoreni za smrt. Ne, nismo. Ali ona postoji i ne možemo je negirati. Možemo je pobediti, ali tek pošto prođemo kroz njene dveri, ne možemo bez toga, jer pobeći nećemo i zato ne treba da se samoobmanjujemo, uljuljkujemo, otupljujemo.
A to, tu pobedu, svakako nećemo postići kuknjavom, jer ona je od sujete. A delovati u ljubavi je moguće samo u meri u kojoj se čistimo od sujete, samoljublja, gordosti, zavisti i svega ostalog što unosi zlu volju u nas i među nas. To nikad nećemo postići u potpunosti, ali niko nam ne brani da se trudimo. Jer zabušavanje, poricanje i izbegavanje naše odgovornosti da se makar trudimo nikoga neće prevariti. Ni druge ljude, ni Boga, a – što je najgore – ni nas same. A zašto živeti u laži, kad već može drugačije, zašto stalno umirati kad se može živeti? Kad je već među nama onaj koji je put, istina i život, koji nam je pokazao kako da živimo i kako da živi svet, u vekove vekova.
Zato – veliki je zadatak pred nama, i ne časimo časa.
Vladimir Kolarić za Kompas info
